Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Свака слика има причу


ЕЛ ГРЕКО


Ремек-дело „Лаокон” славног шпанског сликара грчког порекла кратко време било је изложено у нашем главном граду у Музеју кнеза Павла Карађорђевића. Његова даља судбина везана је за судбину купца…


епоновљиви Ел Греко (1541–1614), пред чијим платнима милионима широм света застаје дах, није био изузетак од већине светских мајстора необичних животних прича и судбина. Ако су његов живот и дело данас познати до најситнијих детаља, то није био случај у прошлости. Вео заборава који је вековима неправедно прекривао дело овог славног Крићанина морао је једном да спадне. То се десило почетком 20. века, када је 1902. приређена прва већа изложба његових дела у мадридском музеју Прадо и када је 1911. чувени француски писац Морис Барес (1862–1923) објавио књигу „Ел Греко или тајна Толеда” (српско издање: Градац, 2008).
    Од тада Ел Греко постаје мит, његово сликарство откровење, а познаваоци и љубитељи уметности (нарочито они с дубљим џепом) нису скривали љубав и симпатије према сваком његовом делу. Зашто је тако морало да буде? Одговор се чини јаснији када се његове слике пореде са сликама његових савременика – Тицијана, Веласкеза, Тинторета и других – и кад се види колико је Ел Греко био посебан.

С Крита у Толедо

   Рођен као Доменикос Теотокопулос, Ел Греко се још као младић отиснуо у свет, поневши у себи нешто од византијске мистике и старогрчког епоса. Врло рано је почео да слика иконе у византијском стилу, али како је у 16. веку Крит био у саставу Млетачке републике, одлучио је да настави да учи сликарство у Венецији, где су у то време живели и стварали велики мајстори, попут Тицијана и Тинторета. Таква одлука била је исправна, јер је боравак у њиховим атељеима у тој мери утицао на Ел Грека, да је напредовао невероватном брзином. Ту је и добио чувен надимак Ел Греко, што значи Грк или из Грчке.
   По препоруци и уз помоћ чувеног минијатуристе Јулија Кловића, који је према младом Грку имао заштитнички однос, са непуних тридесет година долази у Рим и ту проучава великане ренесансе, нарочито Микеланђела. Иако се прилично добро снашао у „вечном граду”, јер је задобио симпатије моћног кардинала Александра Фарнезеа, неким необјашњивим следом догађаја сели се 1577. године у Шпанију, тачније у древни град Толедо, који ће му бити и крајње животно одредиште.
   Овде налази најповољније услове за рад, многе поруџбине, ужива милост шпанског краља, стиче богатство и славу и, на крају, прихвата Шпанију као своју праву домовину. Не само што се потпуно уклопио у нову средину и међу нове људе, него је постао угледни маестро и један од највећих сликара моћне Краљевине у којој, како се говорило, Сунце никада није залазило.




   Духовна и племићка елита Шпаније биле су му најмоћнији мецена, те су, очекивано, портрети и верске теме преовлађивали у његовом раду. Изградио је јединствен и особен маниристички стил сликарства, који одликују издужене фигуре, јак колорит, тајанствена, натчулна и готово платонска атмосфера, што су његови савременици препознали као врло оригиналан уметнички израз и по томе га нарочито ценили.
   Са данашњег временског размака не изгледа необично што је други генијални Шпанац, Пабло Пикасо, управо у Ел Грековом сликарству проналазио надахнуће. Ипак, неки радови откривају и друго лице Ел Грека. Једна од таквих је слика „Лаокон”, настала последњих година уметниковог живота. Постоје бар два разлога због којих је „Лаокон” занимљив за ову причу. Да кренемо од првог.

Старац а не јунак

   Слика под називом „Лаокон” настала је између 1610. и 1614. године једини је Ел Греков рад са темом из античке митологије, што је већ само по себи посебност. Први утисак је да је мајстор из Толеда класичну причу из „Енеиде” о страдању Лаокона и његових синова видео потпуно другачије од добро познатог хеленистичког приказа, који се данас налази у Ватикану. Док су антички скулптори своју пажњу усмерили на хладне и беспрекорне пропорције мушких актова, пирамидалну композицију, гест и помало театрални став, дотле се Ел Греко окренуо људској патњи и страдању.
    Нимало случајно, сликар је групу мушких актова, где је у средишту стари Лаокон, сместио у голи, мрки предео без растиња у чијој позадини се назиру светлуцави обриси утврђеног града (Толеда или Троје?). Из мрака извиру, заправо исијавају вијугаве бледосивкасте фигуре нагих мушкараца, које се извијају од смртоносног уједа змија. Лаокон није јуначки усправан, него је старац апостолске седе браде оборен у самртничком грчу. Читава драма борбе и страдања појачава јединствен, експресивни ликовни израз, својствен у то време једино Ел Греку.
   Два усправна мушка акта крајње десно сликана су неуобичајено, тако да се већ ту назиру трагови стила и технике једног Сезана. Уопште, слика је у тој мери необична за време када је настала, да није случајно што је савременици нису разумели (сем часних изузетака), као уосталом ни њеног творца. Као и за сваког генија, и за Ел Грека је било потребно време да се препозна и разуме.

Пут путује…

   Други разлог помињања чувеног „Лаокона” јесте његов краткотрајни боравак управо у нашој земљи(!) Наиме, ова слика је пре Другог светског рата била једно од најдрагоценијих светских ремек-дела код нас и била је део збирке кнеза Павла Карађорђевића. „Лаоконово” узбудљиво путешествије, које креће од Толеда и води широм Европе, све до Београда, Лондона и на крају Вашингтона, завређује наредних неколико редова.
   „Лаокон” је по свој прилици био у власништву аутора све до његове смрти. Постоје претпоставке да је пред крај живота Ел Греко насликао и једну већу верзију „Лаокона”, која је била у власништву шпанске краљевске збирке, али није познато где се она данас налази. Како било, слику коју данас знамо као „Лаокон” наследио је уметников син Хорхе Мануел и чувао је до 1621, када ју је продао непознатом купцу. Током 18. века појављује се у пописима краљевске збирке у чувеној палати Алказар у Толеду, да би добрим делом 19. века била у поседу шпанског племића Антонија Марије Фелипеа Луиса Орлеанског (1824–1890), војводе од Монпенсјеа у Севиљи, а потом код његових наследника у Кадизу.
   Слика трајно напушта Шпанију почетком 20. века и већ 1910. године налази се у власништву познатог француског галеристе и колекционара Пола Дурана-Руела (1831–1922), иначе једног од највећих заговорника француских импресиониста тог времена. У међувремену је налазимо на позајмици у Старој пинакотеци у Минхену 1911–1913, и у Кајзер-Фридрих музеју у Берлину 1914–1915. године. Ту је резервише други колекционар, Немац Пол Касирер (1871–1926), у чије власништво прелази октобра 1915. године. Првих година после рата смењују се власници, али два су важна: чувени швајцарски пијаниста Едвин Фишер (1886–1960) и његова супруга Елеонора Језенски фон Менделсон, која је слику, по свој прилици, донела у мираз 1919. године и чувала је после развода 1925. до средине тридесетих година прошлог века.
   Некако у то време, преко својих лондонских веза, за слику се распитује и кнез Павле Карађорђевић. Слика је била на позајмици у Националној галерији у Лондону до краја 1935. године, када тадашњи југословенски кнез-намесник коначно одлучује да је откупи за своју збирку.


Крај у Вашингтону

   Кнез Павле је са разлогом ову слику сматрао за једну од највреднијих у својој збирци али, за разлику од неких других вредних дела старих мајстора, попут Тицијана или Мантење, њу је сматрао помало неуобичајеном. Естетика мајстора из Толеда, по свој прилици, одударала је од естетике већине дела из кнежеве збирке. То, међутим, није била сметња да се „Лаокон” појави репродукован на почетку првог броја часописа „Уметнички преглед” у издању Народног музеја, који је тада носио назив Музеј кнеза Павла.
   Репродукција из „Уметничког прегледа” више је него занимљива, јер се на њој јасно види да је голотиња била цензурисана, тачније, преко стидних делова актова два младића неко је некада досликао драперију (у новије време су приликом конзервације „скинути” досликани делови, чиме је слици враћен првобитан изглед).



   Иначе, боравак „Лаокона” у нашој престоници није био дуг. Што из личних разлога, а што из бриге за будућност своје породице, кнез Павле убрзо шаље слику у Лондон. Ту је затиче почетак Другог светског рата. Током ратних година, тачније из Јоханесбурга, где се с породицом налазио у избеглиштву, кнез Павле договара пренос слике у Националну галерију у Вашингтон на чување, чиме је она трајно напустила Стари континент.
   Притиснут послератним материјалним бригама и тешкоћама, кнез 1946. „Лаокона” посредно продаје америчком пословном човеку Семјуелу Х. Кресу (1863–1955). Он је био филантроп, колекционар, дародавац и оснивач чувене истоимене фондације, која је многим музејима у САД поклонила више стотина вредних дела великих мајстора ренесансе и барока. Исте године када је откупио „Лаокона”, Крес га је поклонио Националној галерији у Вашингтону, где се данас налази. Од тада, све до ове године када се навршавају пуна четири столећа од смрти Ел Грека, „Лаокон” је путовао и гостовао широм Европе и света... Нажалост, у Београду више никада.




Аутор: 
Петар Петровић
број: