Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Позориште у старом Београду
ПАНТО, ЕНО ГА


Док су играли представе у пивари или кафанама, глумци су слушали жамор публике, буку послужитеља који ложи пећ бубњару, довикивање келнера. Дешавало се да призор умирања главног јунака, надјачају речи: „Десет (ћевапа) с луком!”

азвој српског позоришта у 19. веку пратила су мишљења по којима су глумци изједначавани са „нижим бићима”, сличним блудницама. У црквеним проповедима народ је опомињан да се клони „нечистих речи и неподобног смеха” који долази од „звекана и пропалица”. Међутим, од када је кнез Милош Обреновић у Крагујевцу одобрио извођење представа, ствари су почеле да се мењају. Част да од 1835. године ради у дворском позоришту као главни управник, редитељ и глумац имао је Јоаким Вујић (1772–1847). Овај учитељ школован у Братислави заволео је „даске које живот значе” док је боравио у Италији и Угарској, а затим је почео да изводи комаде које је сам написао или превео и посрбио. Раније је у „Крешталици” променио име главне јунакиње у Пелагија, чиме се осветио супрузи која га је грдила што последњи грош даје на уметност. С друге стране, свог заштитника кнеза Милоша звао је „мили, добри, медени, златни и слатки отац мој” (иако је био седам година старији од њега).


За читање и уживање
Ефраим Кишон



ве су премијере узбудљив догађај, али свака од њих је мачји кашаљ према највећој представи на свету: представљању новорођенчета драгој родбини.
   Најбоља супруга одлучила је да донесе Рафија на свет усред ноћи, тако да сам морао да чекам све до јутра да бих могао да га видим. Лекар ми је саветовао да први пут свакако дођем сам. Зато нисам повео никог осим своје мајке јер она је ипак моја мајка а, ради равнотеже, повео сам и женине родитеље јер, на крају крајева, и њима се родио унук. Нисам могао да изоставим ни тетку Илку ни ујака Јакова јер би се иначе страшно увредили, као ни Зиглерове који су већ послали предиван поклон: беле плетене патикице, исту такву капицу и најлепше панталонице на свету, плаве као небо.
   Сасвим случајно истим поклоном су се испрсили и моја мајка, тетка Илка, ујка Јаков, као и многобројни пријатељи и познаници. Чак и млекаџија. Готово да човек зажали што ће дете порасти јер би иначе имало одеће до краја живота. Једно је ипак сигурно: убудуће ће свако новорођенче мојих пријатеља добити на поклон слатки мали комплет одеће.



ПЕТКОВДАН / 6. фебруар 2015.
ГИМНАСТИКА



6. фебруар 1899. године у пожаревачком затвору умро је Васа Пелагић, народни просветитељ

аса Пелагић рођен је у месту Горњи Жабар (данашње Пелагићево у Републици Српској), 1833. године. Богословију у Београду почео је да учи 1857, а три године касније постао учитељ српске основне школе у Брчком, где је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни. Одатле је отишао у Русију, где је на Државном универзитету слушао предавања из политике и медицине. После две године боравка у Русији вратио се у Бањалуку и постао управник Српскоправославне богословије, прве средње школе у Босни. Ради ширења просвете у народу штампао је 1867. године „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље”. Његов школски програм у Бањалуци био је веома слободоуман те је, да би се заштитио, примио чин архимандрита.


Прва висока школа у Срба
АКАДЕМИЈА


Вековима су се слепи гуслари сваке зиме окупљали у Иригу. Ту су размењивали искуства, развијали посебан језик а, богме, умели и да добро зараде



еки хроничари склони су да славу првог српског академског града припишу Иригу, и то захваљујући гусларима који су од 16. до 19. века у овом сремском месту проводили зиму. За гусларе и слијепчовође, како су називани њихови пратиоци, главна сезона били су пролеће, лето и јесен, време манастирских и црквених слава и вашара. Ван сезоне, то јест зими, сакупљали су се у Иригу где су код домаћина закупљивали неки собичак или шталу. Разлога за окупљање у том делу Срема било је више. Окупљени на једном месту измењивали су и богатили репертоар, један гуслар би другог учио за новац или у замену за други спев који слушаоцима мами сузе и од силине осећања надима груди. Вероватно је велики број њих од колега, слушајући, „украо” песму, и то без нотне свеске, диктафона или неког другог модерног помагала.   


Hogar



Јесте ли већ чули да



... Солт Лејк Сити је једина престоница у савезним државама САД која у имену има три речи


... одлуком градских власти гондоле у Венецији морају да буду дугачке тачно 11 и широке 1,4 метра


Ма шта кажеш


                     ХУЛИГАНИ СА ПИКАДА


Писали сте


ДУХОВИ ВОЈНИКА, ЗА И ПРОТИВ

„Забавниче”, да ли Јапанци заиста памте имена свих својих погинулих војника?

РАДОВАН, Ариље