Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива




У доба када се „женскиње” сматрало зависним од мушкараца четири српске књижевнице рушиле су устаљена правила: издавале су књиге с модерним темама, зарађивале плату, бориле се за право гласа, слободно кретале... Поједине су саме ишле на далека путовања по свету...

елена Димитријевић, Исидора Секулић, Милица Јанковић и Даница Марковић рођене су у другој половини 19. века, када се на писање „другог пола¨ гледало с великим подозрењем. Током школовања слушале су о несрећној судбини песникиње Милице Стојадиновић Српкиње (1828–1878), која је упркос признањима умних људи (посебно Његоша), тешко живела и на крају скоро дошла до просјачког штапа. Опстајало је мишљење да само имућне особе из високих кругова, попут Анке Обреновић Константиновић (1821–1868), могу у доколици, „од дуга времена”, да се баве писањем. И критичари су тврдили да је „књига коју напише женска рука несумњиво књига из другог света”, што није обесхрабрило надарене девојке.

Овог лета навршило се хиљаду година од чувене битке на Беласици када су Византинци поразили Самуилове одреде и када је цар Василије II ослепео хиљаде његових војника

изантијски цар Јован I Цимискије (969–976) у једној сјајној војној акцији 971. године протерао је руског кнеза Свјатослава са Балканског полуострва и срушио Прво бугарско царство. Византија је своју северну границу вратила на доњи ток Дунава, а у најважније бугарске градове постављене су византијске војне посаде. На другој страни, у Цариграду, победоносном цару био је приређен величанствен дочек. На челу поворке била је позлаћена кочија са иконом Богородице коју је византијски цар донео из Бугарске. За њом је, на белом коњу и са свим царским обележјима, јахао Јован I Цимискије кога су одушевљеним клицањем поздрављали грађани Цариграда. Иза њега је, пешице и покорно, ишао бугарски цар Борис II кога је Цимискије заробио у управо завршеном походу.



На данашњи дан 1783. године један маркиз и један наставник физике и хемије укрцали су се у први балон с људском посадом


ан Франсоа Пилатр де Розје (1754–1785) и маркиз Д’Арланд (1742–1809) били су међу многима који су крајем 18. века у Француској и Великој Британији покушавали да лете, на овај или онај начин.
    Пилатр де Розје рођен је у Мецу, важном гарнизонском граду на француској граници, у коме је постојала и војна болница у којој је почео да се занима за хемију. У Ремсу је предавао физику и хемију и запао за око брату краља Луја XVI, који га је повео у Париз и поставио за управника Природњачког кабинета. Нешто касније Де Розје је отворио сопствену лабораторију, у којој је правио огледе из физике и одржавао демонстрације за племиће. Највише су га занимали гасови, тада још прилично нова област у хемији.




Ризикујући живот своје бројне породице Хајрија Имери Михаљић је из логора у Косовској Митровици, марта 1942. године, изнела шестомесечну јеврејску бебу, не заборављајући да је непрекидно подсећа ко је…


тасити немачки солдат презриво је гледао Ромкињу која је, окружена с троје деце, стајала на улазу у логор за Јевреје у Косовској Митровици. „Господине, послали су ме да однесем ствари, треба тамо да носим”, понављала је као у трансу Хајрија и неодређено одмахивала руком. Ни сама није знала шта је потребно да учини да би урадила оно што је себи задала. Да спасе своју газдарицу Естер Бахар и њену унуку! Војник је није разумео, али је гадљиво климнуо главом и Хајрија је ушла, у жицом ограђене, штале 12. артиљеријског пука Војске Краљевине Југославије претворене у логор за митровачке Јевреје.


… у Индији, Индонезији, Тајланду и на Малдивским острвима није пожељно неку особу помиловати по глави, поготово не децу, јер се ту према њиховом веровању налази душа коју не треба додиривати



ХЕРОЈИ СЛИЧНИ НАМА

Који домаћи филм је надахнут стрипом „Алан Форд”?


                        ПИВО КАО ПРОТИВОТРОВ