3320 25. 9. 2015.
Позориште у старом Београду
ПАНТО, ЕНО ГА
Док су играли представе у пивари или кафанама, глумци су слушали жамор публике, буку послужитеља који ложи пећ бубњару, довикивање келнера. Дешавало се да призор умирања главног јунака, надјачају речи: „Десет (ћевапа) с луком!”
азвој српског позоришта у 19. веку пратила су мишљења по којима су глумци изједначавани са „нижим бићима”, сличним блудницама. У црквеним проповедима народ је опомињан да се клони „нечистих речи и неподобног смеха” који долази од „звекана и пропалица”. Међутим, од када је кнез Милош Обреновић у Крагујевцу одобрио извођење представа, ствари су почеле да се мењају. Част да од 1835. године ради у дворском позоришту као главни управник, редитељ и глумац имао је Јоаким Вујић (1772–1847). Овај учитељ школован у Братислави заволео је „даске које живот значе” док је боравио у Италији и Угарској, а затим је почео да изводи комаде које је сам написао или превео и посрбио. Раније је у „Крешталици” променио име главне јунакиње у Пелагија, чиме се осветио супрузи која га је грдила што последњи грош даје на уметност. С друге стране, свог заштитника кнеза Милоша звао је „мили, добри, медени, златни и слатки отац мој” (иако је био седам година старији од њега). 
По кнежевом налогу војсковођа и политичар Стеван Книћанин (1807–1855) сакупљао је реквизите, па су суграђани мало милом, а мало силом прилагали оружје, ношње, комаде покућства... Кнез Милош је волео да се меша око питања режије – једном приликом тражио је да се усред сценографије са шумом стави брод! Није пропуштао ни да надгледа „музикалну банду”, која је наступала под вођством диригента Јосифа Шлезингера (1794–1870), са обрађеним народним песмама. Након неке пробе наредио је да се одређеном музичару удари двадесет пет батина зато што не свира без престанка, већ „забушава”. Да ли је објашњење значења музичке паузе поништило казну или не, није остало забележено.
Сека Персе
Међутим, поуздано се зна да је Тома Вучић Перишић 1839. године оптужио диригента Шлезингера да је учествовао у буни, а потом „на мртво име истући дао”. И Јоаким Вујић лоше је прошао – након силаска кнеза Милоша с власти, остао је без примања, пензије и „комадића хлепца”. Помоћ је добијао од сликара Димитрија Аврамовића, па је у соби близу Саборне цркве у Београду скромно живео. Није се укључио у послове обнове позоришта које су предузели Јован Стерија Поповић (1806–1856) и Атанасије Николић (1803–1882), уз велику подршку кнеза Михаила. Позориште је из Крагујевца пресељено у „Театар на Ђумруку”, у зграду царинарнице на Савском пристаништу у Београду. Сачуван је плакат „жалосне игре у пет дејствијах”, која се 4. децембра 1841. године играла „у пет сахата на вече” – „Смрт Стефана Дечанског” Јована Стерије Поповића. Цене су се кретале од једног дуката за ложу до једног и два цванцика за места у партеру. Глумачку дружину чинили су у почетку само мушкарци, јер жене због неписмености нису могле да прочитају текст улоге, а и плашиле су се да их околина не осуди као „неморалне”. Мушкарци који су се на позорници преодевали у нежнији пол и говорили пискутавим гласом, мирили се с чињеницом да ће их у стварном животу прогласити „Сека Персама”.
У „Новинама Србским” 15. децембра 1841. године управници позоришта дали су оглас да траже глумце, али и „две женске које би довољно совершенства како у представљању тако и у певању имале”. Обећана је плата од дванаест до двадесет пет талира, али касније се испоставило да је тај износ важио само за мушкарце (женама је исплаћено три талира). У исто време и домаћи писци позвани су да предају комаде на тему народне историје. Дружини су се прикључили глумци из Новог Сада и Загреба (бивше „Летеће дилетантско позориште”), као и неколико дама, што је утицало да се са тог занимања скине жиг срама. „Гарава Јулка” из Панчева није напредовала, јер се примећивало да је пре наступа посипају брашном.
Бој у свиленим рукавицама
Публика сачињена од учених људи, студената, чиновника, трговаца, толико се уживљавала у радњу, да је бучно навијала и гађала „злотворе” трулим парадајзом. Од 26. фебруара до 19. августа 1842. године изведено је чак четрдесет седам премијера! Међутим, одзив гледалаца током лета знатно је опао због моде „енглеског коњотрка”. Новинари су критиковали свет који одбацује забаву „где је и наука прикопчана”, ради посматрања „беспосличара који се на коњима преврћу”. Након девет месеци рада прво београдско позориште је и због политичких прилика угашено.
Кроз пет година српски родољуби обновили су позориште у сали хотела „Код јелена” близу Калемегдана. Црвена завеса и кулисе од хартије донети су из „Театра на Ђумруку”, а гардероба је захваљујући глумцу и кројачу Стефану Алексићу могла да се такмичи са „европејском”. Костими су шивени од најлепших материјала донетих из Пеште – свиле, кадифе, златних и сребрних трака, шљокица... У жељи за велелепним изгледом, глумци су чак и у представи „Бој на Косову” носили танке беле рукавице! Ни суграђани нису седели скрштених руку, већ су се утркивали да позоришту позајме неки комад свог намештаја. У току извођења једне представе из гледалишта се зачуо узвик: „Панто, ено га моје канабе!”
Крајем 1850. године „Новине Србске” писале су о неопходности да престоница добије зграду позоришта. Кроз две године почело је сакупљање прилога – у књигу оснивача српског театра уписани су кнез Александар са хиљаду дуката и „осамсто фати камена”, имућни Миша Анастасијевић, Капетан Миша (1803–1885) са пет стотина дуката, Правитељство са две хиљаде дуката, као и трговци, писци и занатлије са мањим сумама. Упркос тврдњама Вука Караџића (1787–1864) да позориште треба поставити усред вароши, а не у некакав „ћорбуџак”, изабран је плац на Зеленом венцу. Али, већ од копања темеља све је кренуло наопако: због избијања подземних вода, новац је утрошен на припрему терена и зидање подрума, а градилиште је потом напуштено. Корак напред десио се када је вођа немачке позоришне дружине, која је наступала у башти „Шопићевог купатила” (у данашњој улици Гаврила Принципа), позвао домаће глумце да изведу комад „Краљевић Марко и Арапин”. Након великог успеха трупа је основала „Омладинско српско позориште” и 1862. године преселила се у Велику или Кнежеву пивару.
На поду од дасака поређано је двадесет редова обичних столица, светлеле су лампе на гас, а послужитељ је током представе ложио пећ бубњару. За кнеза Михаила, као почасног госта, стављала се фотеља у први ред. Док је у гужви, неретко и галами, гледао историјске драме, романтични владар маштао је да Београд добије велелепну зграду позоришта, сличну онима које је виђао у Пешти и Бечу.
Одлуку да то и учини донео је 1868. године, када се одушевио извођењем гостујућег Српског народног позоришта из Новог Сада. За остварење свог сна наменио је шест и по хиљада дуката! Када се план прочуо родољуби су у сали код „Енглеске краљице”, у којој су већ почеле да се одржавају представе, сакупили додатни новац.
Коњ на сцени
Нажалост кнез Михаило није доживео да види дивно здање Народног позоришта, саграђено по нацрту архитекте Александра Бугарског (1835–1891), које је у унутрашњости блистало позлатом и гасним осветљењем. Око хиљаду места обезбеђено је у партеру, ложама и на три галерије, али показало се да позорница и гардероба захтевају проширење, што је са задње стране и учињено.Прва представа „Посмртна слава кнеза Михаила” одржана је у најсвечанијем расположењу 30. октобра 1869. године. Окупио се крем друштва, а позивнице су штампане на свили. Драматург и управник Јован Ђорђевић нагласио је у говору да је здање никло „на ономе земљишту којега је свака стопа откупљена драгоценом крвљу отаца и дедова наших”. Додао је и како је позориште „чувар народног језика, будилник народне свести, народног поноса и свију народних врлина, школа и уточиште свега што је добро, лепо и узвишено”. Говор и драма оставили су изузетан утисак, али право одушевљење изазвао је учитељ јахања у Војној академији Дуцман који је на правом коњу прешао преко позорнице и дочарао лик кнеза Михаила!
Већ почетком наредне године почела је са радом прва школа глуме у Београду, где су полазници учили језике, историју, теорију глуме, певање, мачевање, јахање. Након запослења у Народном позоришту требало је да поштују списак правила, који је искључивао пијанстава, свађе, оговарања, псовке, „саблажњиво друговање”. Постојала је чак и претња затворском казном, али је након штрајка укинута. Поред домаћих писаца, извођена су дела Шекспира, Молијера, Шилера, Игоа, Гогоља, Ибзена...
Публика је уживала у посрбљеним комадима, са замењеним именима, местом радње, историјским добом, али је на прво место стављала наше комедије. Ради боље зараде глумци су предложили да се направи лакши репертоар који ће пунити салу, али је њихов захтев одбијен. Изборили су се само да добију више плате, хонораре и награде, што је оставило последице. Када је комисија коју је послао министар просвете открила дуг од три хиљаде дуката, донето је решење да се позориште затвори. Игром случаја последња одиграна представа звала се „Сељак као милионер”.
Од првог до другог...
Глумцима који су се нашли на улици у помоћ је притекао индустријалац Ђорђе Вајферт (1850–1937), који је у својој пивари направио салу и позорницу. Наредних година у скупштини су се водиле расправе о судбини Народног позоришта: једни су тврдили да се ради о луксузирању градских „капуташа”, други да српски дух лежи „у селу, са гуслама, у опанку и гуњцу сељачком”, трећи да ту „доколичарску забаву” треба укинути. Уз налог да се чува сваки динар, позориште је поново отворено 1874. године. Међутим, када су кроз две године Србија и Црна Гора објавиле рат Турској, наступила је још једна пауза: већина глумаца отишла је да брани земљу, док су глумице постале болничарке. На фронт су отишли по сопственој жељи, јер их је закон ослобађао те дужности. Током рата њихова „друга кућа” служила је као магацин за робу руског добротворног друштва. Од 1. јануара 1877. године позориште је опет радило, а на његовој сцени блистали су бројни „представљачи”: Илија Станојевић „Чича”, Милорад Гавриловић „Стари господин”, Пера Добриновић „Обешењаковић”, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, Раша Плаовић, Љубинка Бобић... И опера се нашла на репертоару, а извођачи су називани „балканским славујима”. Због осигурања редовне плате, управа вароши увела је „позоришни динар”, који се у фонд издвајао са разних страна: од забава и балова уплаћивало се десет, од циркуса, рингишпила и менажерије двадесет, од певања и свирања у кафани шест динара по вечери. Међутим, због боемског начина живота глумци су и даље кубурили са новцем, о чему сведоче бројне анегдоте. На пример, када су Добрицу Милутиновића питали како излази на крај са својим примањима, објаснио је:
„Од првог до другог некако, од другог до првог никако!” Да је и једна глумица делила исту муку, видело се на гостовању Народног позоришта у Земуну: чим је у улози кнегиње проговорила „Ах, боже, кад ћу ја већ једном имати мира?”, из првог реда партера зачуло се „Никада, док ми не платите хаљину што сте дужни!”
Сузе и смех
У то време већина глумаца живела је у Скадарлији или су из других делова града долазили у кафане у истој улици. Друштво из „Три шешира”, „Два јелена”, „Златног бокала” и „Вука Караџића” слушало је Чича Илију како изводи целовечерњи програм састављен од лудих шала, претеривања и „керефека”. Један новинар је о њему написао – „човек који је сејао смех”. А Бранислав Нушић, који је неко време радио и као управник Народног позоришта, за опис исте особе одабрао је „математичку формулу”: „четрдесет вагона пива, двадесет вагона вина, пет и по вагона минералне воде, четири вагона соде и пола вагона расола”. Чувени глумац правдао се и у кафани „Дарданели” како не сме да пије обичну воду, јер се због гвозденог здравља плаши „да не зарђа”! На радост публике жељне разоноде, Брана Цветковић је 1899. године основао позориште „Орфеум”, које је са комичним скечевима, пантомимом и политичким досеткама („врапцима”) радило до Првог светског рата. Године 1902. Марија Мара Војновић покренула је „Водвиљско позориште” у кафани „Таково”, док је по жељи Бранислава Нушића 1906. године настало „Мало дечије позориште” у коме су играла и његова деца Гита и Бан (после тридесетак година Гита је учествовала у покретању сличног театра „Рода”). У „Позоришту на булевару” неговале су се оперете и водвиљ. Ни за време Првог светског рата није се престајало са радом, а представе су извођене и у позадини фронта, на бини сачињеној од сандука за муницију. Како је Народно позориште страдало у бомбардовању, ансамбл је неко време гостовао у „Мањежу” (некадашњој коњушници кнезова Милоша и Михаила) и „Касини” на Теразијама.
А када је 1922. године зграда обновљена, народ је похрлио да као некада ужива у чудесним представама, које су могле да им измаме сузе и смех. Осиромашена публика на разне начине довијала се да набави отмену тоалету. Неки су понедељком ујутру одлазили у радње око Јованове пијаце, како би од трговаца Јевреја као прве муштерије „на сефте” добили велики попуст. Даме су у модирању знале да и претерају, па су са великим и накићеним шеширима уносиле пометњу у гледалишту.
Током времена позориште у старом Београду више пута се обнављало и попут феникса уздизало из пепела. Пошто је настављало да „сади врлине у срце, а гони и тамани пороке”, успело је да до данашњих дана остане најзанимљивија и најузбудљивија „школа за народ” .
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
