3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање
Ефраим Кишон
ве су премијере узбудљив догађај, али свака од њих је мачји кашаљ према највећој представи на свету: представљању новорођенчета драгој родбини. Најбоља супруга одлучила је да донесе Рафија на свет усред ноћи, тако да сам морао да чекам све до јутра да бих могао да га видим. Лекар ми је саветовао да први пут свакако дођем сам. Зато нисам повео никог осим своје мајке јер она је ипак моја мајка а, ради равнотеже, повео сам и женине родитеље јер, на крају крајева, и њима се родио унук. Нисам могао да изоставим ни тетку Илку ни ујака Јакова јер би се иначе страшно увредили, као ни Зиглерове који су већ послали предиван поклон: беле плетене патикице, исту такву капицу и најлепше панталонице на свету, плаве као небо.
Сасвим случајно истим поклоном су се испрсили и моја мајка, тетка Илка, ујка Јаков, као и многобројни пријатељи и познаници. Чак и млекаџија. Готово да човек зажали што ће дете порасти јер би иначе имало одеће до краја живота. Једно је ипак сигурно: убудуће ће свако новорођенче мојих пријатеља добити на поклон слатки мали комплет одеће.
азуме се само по себи да ни ја нисам дошао жени празних руку. У једном тренутку, оне страшне ноћи док сам кршио руке у болничкој чекаоници, свечано обећах себи да ћу, ако све прође добро, купити жени бунду. Али ујутру, кад сам трезвено размислио, присетио сам се да ће ускоро лето, а било би заиста смешно да моја жена усред летње врућине трчкара унаоколо у бунди. Уместо тога, пошао сам до најскупљег јувелира у граду и изабрао предивну огрлицу од дијаманата. Рекох себи : „То је оно право!” све док нисам спазио цену. Е, па шта моја жена мисли ко сам ја, Рокфелер? И то само зато што ми је родила дете? Није ни прва ни последња која је родила, а нећете ваљда да ми кажете да све породиље добијају дијаманте? На крају сам купио предиван букет црвених каранфила с раскошном шареном траком и банану за Рафија. А у знак признања за све њене напоре – обукао сам тамно одело. Нека зна да јој опраштам све паклене муке које сам прошле ноћи претрпео и да јој ништа не замерам.
На путу за породилиште моја мајка нас је непрестано опомињала да детету никако не смемо да приђемо ближе од два метра јер је сигурна да по нама врве разни микроби, вируси и бацили.Тиме нас је све дубоко увредила. Тетка Илка је рекла како се нада да моја мајка неће као остале њој добро познате баке већ с врата почети да тепа „буци-буцили”, што је први корак у погрешном васпитању детета.
У тако напетом расположењу стигосмо до породилишта. Вратар је очигледно имао тешку порођајну ноћ па је задремао, и тако смо сви заједно шмугнули поред њега. Једна сестра нам је показала пут до женине собе. Задржавајући дах закуцали смо и ушли. У соби није било никог. Ујка Јаков, који у својој каријери може да се похвали с два семестра фармације, објаснио нам је да је моја жена вероватно на постпородиљском прегледу.
том часу тетка Илка која је, још увек увређена, заостала за нама, однекуд је победнички закликтала: – Ту је! Ено га!
Пожурисмо онамо кад тамо... на неким колицима сличним оним за послуживање... лежи нешто од главе до пете зачаурено у бело...
– Боже драги – прошапутала је женина мајка. – То је он! Зар није сладак? Сунце бакино, буци-буц!”...
– Срце моје мало – моја ће мајка с уздахом. – Срце моје мало...
– Ја ништа не видим – рекох, на шта је тетка Илка профрктала да је нормално да ништа не видим, нити било ко други може било шта да види кад су га тако умотали. Опрезно је подигла покривач и готово се онесвестила.
Пред нама је лежао Рафи.
Рафи главом и брадом.
Прави мали анђео.
Моја ташта бризну у плач.
– Ах – рече уздишући. – Слика и прилика покојног тече Оскара... Погледајте тај нос... па та уста...
– А те уши – промрмља њен супруг. – Исте бакине.
– Којешта – успротиви се Јаков. – Брада му је иста Викторова. Управо је он знао тако да истури браду кад би му лоше кренуло у покеру.
– А ја кажем – на то ће госпођа Зиглер – да је пљунута мајка. Само те очи! Гледајте како их отвара и затвара... Баш као она... Затвори их... отвори их...
а нисам проговорио ни реч јер, искрено речено, био сам помало збуњен. Кад сам малопре угледао Рафија, срце ми је снажно закуцало а у глави ми је одзвањало: „Слушај матори, нема циле-миле, то је твој син.” Заволео сам га на први поглед. Па ипак – како да кажем – више ми је онако ћелав, безуб, зајапуреног лица, дубоких уреза испод очију био налик на старог, смежураног мешетара. Наравно, прелепог анђеоског мешетарчИћа – уверавао сам себе – па ипак сам био помало разочаран. Дубоко у срцу надао сам се да ће, чим ме угледа, повикати : „Тата,татааа!”. Уместо тога, он је гласно зевнуо и почео да се дере. – Јесте ли му видели десни? – гукну тетка Илка. – Исте су као у тече Емила!
Чему порицати, сви смо били дубоко дирнути. У ствари, ипак је чудесно да се у тако малом створењу уједине све физичке и психичке особине предака. Природа заиста ствара чуда...
– Опростите – прекинула ме је сестра у размишљањима и упутила се према колицима у намери да их одвезе.
-Молим вас – упитах је а где је госпођа Кишон?
– Која госпођа Кишон?
– Па, мајка. Зар ово није син госпође Кишон?
– Ово? Ни говора. Ово овде припада госпођи Мизрахи. Осим тога, то је девојчица – рече сестра и одвезе мало чудовиште.
Стварно, крајње је време да се нешто предузме против анархије у нашим болницама.
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
