3320 25. 9. 2015.
Приче с наше пирамиде
ХРТ НА
За планину Ртањ сер Артур Кларк (1917–2008), угледни британски писац научне фантастике, рекао је да није природна творевина већ да је највероватније дело неке ванземаљске цивилизације. Планина је као вест обишла нашу планету пред такозвани смак света, крајем 2012. године. Тада су је неки прогласили за најпоузданије склониште од наступајуће катастрофе
тањ је планина у источној Србији, између Сокобањске и Црноречке котлине. Дугачка је тридесет километара са изразитом кречњачком купом (Шиљак) на источној страни. Северна страна је стрма, док се јужна благо спушта ка Сокобањи. Планина је богата угљем и на 600 метара надморске висине налази се рударско насеље Ртањ које после затварања рудника покушава да се бави туризмом. Кад се гледа са сокобањске стране планина подсећа на лежећег хрта па се претпоставља да је отуда и добила име. Неки, пак, тврде да је планина била рт у неком мору које је отекло низ Тимок.
До Ртња се најчешће долази од Параћина преко превоја Честобродица. Када почнете полако да се спуштате у долину Црног Тимока или Црноречје, како се обично назива овај крај, прво што западне за око је моћна слика Ртња. Она је најпотпунија ако се то догоди током касног пролећа кад бескрајне ливаде које се спуштају ка подножју планине добију жут прелив од хајдучке траве. Многи врхови у Србији знатно су већи од 1560 метара високог Шиљка, али ниједан, чини се, не делује тако надмоћно као овај купасти врх који је неко прогласио за пирамиду. Приче о Ртњу су необичне, мистичне а повремено и убедљиве. Вероватно би и појава бронтосауруса који мирно пасе ртањски чај деловала потпуно нормално.
Kaмење с неба
Област Ртња и суседног Јужног Кучаја највећа је крашка област ван Динарског система на Балкану. То подразумева небројене пећине, вртаче, понорнице, клисуре и сличан беспутан и ретко насељен простор у коме претежно живе сточари са ретким сталним насељима под планином. Приче о златном граду у планини су постојале вероватно од кад су први људи населили ове крајеве и кад је злато постало мера вредности. Једно од већих насељавања ових крајева догодило се током Велике сеобе крајем 17. века. Познато је да су људи дошли у Добрујевац где им је било добро, а у Бољевцу још боље. Мању групу сумрак је зауставио у Сумраковцу па су ту и остали. Наша прича почиње два века касније, када су се и ови дошљаци одомаћили.
На простору од Сокобање до Ртња, код села Шарбановац, 1877. године пао је први званично регистрован метеор у Србији. Удар је био страховит. После три јаке експлозије уследио је низ слабијих, док је истовремено с неба падало ужарено камење, тешко и до педесет килограма. Кад је Јосиф Панчић дошао да види шта се то тачно догодило, престрављени мештани су му причали о јахачима који су летели на пламеним коњима и сејали смрт свуда око себе. Казивања њихових потомака чућете ако свратите у рударско насеље Ртањ, село Шарбановце или се придружите берачима чаја на планини. Прича се да је један део ртањског метеора завршио у Београду а један у Вашингтону. Под Ртњем више нема трагова метеора.Није познато како је питомцима војне школе, давне 1903. године, пало на памет да се пењу по ноћи пуног Месеца до врха планине. Познато је да су изашли на Шиљак у тренутку кад се Сунце појавило и да их је то толико одушевило да се тај успон, као акција Планинарског савеза Србије, сачувао до данас. На успон се полази у поноћ из насеља Ртањ на 600 метара надморске висине. Занимљивији део почиње кад се изађе из густих шума на отворене ливаде. Пун Месец сија тако јако да је могуће читати новине или направити фотографију без додатне расвете.
Занимљив је тренутак кад облак прекрије Месец и кад наступи потпуни мрак. Тада планинари пале батеријске лампе па колона од стотињак људи личи на светлећу гусеницу која пузи уз планину. То траје кратко јер се облаци крећу невероватном брзином и занимљиво их је гледати кад се попнете изнад њих. После тих призора скаске о ртањским ванземаљцима готово да постају реалне, да помислите да сте један од њих. Завршни призор посматрања изласка Сунца са Шиљка је готово библијски. Сунце извирује иза висова Балкана у Бугарској и полако се разлива по још уснулим планинама Србије.
