3320 25. 9. 2015.
Писали сте
ЧОВЕК НА МЕСЕЦУДраги „Забавниче”, можеш ли да ми одговориш ко је био последњи човек који је корачао по Месецу?
ЛУКА, Мрчајевци
Месец, природни Земљин сателит, од памтивека је привлачио људе. Упирали су ка небу чежњив поглед и маштали како ће једног дана закорачити на њега. А на то су чекали дуго, све до 21. јула 1969. године када је најпре Нил Армстронг, један од астронаута трочлане посаде америчке летелице „Аполо 11”, направио прве кораке по Месечевом тлу, а потом му се придружио и Едвин Олдрин, други астронаут, док је Мајкл Колинс био у орбити. Убрзо су почели да се праве планови како ће, захваљујући савременој технологији, Земљин сателит да се „освоји” и „изгради” и како ће да постане најпосећеније излетиште људи. Жеље и сновиђења постали су још страственији када је после три године, 11. децембра 1972. године, на Месец стигла још једна људска посада. Били су то Јуџин Кернан и Харисон Шмит, чланови посаде „Апола 17”. Када су стали на површину Месеца, обавили су сва потребна истраживања, прикупили узорке и лагано скакутали по површини певушећи омиљене песме. Двојица астронаута провела су ту скоро пуна 22 часа.
Али, „Аполо 17” било је шесто, и последње путовање на Месец и то је уједно био и последњи пут када је човек корачао по његовој површини.
ДВОСТРУКИ ЖИВОТ ЈЕДНОГ РАСТИЊАЧуо сам да постоји биљка са две врсте листова па те молим да
нешто напишеш о њој.
АРСА
Гроцка
Биљка која живи у слаткој води Мyriophyllum има две врсте потпуно различитих листова: једне испод, а друге изнад воде. Да би имали што већу површину за преузимање гасова, листови под водом су дужи и ужи. Пошто водена струја непрестано мења њихов положај у односу на извор светлости, код водених листова не разликује се горња и доња површина. На листовима изнад воде разликују се горња и доња површина. Ови листови имају и већу количину дрвенастог ткива. Myriophyllum са својим подводним и надводним листовима заиста води – двоструки живот.
КАД МАКСИМ ПРОГОВОРИЗанима ме какво је ватрено оружје био митраљез „максим”?
ПЕРА
Борча
У лето 1888. године у Вимблдону је обављено прво званично приказивање митраљеза „максим” који је био у наоружању појединих армија све до краја Другог светског рата. Конструисао га је у Лондону, 1884. године, Британац америчког порекла сер Хајрем Стивенс Максим (1840–1916), по коме је и добио име. Почетни рафал на приказивању испалио је принц од Велса, касније британски краљ Едвард VII. Исте године, са шведским конструктором Нурденфелтом, Максим је у Лондону основао предузеће које се старало о производњи овог оружја и муниције. Из тог, првог аутоматског, оружја могло је да се испали 600 метака у минуту али је оно, у поређењу са данашњим митраљезима, имало превелику масу. Иако је за пуцање из „максима” био довољан само један војник, у ратним условима морала су да га опслужују још најмање тројица јер је његова просечна тежина прелазила 27 килограма. У рату су овај митраљез прве употребиле Британске колонијалне снаге приликом колонизације Родезије.У Првом светском рату (1914–1918) „максим” су користиле: Краљевина Србија, Аустроугарска, Немачка, Русија, САД, Италија и Турска. Совјетски Савез је 1930. године осавременио „максим” па га је Црвена армија употребљавала током Другог светског рата. Пред крај истог рата митраљез „максим” совјетске израде имала је Народноослчободилачка војска Југославије. Он је убрзо замењен бољим и савременијим аутоматским оружјем, а на то доба наше историје и данас нас подсећају шаљиве озреке, као што су: „Лупа к'о Максим по дивизији”, „Лупа к'о
Максим по трњу”.ОПАСНИ ГАСОВИ
Молим вас да ми одговорите како настају озонске рупе?
ЉУБА
Сланци
Рупе у озонском омотачу настају када одређени хлорни гасови у стратосфери делују на озон који, за разлику од обичног кисеоника чији
се молекул састоји од два атома, има троатомску молекуларну
структуру. Хлорни гасови отапају један од три атома кисеоника из
озона који има својство да у Сунчевој светлости блокира, по људе и
остали живи свет штетне, ултраљубичасте зраке. Зато је гас
флуорохлор-угљоводоник, којег је раније било у спрејевима а данас га још има у хладњацима, тако опасан. И стога је веома важно да се
спречи даље ширење озонских рупа у горњим слојевима Земљине
атмосфере.
ПОЧЕЛО ЈЕ С „ОДИСЕЈОМ”Занима ме откада потичу научнофантастичне приче?
КОСТА
Овча
Научнофантастичне приче настале су из „путопис”, веома омиљених код старих Грка и Римљана. Једном од највећих, која се данас убраја и у научну фантастику због уверљивих описа разних чуда, сматра се Хомерова „Одисеја”. Затим је Грк Антониус Диогенес (у другом веку) писао „фантастику” у књизи „О чудесним стварима из Туле”. Он ту говори о групи путника који су, идући довољно далеко на север, стигли на Месец и на њему нашли чудне људе. Лукијан из Сирије је око 175. године у књизи „Истинита историја” испричао како је олујни вихор однео један једрењак на Месец. По угледу на ово Лукијаново дело, и познати Француз Сирано де Бержерак (1619–1655) написао је 1648. године књигу „Други светови” у којој људи на Месец стижу помоћу ракете. После тога било је небројено много писаца фантастичних путовања, доживљаја и догађања, који се сматрају класичним научнофантастичним делима.
