Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Век Великог рата


ПОНТОНИ СМРТИ


После победе на Церу 1914. године српска војска је по захтеву савезника прешла у Срем. Ту се одиграла мало
позната битка


ерска битка у августу 1914. године била је прва победа савезничког оружја у Првом светском рату. Надмени Оскар Поћорек, командант Балканске војске Аустроугарске, био је сигуран у лако покоравање Србије, по којој ће „за две-три недеље прошетати”. Међутим, на Церу му је српски сељак-ратник опалио шамарчину која је зазвонила по целој Европи.
    До тада ни савезници нису претерано рачунали са Србијом и њеном војском, надали су се да ће неко кратко време везати неколико дивизија, док не претрпи пораз. После Церске битке и Французи и Руси су у Србима видели велику помоћ, тим пре што ни њима на фронтовима нису цветале руже. Немци су преко Белгије потпуно неочекивано продрли у Француску, њихове претходнице биле су на 25 километара од Париза, влада је избегла у Бордо. Руси су брзо продрли у источну Пруску, па су на њих, поред немачких, упућене и трупе Аустроугарске, које су у Галицији отвориле други фронт. Французима би зато био спас, а Русима велика помоћ, када би српска војска наставила офанзиву преко Дрине и Саве, у гоњењу разбијених Аустроугара. Тиме би за себе везала одређене, не мале, снаге непријатеља које би, иначе, завршиле или на источном или на западном фронту.
    Због тога је предузета дипломатска офанзива како би се Србија убедила у неопходност покрета преко Саве. Савезници, нарочито Французи, уобичајено су гледали само своје интересе, не узимајући у обзир чињеницу да је српска војска исцрпљена, да је имала доста губитака, јединице нису стигле ни да се попуне, а опремљеност је била далеко испод степена који је захтевала таква операција, поготову форсирање великих река Саве и Дрине.
   Ипак, да би потврдила савезништво, Врховна команда одлучила је да пређе у офанзиву на север, преко Саве, у Срем.
Плава боја поља

   Израђен је план по коме је Прва армија требало да, у ноћи 5. на 6. септембар, пређе Саву на потезу Ново Село–Скела, а у правцу сремског села Купинова.
   Тимочка дивизија првог позива из састава Друге армије добила је задатак да пређе Саву у околини Сремске Митровице, по могућству освоји и утврди град, и од њега направи јак мостобран.
   Заправо, ова дивизија требало је да демонстрира прелаз преко Саве, како би заварала непријатеља и одвукла пажњу од места главног прелаза Прве армије.
   Дивизијар ђенерал Владимир Кондић је од команданта армије војводе Степе Степановића добио наређење да Тимочка дивизија мора да пређе Саву на потезу Чеврнтија–Легет, седам километара низводно од Мачванске Митровице. За то јој је на располагање стављен и целокупан „мостовни трен” Друге армије. Прелаз ваља извести у 1 сат после пола ноћи 6. септембра.
   И све би било идеално да се нису појавиле врло озбиљне невоље. Прва је била сама река Сава, велика и широка вода, коју војска није познавала.
   Други, можда још озбиљнији, било је стање мостовног трена (понтона), неисправног, разноликог порекла, старог, укратко, још пре рата виђеног за отпад и старо гвожђе. И тај и такав трен био је удаљен 40 километара од дивизије, која се налазила у селу Липолист, код Богатића.
  
 Јединице Прве армије прелазе Саву

   Поред свега, ђенерал Кондић наређује усиљени марш на Саву, по топлом и спарном дану. Дивизијска колона се вукла и вијугала по прашини, лошим путевима, па је после неколико одмарања чело 13. пука „Хајдук Вељко” избило на десну обалу Саве, код Чеврнтије, 6. септембра, око 1:30.
    Време одређено за почетак преласка реке већ је прошло, а дивизија никако да се окупи. Лоши знаци од самог почетка.
   Тринаести пук се окупио тек око 2:30, а први чамци и понтони су у Саву спуштени тек око 5 ујутру, када је већ свануло. Чамци су били расушени, тонули су као секире, док је понтона било мало. Ипак, 13. пук одмах је почео са пребацивањем, колико год се могло. Како се већ разданило, аустроугарске патроле на другој обали опазиле су покрете српске војске, те су осуле ватру из све снаге. Пук је одговорио, па се неко време пушкарало. На нашој страни настала је пометња, тим пре што већина Тимочана у животу није видела толику воду, па им је само недостајало да неко пуца на њих као на стрелишту, док покушавају да пређу на полураспаднутим понтонима.
   На срећу, Аустроугари су били малобројни, али су меци ипак погађали у месо. Рањеници су својом крвљу обележили прилаз чамцима. Једни су падали, други долазили на њихова места и веслали у сусрет непријатељској ватри. Када је неколико понтона са по двадесетак војника коначно прешло, растерали су Аустроугаре и коначно ступили на Легет. Кажу да се цело Легетско поље плавило од непријатеља у бекству.