Рикалом на љубичицу
Трећу коцкицу у причи о Ртњу сложила је јеврејска породица Минх која је овде држала руднике угља. Иза њих је остао добро уређен рудник, лепо сређено рударско насеље Ртањ са свим пратећим садржајима, лепо уређен парк у планини, капела на врху и наводна прича о скривеном злату. За оне „оболеле” од златне грознице капела је била сигуран лек све док није срушена. Предиван парк с необичним растињем је исечен, наводно за грејање (поред рудника угља?). Временом је и рудник, упркос квалитетном каменом угљу, затворен а насеље Ртањ се претворило у град духова. Једина светла тачка у насељу је дечје одмаралиште. Туристима је занимљиво и село Илино које има све услове за развој такозваног етно-туризма.
На Ртњу је прилично живо током божићних празника. Зимски успон на планину посебан је изазов. Идилични Шиљак се током дана више пута огрне облацима с подручја целе источне Србије а потом их у бесу, с најљућим ветровима, растера на све стране. Та превртљива расположења планине могу да поднесу само најиздржљивији. Летње окупљање почетком јула, око Ивањдана, много је пријатније и бројније. Тада нагрну берачи ртањског чаја са свих страна и преплаве планину.
Иначе, ртањски чај је ендемска биљка а у народу је познат и као ртањска љубичица. Користи се од давнина а признаје га и савремена медицина као добар лек за стомачне тегобе и дисајне органе. Добри познаваоци помињу и његова афродизијачка својства.
-------------------------------------------
ИЗВИНИТЕ НА ПОЗНАНСТВУ
Почетком јула, на Светог Јована Биљобера, масовно се излази на планину и бере магични цвет Ртња. Затекао сам се тамо 2001. године. Попео сам се на врх и полако кренуо низ травнате падине, али не према Сокобањи већ ка удаљеној Врмџи. То је део Србије у коме је тешко срести човека. Зато сам био изненађен када сам ушао у вртачу претворену у нешто налик на салаш. Овце су блејале у тору а два магарца незаинтересовано чупкала сасушену траву. Нисам се честито ни осврнуо кад су иза склепане кућице истрчала четири велика, каракачанска овчара. Према њима су шарпланинци мали и као штенци. Опколили су ме и тихо режали. Када сам укочен очекивао најгоре, чула се оштра, неразумљива заповест. Пси су се укопали у месту а из кућице је изашао човек, једва виши од белих паса. Полако сам извадио камеру да забележим опасно режање паса када је он завапио да му не убијам животиње. Гледам у камеру, гледам у човека и није ми јасно одакле му идеја да хоћу да убијем псе. И чиме.ИЗВИНИТЕ НА ПОЗНАНСТВУ
Још затечен мојим присуством, пастир уместо поздрава пита одакле ја у овој бестрагији. Причам о берби чаја коју је организовао Адонис из Сокобање и о намери да се спустим до Врмџе. Гледа ме у чуду и даље му није јасно како сам доспео до „краја света”. Да прекратим атмосферу неповерења, питам га да ли је чуо да су Слобу Милошевића послали у Хаг. Опет неверица и питање – А ко је тај Слоба? Сада сам ја затечен и питам га да ли је ту био и за време бомбардовања НАТО. – Какво бомбардовање? Гледам човека и питам се да ли сам упао у неку временску рупу или је то нека нова тајна Ртња.
После краћих објашњавања, схватио сам да је пастир званично настањен у неком засеоку Шарбановца, који није напуштао од 1958. године, кад се вратио из војске. Ни у Шарбановцу није био бар петнаест година, од када му је жена умрла. Синовац му долази два до три пута месечно, да донесе брашно, мају за сирење, со и шећер и покупи сир или понеко јагње. Ни њега није видео од зимус јер рано одлази са стадом. А и када га види измене неколико речи, тек понеки глас из села. Нимало га нису занимале вести из света који је одавно напустио. Не није му досадно, има своје стадо, чуваре и Планину. И само свој живот
------------------------
Стари пастирски инструмент рикало годинама сам тражио по источној Србији. У Мајданпеку су ме упутили на Хомоље, ови у Кучево а из Кучева у Бор. Један начињен од издубљеног трешњевог дрвета остао је неким чудом сачуван у Бољевцу. Некад је свако славље у овом делу Србије почињало фанфарним звуком рикала. Онда се појавила труба и рикало је углавном завршило као дрво за потпалу.
Аутор:
Текст и фотографије Драган Боснић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
