3320 25. 9. 2015.
Прва висока школа у Срба
АКАДЕМИЈА
Вековима су се слепи гуслари сваке зиме окупљали у Иригу. Ту су размењивали искуства, развијали посебан језик а, богме, умели и да добро зараде
еки хроничари склони су да славу првог српског академског града припишу Иригу, и то захваљујући гусларима који су од 16. до 19. века у овом сремском месту проводили зиму. За гусларе и слијепчовође, како су називани њихови пратиоци, главна сезона били су пролеће, лето и јесен, време манастирских и црквених слава и вашара. Ван сезоне, то јест зими, сакупљали су се у Иригу где су код домаћина закупљивали неки собичак или шталу. Разлога за окупљање у том делу Срема било је више. Окупљени на једном месту измењивали су и богатили репертоар, један гуслар би другог учио за новац или у замену за други спев који слушаоцима мами сузе и од силине осећања надима груди. Вероватно је велики број њих од колега, слушајући, „украо” песму, и то без нотне свеске, диктафона или неког другог модерног помагала. Како је својевремено, од оца Гојка, забележио писац Борислав Михајловић Михиз, долазак у Ириг за народне песнике био је најлогичнија ствар. Сремачка варош је, наиме, била лаичка, цивилна престоница манастира са те стране Фушке горе. Надомак Ирига су Хопово, Крушедол, Гргетег, врдничка Раваница, нису далеко ни две Ремете, Беочин и Раковац.
оривоје Јовичић, књижничар и брижљиви хроничар Ирига, наводи да је најстарији запис и тиме доказ о постојању Гусларске академије, која се тада везивала махом за слепе људе, оставио Сима Милутиновић Сарајлија у свом кратком „Примјечанију о Гегавачком језику”, објављеном у „Србској новини” 1838. године: „У Сријема Иригу, док је било сајмишта слијепацах, зборен је тај језик; но данас у Босанској Посавини те’лише у Градачкој околини мало тко и окатиј, да га не збори...”
Иначе, запис о гегавачком, односно шатровачком језику сведочи о мукама које су слепи гуслари имали путујући кроз крајеве који су врвели хајдуцима, моћницима којима се садржина песама нимало није свиђала, похлепним кафеџијама који су желели да учествују у заради и многим другим невољама. Због тога су били присиљени да измисле тајни, гегавачки, језик за споразумевање у тешким (не)приликама. Лингвисти тврде да, рецимо, изрази готивно (добро) и кева (мајка) потичу управо из тог система споразумевања. О људима који им, понети осећањима, нису дали да иду и тражили да бескрајно гуслају не треба ни говорити.
ако је Бранко Ћопић записао да је његов ујак, по повратку из Америке где је као хиљаде наших људи радио по рудницима, без размишљања секиром цепао и бацао у ватру троношце, а потом и остало дрвено покућство како би на поселу у њиховој кући било довољно светла да би се наставило с песмама о Краљевићу Марку и другим епским јунацима. Ћопић је у неколико приповетки говорио о тегобном животу полугуслара-полупросјака који баш и нису слепи, али ипак зависе од неуке деце пратилаца због којих често остану гладни и жедни под ведрим небом или у некој трошној појати. Сан сваког од њих био је да се ожени неком благо инвалидном девојком која би им пружила срећу. Да је већина путујућих слепих гуслара размишљала као Ћопићеви крајишки „Хомери” сведочи књига „Певање уз гусле” др Димитрија Големовића, професора етномузикологије на Факултету музичке уметности у Београду. |
УНУТРАШЊИ ВИД
Гусле су најчешће израђиване од јаворовог дрвета и имале су једну, а у западној Босни и Лици каткад и две струне. Овај инструмент посебно је био омиљен у динарским пределима, у већем делу јадранског и моравског округа. Слепи гуслари били су изузетно цењени и после зимског одмора у Срему разилазили су се по другим крајевима Војводине, Славоније, по Босни, Херцеговини, Крајини, Лици и Далмацији, Црној Гори и Србији. У народу се веровало да слепи гуслари имају унутарњи вид јер су губитком „варљивих очију”, развили друго, „поузданије” чуло. То је, према професору Димитрију Големовићу, можда један од разлога зашто неки гуслари жмуре док певају. |
прилог тврдњи да се у Иригу налазила Гусларска академија Миодраг Матицки у својој књизи „Језик српског песништва” наводи да се у једној причи помиње подрум укопан у брду, а у другој зграда свиларе, у улици која води од чесме према Хопову. Ту стоји да је та зграда страдала у пожару, па су њу и околне лагуме населили слепи просјаци које је, као и друге сиромахе, помагала општина.Израз „Слепачка академија” данас се чини омаловажавајући, али се радило о установи изузетног значаја. Пракса да слепи људи уз помоћ музике зарађују за живот, позната широм света, код нас се није испољавала само као забава, већ је због трпног стања поробљеног народа имала кључну улогу чувања самобитности кроз песме о старој слави и стварању моралних начела.
|
ОД МОЛИТВЕ ДО БОГОРАЂЕЊА
„Од Триглава до Белога Мора све што није опевао српски гуслар, умрло је за сва поколења”.
Јован Дучић
„Гусле нису биле реткост, нити инструмент одређене средине. Имала их је свака српска кућа, а често и турска. Једни су из њих мамили наду на боље дане и тражили снаге да издрже текуће, а други су њима разглашавали своје господство и победу циљајући на непроменљивост судбине. Просјацима су оне биле средство за извлачење милостиње. Тако је та примитивна копаница постала саставни део сваке духовне манифестације у једном веома шароликом друштву, служећи свим узбуђењима од молитве до богорађења”.
песник и дипломата (1871–1943) Милорад Панић Суреп песник и културни посланик (1912–1968) |
авику зимског окупљања гуслара нису могли тек тако да спрече, састанци и размена искустава су се наставили. Након Другог српског устанка дошло је, пак, до губљења потребе за епиком и слепи гуслари су од почетка 19. века све више били прави просјаци. Трагови „Слепачке академије” остали су оснивањем приватне гусларске школе Томе Прелића и Марка Абека у Сланкамену из које је поникао Пера Дмитров (1852–1926), последњи изданак иришке „академије”. Према истраживањима Бранислава Јовичића, Пера је рођен у Иригу као ванбрачно дете, а ослепео је са непуних пет година. |
ПОРТРЕТ ЂУРЕ ЦРНОГОРЦА
 Није познат физички изглед ниједног гуслара с краја 18. и почетка 19. века чије је песме забележио Вук Стефановић Караџић. Не зна се како су изгледали, рецимо, Филип Вишњић, Тешан Подруговић, старац Милија, старац Рашко, Стојан хајдук, Гајо Балаћ, слепица Живана ни толики други народни песници и певачи Вукова времена. За Вишњићев лик већина људи погрешно везује лик старца дугачке косе и пркосне забачене главе, са гуслама у крилу. Међутим, то је цртеж настао 1901. године, а једини прави портрет и спомен за потомке добио је Црногорац Ђуро Милутиновић. Слепог гуслара, који је 1809. године кроз Санџак пронео писмо Карађорђу од црногорскога владике Петра I Петровића Његоша, насликао је Урош Кнежевић. Миљеник Обреновића, „брат Ђура”, како га је звала кнегиња Љубица, ожаљен је после смрти 1844. године у два броја службених „Српских новина”. Иначе, био је и први продавац књига у обновљеној Србији, тридесетих година, и за свој рад примао „кошуље и обућу, а од кнеза Милоша месечну помоћ од три талира” . |
* * *
Поводом Дана Етнографског музеја, у Београду је крајем прошле године одржана изложба Где сви ћуте оне говоре, аутора Мирослава Митровића. Посетиоци су били у могућности да виде више од 50 гусала међу којима и једне направљене од војничког шлема које је израдио један од бораца на Солунском фронту за време Првог светског рата.
Аутор:
Владимир Јовановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
