Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Испуњен завет


ЦИГАНКИНА



Ризикујући живот своје бројне породице Хајрија Имери Михаљић је из логора у Косовској Митровици, марта 1942. године, изнела шестомесечну јеврејску бебу, не заборављајући да је непрекидно подсећа ко је…


тасити немачки солдат презриво је гледао Ромкињу која је, окружена с троје деце, стајала на улазу у логор за Јевреје у Косовској Митровици. „Господине, послали су ме да однесем ствари, треба тамо да носим”, понављала је као у трансу Хајрија и неодређено одмахивала руком. Ни сама није знала шта је потребно да учини да би урадила оно што је себи задала. Да спасе своју газдарицу Естер Бахар и њену унуку! Војник је није разумео, али је гадљиво климнуо главом и Хајрија је ушла, у жицом ограђене, штале 12. артиљеријског пука Војске Краљевине Југославије претворене у логор за митровачке Јевреје.
   Док су јој се деца уплашено привијала уз ноге, брзо је ходала кроз групице људи који су у мраку седели на остатцима сламе. Од 136 Јевреја, колико их је било у Косовској Митровици до 1941. године, у логор је доспело око стотину. Привукао ју је плач мале бебе и, захваљујући том звуку, препознала је баку Естер. Када ју је Хајрија ухватила за руку да би је пољубила, Естер Бахар се само тужно насмешила: „И тебе су ухапсили?” Уз грчевит стисак руке Хајрја јој је рекла: „Ваша кћерка Букица и зет Србин Благоје Ацевић отишли су у Копаонички партизански одред. Благоје је одмах погинуо, а Букица као да је у земљу пропала. Овде код Немаца је много тешко, кажу да је у италијанској окупационој зони много боље, па преживели Јевреји покушавају тамо да се пребаце како знају и умеју. Дошла сам да Вас водим и бићете у мом селу Ади код Приштине.”

                                         
    Белопута Мирадија

   Старачким рукама Естер је за главу шчепала своју кућну помоћницу и унела јој се у лице. „Јехова је мој Бог и он зна шта ће бити са мном. Ти имаш пуно деце, молим те, поведи моју малу Стелу са собом.” Брзо су са шестомесечне бебе скинуле чипкано оделце, већ добро испрљано логорском прљавштином, и бациле га. Млечнобело лице умазале су прашином и увиле је у комад мараме. Естер Бахар је последњи пут погледала своје једино унуче, прислонила усне на њену малу главу и, док јој је цело тело дрхтало, потерала Хајрију да крене уз речи: „Молим те, кад порасте, реци јој ко је и ко су јој родитељи!”
  



   Охолом стражару није пало на памет да броји децу „нижих бића” ни кад су улазила у логор, па су лако изашле. Хајрија је, с дететом више, склизнула у сенку косовскомитровачких улица и пожурила што даље од тог места смрти. Ускоро су сви затвореници логора отпремљени на београдско Старо сајмиште где су побијени.
   Мала Стела, чије су уши навикле на ладино језик и песмице којима су сефардске Јеврејке успављивале децу, ускоро је заборавила те звуке, мирис кошер хране више није допирао до њених ноздрва.
   Ритам ромског језика, скромна муслиманска храна, жамор, бука ромског насеља у селу Аде код Приштине постали су њен живот. Уз својих петоро деце Хајрија је пригрлила малу белу девојчицу, њену Јеврејчицу, жуту звездицу. Појаву новог детета у насељу није било лако сакрити и комшијама је само рекла да се девојчица зове Мирадија!

                                              Комшијина пријава

  Рат је био при крају када је Хајрија први пут била строга према својој звездици. „Мораш да запамтиш, сада си велика! Твоје право име је Естер Бахар, а звали су те Стела. Ти ниси Ромкиња, ти си Јеврејка. Тата ти се звао Благоје Ацевић, мама Букица, а бака по којој си добила име звала се Естер. Понови.”
   Девојчица је навикла да мама и она чувају ту тајну, а повремено би се издвојиле како би безбедно понављала завет своје баке да никада не заборави ко је и како се зове. Све је прихватала као игру, волела је тих неколико минута самоће због тога што је мама Хајрија тада била само њена.



    Плавокоса бела девојчица није често била тема разговора у ромском насељу. Додуше, сви су знали да је Хајрија пре рата радила код Ацевића и Бахара као кућна помоћница. Сирочади је било на све стране, а рат је донео довољно невоља за све. Судбина је малој Стели-Мирадији окренула нову страну кад се Хајријин муж с комшијом посвађао око баште. Расправа о томе ко је коме и да ли је ушао стопу или две у башту стигла је од оштрих речи до севања ножева и секира. Уплашени очевици позвали су полицију. Реч по реч и комшија је да би што више оцрнео противника рекао: „Да знате с каквим људима имате посла, довољно је да вам кажем да су украли јеврејско дете.” Милиционери су у послератној Југославији имали упутство како да поступају у таквим случајевима, а девојчицина светла пут у ромском насељу била је довољна да тај податак одмах проследе тамо где треба.

                                                      
Јаје у шаци

   После неколико дана, на коњској запрези, у село Ада испред куће породице Имери Михаљчић стигао је Јосиф Јосифовић, запослен у Јеврејској општини у Приштини. Хајрија му је испричала како је Стелу извела из логора у Косовској Митровици, да испуњава бака-Естерин завет, што је девојчица потврдила као из топа рекавши да се зове Естер-Стела, од маме Букице и тате Благоја и да је Јеврејка. Хајрија је тражила да јој не узимају девојчицу, њену жуту звездицу.



   Јосиф Јосифовић јој је стрпљиво објашњавао да дете мора у Дом за јеврејску сирочад како би се утврдило да ли има живих рођака. Хајрија је преклињала, плакала, љубила ципеле и на крају телом покушала да заустави полицајце који су малу Стелу ставили на коњска кола. Сломљена, на крају је имала снаге само да замоли народну власт да сачека неколико минута да би детету спремила оно једино што има у кући, да јој скува два јајета.
   Потресен дешавањима, Јосиф Јосифовић је Стелу одвео сопственој кући, где се суочио с новим невољама. Ромско-турско наречје којим је говорила девојчица није знао, а дете је одбијало било какву храну и пиће. После неколико дана само је појела једно јаје које јој је њена вољена мама спремила. Због тога су хитно кренули у Београд, у Дом за јеврејску сирочад у улици Високог Стевана 2. Ту су је окупали, али нису успели да је нахране. Побегла је под један сто, у шаци грчевито стежући преостало кувано јаје и дозивајући маму Хајрију. У дому су схватили да им треба преводилац, те се неко сетио да је ту једна партизанка с Косова којој су објаснили да мора изузетно пажљиво да се приближи детету. 


   Патријарх Павле у друштву рабина Цадика Данона на додели медаље праведника 1995. године 

   Прво да се игра ћутке са луткицама, потом завуче код Стеле под сто, све док се дете не опусти. Поступајући по упутству, партизанка је ускоро клечала испод стола. Мало је глумила, много се смејала да би Стела одједном проговорила. Знатижељни васпитачи су се обрадовали и потом запањили кад су видели да партизанка губи боју у лицу и пада у несвест.

                                             
Писма без одговора

   Била је то Стелина мама Букица која је управо сазнала да је њена давно прежаљена беба жива и да седи с њом испод стола. Наредних дана успостављен је леп однос између ње и детета, али је девојчица за мајку признавала само Хајрију. Истовремено, као да је нешто предосећала, Хајрија је обавестила мужа да иде у Београд, само да види како се сналази њена жута звездица. Огорчен због претходне гужве с полицијом управо због Стеле, припретио јој је да се не враћа ако оде.  Има своју децу и, ако су јој преча туђа, нека се не враћа. После неколико дана, ипак стигавши у Београд, Хајрија је доживела двоструку радост: једну што је видела Стелу а другу кад је сазнала да је Букица преживела рат. Неколико дана неописиве среће за Стелу брзо су прошли, Хајрија се вратила својој кући, а она је с „новом” мамом тешка срца почела да се спрема за селидбу у Израел.



   Годинама потом Естер-Стела и Букица редовно су покушавале да ступе у везу с Хајријом, али су се сва писма из Аде враћала неотворена. На крају су добиле савет да се за помоћ обрате историчару Павлу Џелетовићу, одличном познаваоцу прилика на Косову и Метохији. Након неколико месеци од њега је стигла поражавајућа вест: муж Хајрију никада није примио назад у кућу. Умрла је на улицама Приштине као просјак, остављена од свих.



   Сад већ девојка, Естер-Стела је Хајрији у близини Јерусалима, у Шуми сећања, посадила дрво захвалности и била бескрајно поносна када је Израел 1991. године Хајрију Имери Михаљић прогласила за Праведника међу народима.
                                                                                                                (Фотографије
                                                                                     Јеврејски историјски музеј)




Аутор: 
Владимир Јовановић
број: