Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Чезаре Борџија


КАРДИНАЛ


             
Био је најстарије дете папе Александра VI, првог првосвештеника Католичке цркве који је јавно признао очинство многобројне деце. Живео је кратко и бурно, омражен од многих, вољен од ретких



а овом месту, у мало земље, лежи онај кога су се плашили сви, онај који је у шаци држао кључеве рата и мира”, на надгробном споменику Чезареа Борџије написао је неименовани свештеник цркве Санта Марија у Вијани. Човек протеран из своје земље није имао мира ни у сопственом гробу, јер је, по наређењу тамошњих свештеника, сандук с његовим телом измештен ван црквеног имања. Тако је свој кратак, али више него буран живот, у Навари на северу Шпаније, далеко од дома и Ватикана, окончао „најлепши Италијан” и син кардинала Родрига Борџије, потоњег папе Александра VI.    Иначе, Родриго се папске капице домогао након смрти Инокентија VIII, 1492. године, када је на изборима за новог папу подмићивањем изнудио највећи број гласова. Пред новоизабраним папом била су два задатка, ни мало духовне природе. Стварање војске Католичке цркве, уз коју би Ватикан завладао државицама у Италији, био је његов први задатак, док се други тицао његове деце којој је хтео да обезбеди сигурну будућност.

Срце хладно, ум прорачунат

   Плод љубави младе Римљанке Ваноце де Катанеи, о чијој лепоти су се испредале приче, и шпанског кардинала који је бескрупулозно хитао ка папском трону, Чезаре Борџија рођен је у Риму, септембра 1475. године. Најстарији од четворо деце, живео је по својим правилима и понашао се као већина синова угледних римских породица тог времена.
   Упркос целибату на који га је обавезивала и црква, а посебно папска капица, Александар VI није се одрицао своје деце. Чезаре, Хуан, Лукреција и Жофре Борџија, била су деца коју је добио с Ваноцом, Римљанком из угледне породице и својом најдражом од многобројних љубавница. Шушкало се да најмлађи и слабоумни Жофре уопште није Борџија, већ син неког од мајчиних љубавника, али га је Александар VI једнако волео, не обраћајући много пажњу на те приче. Он је постао први папа који се није устручавао да јавно призна потомке, што је био више него храбар потез, јер су све до времена папе Инокентија, чак и свештеници сопствену децу проглашавали братанцима и сестрићима.  Отворено признање очинства могло је да угрози именовање на неку високу црквену дужност, али Александар VI решио је да прекине с том праксом, посебно јер је била јавна тајна да су кардинали и папе имали децу, али се то вешто крило.



   Сведочанства упућују да је посебан однос гајио према сину Чезареу, као и кћерки Лукрецији. Њих двоје били су најубојитије оружје у рукама лукавог и славе жељног оца.
   „Чезареово срце је хладно, ум прорачунат, а из погледа му избија потпуна равнодушност”, овако је најближима папа описивао свог првенца, признајући му снагу духа и воље. На очеву жалост, Чезаре није умео да обузда вишак страсти која му је колала венама и остане у историји забележен као човек који је покушао да уједини Италију.  Најмлађи кардинал у историји Римокатоличке цркве био је исувише плах и препун живота да би слушао савете оца и папе.



   Чезаре је увек набусито и без најаве улазио у папске одаје, „висок, снажан и леп попут Аполона”, како га је описао један од папиних бележника. Лице младића, коме је отац-папа у седамнаестој години већ огрнуо црвени кардиналски плашт, било је окружено црним увојцима, испод којих су исијавале тамне очи. Иако је поседовао дипломе из права и теологије, Чезареова највећа љубав било је ратовање. Сањарио је о томе да предводи војску у походу на државице Италије које је желео, баш попут оца, да стави под окриље Ватикана, да их уједини.

Дете са сестром

   Савременици тврде да је Чезаре уживао у томе да оца доводи до лудила, тако што би окружен слугама и дворским дамама, дрско јахао градом, пркосећи околини, која је Борџије, шпанске досељенике, сматрала непријатељима Рима.
   Бројне историјске чињенице сведоче о чудној љубави која се развила између старијег брата и сестре. Према неким сазнањима, Лукрецију је још као девојчурка сам отац упутио на брата, да би сачувао моћ Борџија, што је успламтели Чезаре оберучке прихватио. Ни бракови, а ни друге љубави, нису могли да угасе ово родоскрвнуће, које је трајало све до смрти Александра VI. Папски бележници пишу да су Чезаре и Лукреција били толико залуђени једно другим да нису примећивали свет око себе, понајмање згражавање средине у којој су живели.



   „Не признајем законе природе, то је за оне ограниченог ума, само прихватам законе љубави и оне које ми намеће вољена жена”, говорио је Чезаре, бранећи везу са сестром.
   С друге стране, сам папа Александар VI, који је и подстакао љубавну везу своје деце, говорио је да „жена свом мушкарцу предаје љубав и оданост, али и кључеве свог краљевства”. Очигледно је да је желео да ти кључеви остану у породици. Лукреција и Чезаре добили су и сина Ђованија, који је одрастао и васпитаван у Ватикану. Имена његових родитеља држана су у строгој тајности.

Стрела у оку

   Чезаре Борџија имао је чудновату потребу да пред присутнима увреди оца, љут на његову одлуку да га именује за кардинала. Тако је, приликом једног повратка из лова, чему се папа жестоко противио, на очеву примедбу да му не љуби руку, охоло одбрусио да се прича да су „руке Светог оца попрскане крвљу недужних људи”. Старији Борџија прогутао је увреду, али није остао нем, одговоривши да „можда Свети отац има сина коме жели да осигура положај у свету, па је због тога вероватно и посегнуо за најсуровијим решењима”.



   Миљеник Александра VI није презао ни од убиства најближих, посегнувши за главом брата Хуана. Још од 1488. године Чезаре је желео да постане војвода од Гандије, и преузме заповедништво католичке војске уместо брата. Отац га је, пак, сместио у Кардиналски колегијум, верујући да ће његов најстарији син једнога дана и сам поста папа.  Младић је, међутим, више волео чари овоземаљског живота и због тога је је 1498. године урадио оно што ниједан кардинал пре њега није. Самовољно се одрекао црвеног кардиналског плашта.
   Уместо убијеног брата именован је за капетан-генерала Католичке цркве, а годину дана доцније оженио се шеснаестогодишњом Шарлотом од Абреа. С њом је провео два месеца у Валенсији и ту је на Чезареову и Шарлотину романсу стављена тачка. Пошто је истог лета кренуо у рат, њих двоје се више никад нису видели.



   Најпре се борио под заставом савезника, француског краља Луја II, у време опсаде и заузимања Милана, да би потом заповедао папском војском у борби против побуњених велможа у Ромањи, области на североистоку Апенинског полуострва. Ромања дуго није плаћала данак папи, дуг се нагомилао и он је одлучио да тамо пошаље Чезареа с војском. Оба војна подухвата завршена су с великим успехом, тако да су Александар VI и Чезаре у то име, 1500. године, приредили у Риму највећу и најраскошнију светковину у историји Борџија.

Кардинали су у средњем веку имали исти друштвени положај као принчеви краљевске лозе

   Чезареов пад и коначни крај породице Борџија наговестила су два догађаја из 1503. године. Први је протеривање савезника Француза из Јужне Италије, које је било дело шпанске војске, а други смрт Александра VI, на чије место је дошао кардинал Ђовани дела Ровере, папа Јулије II, који је младог Борџију изопштио из цркве. Заклети противник породице Борџија и једини кога Родриго није успео да поткупи када је изабран за папу, по многима је и најодговорнији за мрачну слику ове породице која се вековима провлачи кроз историју.
   Чезаре је уточиште нашао на двору Хуана III од Наваре, у Шпанији. Одатле се последњи пут, лица унакаженог сифилисом, 1507. године, упустио у битку с локалним четама. Иако сада као скроман плаћеник, борио се као у данима највеће славе, све док га залутала стрела није погодила у око и зарила му се у мозак.



Аутор: 
Ј. Недељковић
број: