Вековима су се слепи гуслари сваке зиме окупљали у Иригу. Ту су размењивали искуства, развијали посебан језик а, богме, умели и да добро зараде
еки хроничари склони су да славу првог српског академског града припишу Иригу, и то захваљујући гусларима који су од 16. до 19. века у овом сремском месту проводили зиму. За гусларе и слијепчовође, како су називани њихови пратиоци, главна сезона били су пролеће, лето и јесен, време манастирских и црквених слава и вашара. Ван сезоне, то јест зими, сакупљали су се у Иригу где су код домаћина закупљивали неки собичак или шталу. Разлога за окупљање у том делу Срема било је више. Окупљени на једном месту измењивали су и богатили репертоар, један гуслар би другог учио за новац или у замену за други спев који слушаоцима мами сузе и од силине осећања надима груди. Вероватно је велики број њих од колега, слушајући, „украо” песму, и то без нотне свеске, диктафона или неког другог модерног помагала.