3320 25. 9. 2015.
Писање „другог пола”
НИСАМ КРАВА
У доба када се „женскиње” сматрало зависним од мушкараца четири српске књижевнице рушиле су устаљена правила: издавале су књиге с модерним темама, зарађивале плату, бориле се за право гласа, слободно кретале... Поједине су саме ишле на далека путовања по свету...
елена Димитријевић, Исидора Секулић, Милица Јанковић и Даница Марковић рођене су у другој половини 19. века, када се на писање „другог пола¨ гледало с великим подозрењем. Током школовања слушале су о несрећној судбини песникиње Милице Стојадиновић Српкиње (1828–1878), која је упркос признањима умних људи (посебно Његоша), тешко живела и на крају скоро дошла до просјачког штапа. Опстајало је мишљење да само имућне особе из високих кругова, попут Анке Обреновић Константиновић (1821–1868), могу у доколици, „од дуга времена”, да се баве писањем. И критичари су тврдили да је „књига коју напише женска рука несумњиво књига из другог света”, што није обесхрабрило надарене девојке. Најстарија од њих, Јелена Димитријевић (1862–1945), остала је забележена у историји као прва наша жена која је ишла на пут око света и још о томе бележила утиске. Када је њено дело са скоро сто година закашњења почело да се проучава, откривено је да поред описа земаља и обичаја крије и неке забрањене теме: љубав муслиманке и хришћанина (ђаура), еротску везу између две жене, подређен положај нежнијег пола у друштву. „Српска Сапфо”, како су је прозвали, детињство је провела у Крушевцу и Алексинцу, а касније је живела у Нишу и Београду. Још у школским данима заволела је књиге, мада су јој код куће бранили да дуже чита, како не би напрезала повређено око. Али, од када се 1881. године удала за потпоручника Јована Димитријевића, радила је по своме: истраживала је богату библиотеку, учила француски, енглески, италијански, руски, грчки и турски језик, планирала путовања. За време нишких дана веома се занимала за обичаје и права турских жена, па је с одушевљењем прихватила позив комшиница да буде гошћа у харему. Муслиманске госпође хануме радо су је примале и у Скопљу, Солуну и Цариграду, јер су осетиле да је у питању добронамерна особа која се диви Оријенту. Своју наклоност Јелена је и сама признала: „Ја имам две љубави, једну за Исток, једну за Запад, и надјача, победи прва, она што се у моје биће увукла у раној младости.”
Преко седам мора
Године 1897. написала је „Писма из Ниша о харемима”, где је дочарала свадбене обичаје, мираз, дотеривања, турски језик. Рецимо, једно писмо започела је речима:
„Севђули кз'м, дзан'м”' (мила девојко). И роман „Нове” из 1912. године осмислила је у виду писама. У Балканским ратовима учествовала је као болничарка, а супруг јој је погинуо на фронту у Првом светском рату 1915. године. Док је туговала решила је да испуни све планове које су заједно зацртали. На запрепашћење околине, после четири године, без ичије пратње, отишла је на пут око света! Путовала је у Француску, Шпанију, Енглеску и Америку. А када је обишла Египат, Палестину, Сирију и Либан, закључила је да су путовања „исто што и опијум, дуван, алкохол – значи зависност”. У Каиру је упознала египатску феминисткињу Худу Шарави (1879–1947), која је основала часопис „Египћанка” на француском језику и борила се за отварање школа, нарочито по селима. Ова лепа и одважна жена дала јој је писане препоруке, које су јој помогале да уђе у многе хареме по муслиманском Истоку. Јелена је писмо звала „Сезаме, отвори се!”
Радозналост ју је 1927. године одвела до Индије, где је преко њихове феминисткиње, госпође Тате, упознала песника и мислиоца Рабиндраната Тагора који ју је упркос болести примио. Затим је обишла Јапан, Кину, Цејлон, Америку... О Њујорчанкама је приметила: „Много ме подсећају на Туркиње због шминкања, навлачења трепавица и очних капака, прављења младежа... а нарочито због жвакања саказа (жваке)”. Предавања у Америци назвала је „женским харемима”, јер у публици није видела ниједног мушкарца. Исту ствар приметила је и у хотелу „Ратлиџ”, где су одседале искључиво жене. Утиске с путовања сабрала је у књигама: „Писма из Индије”, „Писма из Мисира”, „Нови свет или у Америци годину дана”, „Седам мора и три океана. Путем око света”... Американкама је замерила хладноћу, неискреност, непознавање страних језика, лако пристајање на развод брака и такмичења у лепоти. Али, исказала им је дивљење због марљивости, независности и права гласа. Јер, управо то питање мучило ју је у вези са Србијом: „Због чега су жене пред нашим законом све до своје смрти малолетне?”
Јелена Ј. Димитријевић добила је Орден Светог Саве за књижевне заслуге од краља Милана Обреновића. На крају живота оставила је и доста рукописа, између осталог и аутобиографски роман „Мелпомена”. У објављеним делима није истицала само лепоту, већ је устала против назадних обичаја (да се девојке на силу удају, обележавају тетоважом, држе у покорности). Сањала је дан када ће жене постати „искрене као деца и слободне као људи” и када човек у њима „неће гледати своју женку него свога друга”. Дубоко је веровала да ће ОНЕ у будућности „пречистити и препородити” свет, уз помоћ образовања и одлучности. Колико је судила по себи, сведоче речи које је често понављала:
„Ја што хоћу, хоћу по сваку цену!”
Свет у бурету
Међутим, књижевни критичар Јован Скерлић проценио је да су Јеленини радови писани „доста безличним стилом”, што је утицало да деценијама остану заборављени. С друге стране, његов жестоки напад на „усиљено и књишко” стваралаштво Исидоре Секулић није могао да науди најобразованијој жени свог времена и првој чланици Српске академије наука! Исидора Секулић (1877–1958) рођена је у селу Мошорину у Бачкој, а детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Пошто је рано остала без мајке, расла је као „сироче које комшијске матере љуби и у бурету летује”. Нежна, усамљена девојчица није пред спавање слушала бајке, већ латинске пословице које јој је говорио отац. Док је преко дана листала енциклопедије и књиге у кућној библиотеци, осећала се као у зачараној шуми. Већ тада почела је да упија знање, па се по поласку у школу издвајала од осталих ђака који су је прозвали „штребер”. Иако је због тога патила, већ у четрнаестој години могла је да се похвали како зна пет језика!
Високе школе за учитељицу и професора завршила је у Новом Саду, Сомбору и Будимпешти са изванредним успехом, а докторирала је у Немачкој. Али, када је почела да ради као наставница у Панчеву, опет се суочила са завидљивом околином. Наиме, отац композитора Петра Кранчевића посумњао је да ће платонска веза између његовог сина и Исидоре завршитити браком, па је из беса послао школи пријаву да дотична наставница „заводи ученике” и болује од туберкулозе. Скандал се завршио лекарским прегледом и слањем Исидоре на боловање, док је „заводништво” одбачено као клевета. Млада књижевница се од тада све више окретала писању и путовањима у Норвешку, Шведску, Немачку, Велику Британију, Француску, Италију. Волела је да на далек пут иде сама, уз објашњење „нисам крава да ме воде!”
Када је издала „Сапутнике” (1913) хрватски писац Антун Густав Матош закључио је да се иза имена Исидора Секулић зацело крије неки осећајни мушкарац „јер данас нема жене што би то могла написати”. Уз додатак:„Која музика!” И читаоци су остали очарани предивним „плесом речи”, па су њене књиге доживеле успех: „Хроника паланачког гробља”, „Писма из Норвешке”, „Ђакон Богородичине цркве”, „Његошу – књига дубоке оданости”... Најумнија Европљанка је на почетку Другог светског рата показала велику храброст – одбила је да потпише Апел упућен српском народу, који је позивао на поштовање окупаторског реда и мира, уз осуду комунистичког устанка. Пошто су јој дали рок да размисли, министар Јонић лично је позвао телефоном. Када је зачуо „она није код куће”, побунио се:
„Ја вас познајем по гласу, како кажете да нисте код куће?” Уследио је одговор:
„Ја сам ту, али за господина Јонића нема Исидоре Секулић!”
После ослобођења земље велика књижевница држала се по страни од политике. Када јој је маршал Јосип Броз Тито по једном официру послао новац и штоф за зимски капут, одбила је да прими „нешто што није зарадила”. Узела је само штоф и проследила га Албанцу који јој је секао дрва за огрев и верно помагао. Последњих двадесет година провела је мирно и повучено у кући на Топчидерском брду и након губитка супруга др. Емила Стремницког (који је убрзо преминуо од туберкулозе 1914. године) није се више удавала. Прозвали су је „апостолом самоће”, јер није учествовала у градским забавама, иако је у свом дому организовала окупљања четвртком за надарене ствараоце. Само су осетљиви знали да се иза њеног оклопа строгости крије нежна, танана душа – душа која је у детињству створила фантастични свет играјући се у бурету, а сада то исто чини у своја четири зида. На вечни починак отишла је скромно, увијена у бели чаршав, како је за живота одредила. Радну собу и библиотеку тестаментом је оставила Универзитетској библиотеци у Београду (што се може погледати). Између осталих и феминисткиње су је одабрале за узор, мада је у свом делу „немилосрдно разоткрила слабости и погрешке властитог пола”, уз тврдње да је жени најприродније место у дому, крај деце. Веровале су примеру доказаном животом, радом и путовањима, али и белешци: „Доћи ће време када ће бити и генијалних жена и женских филозофа чисте крви”.
Писање себе
Исидора Секулић веома је ценила стваралаштво Милице Јанковић (1881–1939): сматрала је да се ради о одличном приповедачу, који ће право место у нашој књижевности добити „када се смиримо, када сазремо као култура”. И Јован Скерлић делио је исто мишљење, јер је у њеном раду препознао „нешто сасвим српско и домаће”, „неусиљену и симпатичну простоту, словенску нежност и самилост”. Ова књижевница у почетку се потписивала као Л. Михајловић, ради чувања успомене на свог ујака уметника, а касније је додала име Лепосава. Маштала је да велика дела начини скривена од света – „да ме нико велики у очи не похвали, да ми мали не захвале, да ме слаби завидљиво не погледају”. Желела је да докаже „тим гордим мушким људима да и женскиње нешто може, упркос њима и упркос природи”. Док је стварала, радила је као наставница цртања у Крагујевцу и у Другој женској гимназији у Београду. Написала је књиге „Пре среће” (1918), „Калуђер из Русије” (1919), „Плава госпођа” (о женској прељуби), „Мутна и крвава” (1932). Због мишљења да пише „сладуњаво љубавно цвркутање за госпођице”, њене приповетке посвећене рату и деци пале су у заборав. Када је превремено пензионисана због дугогодишње туберкулозе, отишла је у Париз на лечење, а наши писци послали су јој новчану помоћ. Умрла је с надом да ће жене постати „наследнице у култури” и да ће једног дана престићи мушкарце.
Модерне замисли у поезији у исто време изразила је Даница Марковић (1879-1932), која је рођена у Чачку, али је скоро читав живот провела у Београду. Запослена као учитељица, још од 1900. године објављивала је песме у часописима „Звезда”, „Покрет”, „Босанска вила”, „Књижевна недеља”... У почетку се потписивала именом „Звездана”. Године 1904. остварила је две велике жеље: удала за вољеног Момчила Татића и издала збирку песама „Тренуци”. У браку с лепим, имућним правником живела је у вили у Раковици, а у наредним годинама родила је четири кћерке и два сина. На жалост, касније јој је троје деце преминуло и развела се од мужа боема. У време ратног избеглиштва ухапшена је у Прокупљу, због учешћа у Топличком устанку, а на молбу бугарског песника Ивана Вазова пустили су је на слободу. Иначе, Даница је већ те 1917. године важила као изузетна песникиња, једина од двадесетшест мушкараца која се нашла у збирци Богдана Поповића „Антологија српске лирике” (1911) и добитница неколико награда. Прва се ослободила да „пева” о личним стварима, браку, телу, старењу... Рецимо, о шминкању је написала: „Стављам на лице и на душу маску, закрпу јадну на живот и време”. После развода морала је да се бори са сиромаштвом, болешћу, патњом... „Српска орхидеја”, која је обожавала Бодлера и свирала Шопена, умрла је у педесеттрећој години живота. Њен портрет Исидора Секулић дочарала је речима:
„Танка као девојчица, обучена пробрано и мало фантастично; лице уско коштуњаво, с фино срезаним носом, с немирним уснама”.
Време је показало да су четири српске књижевнице на почетку 20. века помериле многе границе, како у начину живота, тако и у писању. Са „експлозијом женске искрености” увеле су нове теме, али нису избациле ни љубавне. Уз самосталност, нежност, снагу и самосвест избориле су се да не прођу као „Шекспирова сестра” коју је замислила Вирџинија Вулф – да због предрасуда околине, упркос надарености, не заврше у запећку. Док су се бориле за себе и своје дело Јелена, Исидора, Милица и Даница дале су немерљиви допринос „књиженству”.
Аутор:
Весна Живковић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