Почетак катастрофе

   До 9:50 пребачен је цео 13. пук, који је одмах образовао мостобран. До 12:30 пребачени су и други, па је на мостобрану било око 7.000 војника Тимочке дивизије. У току преподнева трупе је обишао и војвода Степа који је са ђенералом Кондићем прешао у Срем. Био је задовољан до тада постигнутим.
   Превожење трупа преко реке је прекинуто, како би се приступило постављању понтонског моста. То је била кобна одлука и почетак катастрофе.
   Вест да је српска војска прешла Саву и да напредује по Срему проширила се муњевитом брзином. Нико од Аустроугара то није очекивао, тим пре што су у Срему располагали знатним снагама, бар две дивизије, уз неколико самосталних пукова и неколико већих јединица ландштурма (јединица старијих годишта, последње одбрана, као наши трећепозивци).
   Аустријска 29. дивизија управо се укрцавала у возове како би кренула на руски фронт. Тешко наоружање већ је било утоварено у вагоне, војници су се мотали около у очекивању поласка. Кад је стигла вест о српском нападу, све је врло брзо истоварено и бачено у борбу.
   Да је прелазак Саве почео само дан или два касније, аустроугарска 29. дивизија била би далеко на путу ка Галицији. Али, није, па је Тимочка дивизија наспрам себе имала око 100.000 добро наоружаних и опремљених војника распоређених по Срему.
   Почетак је колико толико био добар по српске јединице. Први је у борбу улетео аустроугарски 74. пук, смештен у Шашинцима, који је право с недељне мисе у јуришу истрчао из села ка Сремској Митровици. На брисаном простору сатрт је паљбом наше војске која их је чекала на мостобрану. Поље Легет у потпуности је освојено, и поново се плавило, овај пут од мртвих Аустроугара.
   Српска војска држала је фронт, односно мостобран дужине 18 километара. Тако развучена, све је теже одолевала, поготово кад је непријатељ на њу бацио све што се мотало по Срему, а носило плаву униформу. Било их је много, па су на један српски батаљон наваљивала два пука.
 Камени белег подигнут је у близини Сремске Митровице

   Командант 13. пука „Хајдук Вељко”, пуковник Ристић, тражио је појачања са Чеврнтије, али то је било немогуће извести, пошто су понтони коришћени за прављење моста. Тај мост је већ одавно требало да буде готов, али није завршен, јер није било исправних пловила. Зато је пуковник Ристић резигнирано закључио: „Нити се трупе пребацују, нити се муниција шаље, нити се мост гради”.
   Ускоро је стигло наређење да се заузму Шашинци, како би се 13. пук утврдио и обезбедио за ту ноћ. На несрећу, у Шашинцима је била цела 29. непријатељска дивизија, па је после крваве борбе по ободима села 13. пук био принуђен да се повуче. Додуше, неки делови успели су да се пробију до средишта села, али су брзо одбијени.

Белег непријатељу

   Због недостатка муниције, штедео се сваки метак, док су Аустријанци стално довлачили нове пукове, а артиљерија је темељно преоравала српске положаје. Све јединице су се под борбом повлачиле ка оном недовршеном мосту. Није требало много да избије хаос, па се десило да се ватра отвори ка сопственој артиљеријској батерији која се у трку повлачила, зато што се команданту учинило да је у питању напад аустријске коњице.
   Сви су јурили ка мосту који је у тим тренуцима значио спас. Недостајало је само мало да мост буде спојен, а онда су рањеници и батаљон из заштитнице моста под притиском непријатеља грунули на понтоне. Мост се под теретом сасвим распао, па се урлање топова измешало с крицима дављеника.
   Један од највећих подвига целе битке десио се управо у том хаосу, када је лекар 13. пука Миливоје Петровић с војником Јаковом Нелихом преотео већ заробљену пуковску заставу и с њом препливао Саву. Погођен непријатељским плотунима, Нелих се удавио, док је доктор Петровић, иако рањен, успео да се домогне десне обале, са све заставом. За тај подвиг и спасавање части пука одликован је Карађорђевом звездом.
   Разбијене јединице на левој обали некако су се окупиле, у покушају да направе било какав фронт. Са зебњом су чекали ноћ, све док негде око 22:30 непријатељ није кренуо у одлучујући напад, потпуно разнео десно крило, а главнину опколио. Неки су у паници нагрнули ка растуреном мосту, подавили се, а остали без иједног метка чекали зору. Предлагано је да се иде на бајонет, па шта буде, али се од тога одустало.
   Коначно, у зору се појавио аустроугарски генерал Јозеф Шен и понудио часну предају, уз речи: „Ви сте ми нанели силне губитке. Од овог тренутка, ви сте заробљени као јунаци, на пољу части...”
   Тако је пала последња одбрана Легета, а до тада је погинуло око 6500 храбрих Тимочана. Још за време рата Аустроугари су на Легету подигли крст с натписом: „Овде почива 800 непријатељских јунака из битке на Легету 6. 9. 1914. Митровица, 1917” .



Аутор: 
Немања Баћковић
Илустровао: 
Милан Ристић
број: