Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива




За планину Ртањ сер Артур Кларк (1917–2008), угледни британски писац научне фантастике, рекао је да није природна творевина већ да је највероватније дело неке ванземаљске цивилизације. Планина је као вест обишла нашу планету пред такозвани смак света, крајем 2012. године. Тада су је неки прогласили за најпоузданије склониште од наступајуће катастрофе



тањ је планина у источној Србији, између Сокобањске и Црноречке котлине. Дугачка је тридесет километара са изразитом кречњачком купом (Шиљак) на источној страни. Северна страна је стрма, док се јужна благо спушта ка Сокобањи. Планина је богата угљем и на 600 метара надморске висине налази се рударско насеље Ртањ које после затварања рудника покушава да се бави туризмом. Кад се гледа са сокобањске стране планина подсећа на лежећег хрта па се претпоставља да је отуда и добила име. Неки, пак, тврде да је планина била рт у неком мору које је отекло низ Тимок.


Ремек-дело „Лаокон” славног шпанског сликара грчког порекла кратко време било је изложено у нашем главном граду у Музеју кнеза Павла Карађорђевића. Његова даља судбина везана је за судбину купца…


епоновљиви Ел Греко (1541–1614), пред чијим платнима милионима широм света застаје дах, није био изузетак од већине светских мајстора необичних животних прича и судбина. Ако су његов живот и дело данас познати до најситнијих детаља, то није био случај у прошлости. Вео заборава који је вековима неправедно прекривао дело овог славног Крићанина морао је једном да спадне. То се десило почетком 20. века, када је 1902. приређена прва већа изложба његових дела у мадридском музеју Прадо и када је 1911. чувени француски писац Морис Барес (1862–1923) објавио књигу „Ел Греко или тајна Толеда” (српско издање: Градац, 2008).


             
Био је најстарије дете папе Александра VI, првог првосвештеника Католичке цркве који је јавно признао очинство многобројне деце. Живео је кратко и бурно, омражен од многих, вољен од ретких



а овом месту, у мало земље, лежи онај кога су се плашили сви, онај који је у шаци држао кључеве рата и мира”, на надгробном споменику Чезареа Борџије написао је неименовани свештеник цркве Санта Марија у Вијани. Човек протеран из своје земље није имао мира ни у сопственом гробу, јер је, по наређењу тамошњих свештеника, сандук с његовим телом измештен ван црквеног имања. Тако је свој кратак, али више него буран живот, у Навари на северу Шпаније, далеко од дома и Ватикана, окончао „најлепши Италијан” и син кардинала Родрига Борџије, потоњег папе Александра VI.


После победе на Церу 1914. године српска војска је по захтеву савезника прешла у Срем. Ту се одиграла мало
позната битка


ерска битка у августу 1914. године била је прва победа савезничког оружја у Првом светском рату. Надмени Оскар Поћорек, командант Балканске војске Аустроугарске, био је сигуран у лако покоравање Србије, по којој ће „за две-три недеље прошетати”. Међутим, на Церу му је српски сељак-ратник опалио шамарчину која је зазвонила по целој Европи.
    До тада ни савезници нису претерано рачунали са Србијом и њеном војском, надали су се да ће неко кратко време везати неколико дивизија, док не претрпи пораз. После Церске битке и Французи и Руси су у Србима видели велику помоћ, тим пре што ни њима на фронтовима нису цветале руже. Немци су преко Белгије потпуно неочекивано продрли у Француску, њихове претходнице биле су на 25 километара од Париза, влада је избегла у Бордо. Руси су брзо продрли у источну Пруску, па су на њих, поред немачких, упућене и трупе Аустроугарске, које су у Галицији отвориле други фронт. Французима би зато био спас, а Русима велика помоћ, када би српска војска наставила офанзиву преко Дрине и Саве, у гоњењу разбијених Аустроугара. Тиме би за себе везала одређене, не мале, снаге непријатеља које би, иначе, завршиле или на источном или на западном фронту.


               
НЕ ГРАДИ КУЛЕ ОД ПЕСКА





ЧОВЕК НА МЕСЕЦУ

Драги „Забавниче”, можеш ли да ми одговориш ко је био последњи човек који је корачао по Месецу?

ЛУКА, Мрчајевци