3320 25. 9. 2015.
Сунце, хладно нам је…
УСУД ОФИЦИРСКОГ
Оставши сам, војвода Богдан пришао је свом побратиму војводи Брани. Последње што је чуо био је фијук непријатељског куршума
дсјаји мајског предвечерја поскакивали су сеоским крововима те 1905. године. Тај њихов плес и сталну борбу с тамом пажљиво је посматрао војвода Брана. Своју војску, бар оно што је од ње остало, разрешио је даље борбе. На довратку куће коју су већ свили пламени језици запаљене сламе и шаша лежало је непомично Богданово тело. Али ни неиздржива жега, ни оне неме прилике збуњених турских погледа с друге стране плота, нису успевале да додатно узнемире овог двадесеттрогодишњака. И даље је војвода проматрао ту заводљиву игру светлости и таме на петраљичкој ћерамиди. А онда се латио револвера марке „браунинг”, прислонио га на срце и…
орени нераскидивог пријатељства истакнутих српских официра, Бранивоја Бране Јовановића и Богдана Хајнца сежу у лето 1899. године. Тада су обојица, заједно са Војиславом Танкосићем, примљени у нижу школу Војне академије у Београду. Али за разлику од већине другова из класе, госпођа Судбина није им доделила значајне улоге у каснијим ослободилачким ратовима. Имала је с њима другачији план.Као свршени питомац 32. класе ниже школе Војне академије, потпоручник Богдан Хајнц распоређен је за водника 18. пешадијског пука у Београду. Но, пре него што се латио поверене дужности, дао је да му се на сечиву официрске сабље угравира – „За краља и отаџбину пролићу крв своју – Богдан”.
У 18. пуку остао је до пролећа 1905. године, када му је Судбина уприличила да, попут неколицине другова с класе, испуни свој угравирани завет. Како сведоче војни алманаси, Богдан је напустио мирнодопску службу и отишао у Јужну Србију која тада „стењаше од турског јарма и бугарских бандита, да спасава што се спасти може”.
Свој 23. рођендан пешадијски потпоручник Брана Јовановић дочекао је на тридесетак километара источно од Куманова. Три дана касније (24. маја) с побратимом Хајнцом и шачицом верних сабораца напао је бугарске чете Јордана Спасева и Атанаса Бабова у селу Ветуници (данас у североисточном делу Македоније) у које су „ова небраћа дошла са 80 комита да силом бугаре српски живаљ и побију српске прваке”.
аздражени због неуспеха у сукобу с малобројном групом српских бораца, Бугари су променили тактику. Уместо да се сами обрачунају са жилавим, али бројчано слабијим противником, они су се за помоћ обратили турским властима у Кривој Паланци и Кратову. Иако је уз Брану и Богдана, тада улогорених у селу Петраљици, било тек тридесет војника, турски официри нису желели да било шта препусте случају. Штавише, одлучили су да дејствују самостално, без помоћи бугарских чета.
Било како било, у операцију опкољавања села укључена су два табора војске, 50 заптија (жандара), 150 коњаника и три топа. А када је свануло тридесето мајско јутро, разигране мирисе пролећног цвећа угушио је тежак барутни задах.
Ради сигурнијег преноћишта српска чета била је подељена на два дела. На једном крају села налазила се Богданова, а на другом Бранина група. Када су турски табори негде око 10 часова пре подне отворили ватру, Јовановић је у намери да село поштеди разарања, на узвишици више њега изабрао три напуштене куће у двориштима ограђеним каменом. Турски напади били су све жешћи, а једина брига побратима била је како да муницију приштеде до краја дана. И не само да су се ваљано бранили, него су успели да, бар за кратко, обезглаве непријатељску команду, убивши турског капетана Мурата и једног мајора.
Опкољенима, попут Леонидиних јунака непокорне Спарте, реч предаја није постојала у речнику. Али, баш као и у Термопилском кланцу, обруч се све брже стезао. Зидови који су штитили српске пушкарнице разорени су налетима брдске батерије. Оставши сам, војвода Богдан пришао је свом побратиму војводи Брани. Последње што је чуо био је фијук непријатељског куршума.
смирај дана српска чета сведена је на тројицу војника. Аустроугарски жандармеријски официр, придодат команди турске војске, издао је наређење да се прибаве слама и шаш и са небрањене стране запале и баце на кућу. Дошао је час да војвода Брана своје саборце, заправо њих двојицу, разреши даље борбе. Али коначна предаја није била његов избор. Пажњу му је привукла игра залазећег Сунца на сеоским крововима. А онда се латио „браунинга”…У покушају да се пробије из села успео је само Радивоје Илић. Он је, бар тако тврде писани извори, кундаком своје „брзометке” успео да млатне неколико непријатељских војника „који се чуђаху запаљеном човеку и беху збуњени”. Са судбином срешће се тек 1914. године.
* * *
Опис неравноправне борбе српских бораца за слободу и турске војске у Петраљици код Куманова налази се у Споменици 32. класе Војне академије, објављеној 1936. године.
Чувајући успомену на неустрашивост српског војника, негдашњи српски глумац, драматург, редитељ и управник путујућег позоришта, господин Сима Бунић, написао је комад „Војвода Брана”.
Двадесет година касније код петраљичке цркве освећен је споменик војводи Богдану Хајнцу који му је подигао његов друг, тада армијски генерал Петар Живковић.
Данас на београдској Звездари две улице носе имена војводе Богдана и војводе Бране. У Шапцу, такође, где је Јовановић завршио шест разреда гимназије, постоји улица с његовим именом.
Аутор:
Милош Јеремић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
