3320 25. 9. 2015.
Догађај за уџбенике повести
БЕС И
Овог лета навршило се хиљаду година од чувене битке на Беласици када су Византинци поразили Самуилове одреде и када је цар Василије II ослепео хиљаде његових војника
изантијски цар Јован I Цимискије (969–976) у једној сјајној војној акцији 971. године протерао је руског кнеза Свјатослава са Балканског полуострва и срушио Прво бугарско царство. Византија је своју северну границу вратила на доњи ток Дунава, а у најважније бугарске градове постављене су византијске војне посаде. На другој страни, у Цариграду, победоносном цару био је приређен величанствен дочек. На челу поворке била је позлаћена кочија са иконом Богородице коју је византијски цар донео из Бугарске. За њом је, на белом коњу и са свим царским обележјима, јахао Јован I Цимискије кога су одушевљеним клицањем поздрављали грађани Цариграда. Иза њега је, пешице и покорно, ишао бугарски цар Борис II кога је Цимискије заробио у управо завршеном походу. У велелепном храму Свете Софије владар Византије је царску круну Бугарске положио на олтар. Потом је пред великим бројем присутних, у главном броду цркве, наредио Борису II да са себе скине све ознаке царске власти. Када је овај то учинио, Јован I Цимискије му је доделио византијску титулу магистра. Тај чин, наглашене симболике, значио је да је Борис II постао поданик византијског цара и да Првог бугарског царства више нема.
Грађански рат
Године 975. Јован I Цимискије извео је веома успешан поход на Исток. Том приликом Арабљанима је отео низ области и важне градове Назарет, Цезареју, Сидон и Бејрут, и чак стигао пред Јерусалим који су муслимани држали већ више од три столећа. Наилазак зиме натерао га је да прекине даље акције и одложи их за следећу годину. Међутим, до њих никада није дошло јер се цар са похода вратио смртно болестан и преминуо 10. јануара 976. године.
На вест о смрти Јована I Цимискија на Балканском полуострву избио је устанак који су предводила четворица браће: Давид, Мојсије, Арон и Самуило. Попут шумског пожара, устанак се ширио на неколико страна. Двојица старије браће, Давид и Мојсије, погинули су у борби, док је Арона ликвидирао најмлађи брат Самуило који је постао владар новостворене државе. Она је била веома пространа и обухватала је читаву ондашњу област Македоније, изузев њеног главног града Солуна, затим старе бугарске земље између планине Балкан и доњег Дунава, Тесалију, Епир, делове Албаније са Драчем и српске земље. Средиште нове државе, која је на идеолошком плану баштинила традиције Првог бугарског царства, било је најпре у Преспи, а потом у Охриду.
Док се устанак распламсавао и Самуилова држава расла, Византија је била паралисана унутрашњим међусобицама. Избио је грађански рат који је трајао неколико година. Тек је Василије II (976–1025), законити наследник престола и представник владајуће династије, 985. године успео да се ослободи туторства и коначно сам преузме власт. Међутим, поход који је против Самуила предузео 986. године завршио се тешким поразом византијске војске код Трајанове капије, између Сердике (Софија) и Филипопоља (Пловдив).
„Ми” и варвари
Василијев пораз охрабрио је његове политичке противнике, угледне племиће и одличне војсковође Варда Фоку и Варда Склира, што је довело до новог грађанског рата. Ускоро је читава Мала Азија стала уз Варда Фоку и он се спремао да крене пут Цариграда. Изгледало је да престо младог цара, који је изгубио ослонац у Византији, виси о концу. Ипак, у готово безизлазној ситуацији, пронашао је спасоносно решење – окренуо се кијевском кнезу Владимиру који му је послао 6.000 руских војника. Уз њихову помоћ, Василије II је у бици код Абидоса, у пролеће 989. године, разбио побуњеничку војску. У судару двеју војски погинуо је и узурпатор Варда Фока, док се млади цар нагодио са другим узурпатором Вардом Склиром, који је две године касније преминуо.
Цена руске помоћи била је висока – удаја византијске принцезе Ане, сестре Василија II и принцезе „рођене у пурпуру”, за кијевског кнеза. Била је то прва византијска принцеза која је отишла за једног страног владара. Византинци су, наиме, имали једну врсту „империјалне свести” и сматрали су да су сви остали народи варвари и као такви недостојни родбинских веза са царском породицом. Због тога су на њих гледали с потцењивањем и охолим ниподаштавањем. Споразум Кијева и Цариграда подразумевао је још једну веома важну ставку: требало је да Руси приме хришћанство из Византије. На тај начин се византијски утицај проширио на огроман простор највеће словенске државе, што је био не само велики успех царске дипломатије, него и доказ цивилизацијске моћи Византијског царства.
| КАЗНА ОСЛЕПЉЕЊЕМ
Законодавсто цара Јустинијана I Великог (527–565) није познавало казну ослепљењем. Подаци о ослепљивању појединих хришћанских мученика у време док су били прогоњени у Римском царству углавном се сматрају легендарним. У Византији је први познат случај казне ослепљењем забележен 705. године када су, по наређењу цара Јустинијана II (685–695, 705–711), ископане очи цариградском патријарху Калинику I (694–706). У каснијем времену ова казна ушла је и у слово закона. Она се први пут у византијску правну праксу уводи у „Еклоги”, законском зборнику који је 726. (или 741) године издао цар Лав III (717–741). „Онај који уђе у олтар, дању или ноћу, и украде нешто од светих сасуда да буде ослепљен.” И „Земљораднички законик” прописује казну ослепљењем за лопове који по трећи пут буду ухваћени у крађи жита или оне који ноћу похарају оставе с вином.
Временом је ослепљивање постало једно од главних средстава у кажњавању политичких противника и њиховог уклањања као могућих опасних такмаца. На тај суров начин кажњавани су и јеретици и чаробњаци. Када је у питању Самуилов устанак, а без намере да се оправдава страшни поступак цара Василија II, занимљиво је указати на византијску тачку гледишта. Као што је већ речено, Јован I Цимискије срушио је Прво бугарско царство (971), у тамошње градове поставио византијске гарнизоне и вратио границу на доњи Дунав. На тај начин сви житељи Бугарске постали су поданици византијског цара. Отуда је Византија на образовање Самуилове државе (976) гледала као на своје унутрашње питање. Посреди је била права апостасија (отпадништво, одступништво), односно побуна против цара кога је, према византијској идеологији, сам Бог поставио да влада људима и буде господар хришћанске васељене. Устати против цара и Богом датог поретка, дакле, представљало је огроман преступ који је собом повлачио најстрожу казну, па и лишавање очињег вида. |
Кроз византијску историју може да се примети подвојеност између малоазијских и европских, односно балканских провинција. Мала Азија била је гушће насељен и економски снажнији део Царства. Та разлика може да се види и у броју становника, па је, на пример, око 800. године Балкан имао три, а Мала Азија осам милиона становника. Упоређујући балканске и малоазијске провинције, ваља рећи да су све реформе углавном долазиле из Мале Азије, будући да се радило о напреднијем и важнијем делу Византије. Међутим, образовање и постојање простране Самуилове државе приморало је Цариград да напрегне расположиве снаге и поврати пољуљане позиције управо на тој страни, на Балканском полуострву.
Улога руже ветрова
Међутим, око 990. године за Византију је стање на Балканском полуострву било очајно. Савремени византијски песник Јован Геометар написао је песму која то сликовито и илуструје, а њен почетак гласи:
„Горе је комета палила васионски етар, а доле је комит огњем пустошио Запад.”
Посреди је игра речи комета–комит, двеју речи које се на грчком језику врло слично пишу и истоветно изговарају, али имају сасвим различита значења. Једна означава небеско тело – при чему је вероватно у питању Халејева комета која се појавила у лето 989. године – а друга реч означава титулу комеса коју је у Првом бугарском царству имао Самуилов отац. Када је ондашња географија у питању, мегалополис на Босфору и престоница Царства био је и својеврстан стожер, нарочита „ружа ветрова”, према којој је све источно од Цариграда – Исток, а све западно од Цариграда – Запад.
|
КОЛЕКТИВНО ПАМЋЕЊЕ
Битка на Беласици 1014. године оставила је трага у колективном памћењу тамошњег живља. Тако су проучаваоци народних умотворина са ширег простора градова Битоља, Прилепа и Велеса сакупили занимљиве податке. На том подручју постоје два села која носе назив Слепче. Кроз једно од њих протиче поток, а по сачуваном предању верује се да су у старо време туда прошли ослепљени Самуилови војници. Када су дошли до потока, умили су очи и наводно прогледали. Сачувале су се клетве које јасно указују на крвави догађај: „Слепце да водиш!” и „Слеп и ћорав да ходиш по царевој земљи!” Постоји и крилатица „Водају се као битољски слепци!” коју изричу брижни рођаци младића и девојке који се дуго забављају, а никако да ступе у брак. |
У овом случају, ратовање против Самуила и његових војника трајало је четири године, али успех није изостао. Византијски цар је после неколико великих победа освојио једну половину Самуилове државе, а другу половину потпуно укљештио. Скопље су Византинци запосели 1004, а Драч 1005. године.
За догађаје из наредних година у расположивим историјским изворима нема података, а онда је уследио одлучујући ударац. Да би предупредио византијске упаде, Самуило је подигао утврђење и тако затворио један од пролаза који је водио на његову територију. Одатле је пут даље пролазио кроз теснац Клидион. Византијски војници су дуго и упорно, али неуспешно, покушавали да се пробију кроз бедеме новоподигнутог утврђења.
Смрт пред стравичним призором
Међутим, део Василијевих одреда направио је лукав маневар тако што је преко стрмих стаза заобишао Беласицу, планину која се налази јужно од Клидиона, и с леђа, уз ратне покличе и огромну буку, напао изненађене браниоце. У расулу које је настало Византинци су побили велики број Самуилових војника и још више их заробили. Самуила је спасао син Гаврило Радомир, за кога историчар Јован Скилица бележи да је „по сили и снази био јачи од оца, али по памети и разуму много слабији”, који га је ставио на коња и одвео у Прилеп. Битка на Беласици одиграла се у четвртак 29. јула 1014. године.
На другој страни, Василије II је увеличао победу на застрашујући начин. Чинило се као да је бес који се у њему сакупљао скоро четири деценије излио на заробљене Самуилове војнике. Заробљеници којих је, према подацима писца Кекавмена. наводно било 14.000, односно, како је забележио Јован Скилица, 15.000, ослепљени су. Једино је сваком стотом остављено по једно око како би ови „полуслепи” одвели слепе другове свом владару у Прилеп. Самуило није издржао овај стравичан призор: ударила га је кап и кроз два дана, 6. октобра 1014. године, преминуо је. Његова држава није дуго надживела свог оснивача: срушена је 1018. године. На другој страни, Василије II добио је епитет вулгароктонос (Бугароубица).
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
