Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива





Ко је, заправо, у данашњем (домаћем) пословном свету инфлуенсер, опинион мејкер, трендсетер и напослетку – десижн мејкер?

ушкарац излази из купатила, свеже обријан.
„Данас имам важан састанак на послу. Требало би да упознамо и разговарамо с једном од наших најпознатијих инфлуенсерки.”
Жена га зачуђено гледа. Као да хоће нешто да га пита, али је остала без речи.
„??!”
  
   „Са инфлуенсерком, тачно! Зашто ме тако запањено гледаш? Па жена је блогерка! Персонална и компанијска. Знаш, ваљда, колико је то данас битно. То ти је врло важан посао. Госпођу о којој говорим унајмила је једна од највећих светских фирми. Зашто? Јер, осим што је инфлуенсерка, она је трендсетерка!”


После много година друмовања страницама нашег листа, по многима наш најпознатији цртани јунак коначно се примирио међу корице првог од четири предвиђена албума. Ово је кратка повест о животу и прикљученијима нашег (измишљеног) прапретка, о томе где је и како рођен и зашто и данас изазива лепо (под)сећање.



самнаести април године 1969. несумњиво је важан датум у повести „Политикиног Забавника”, новине која је петка за нама угасила 75 свећица на својој и даље свежој торти. Тада се – уз већ класичне табле стрипова Паја Патак, Изногуд, Флаш Гордон, Рипли, Бим и Бум, Попај... – појавио Дикан у епизоди „Буздованске игре” и одмах освојио бројне читаоце, и млађе и оне старије.
    Неке је чак и довео у забуну, јер се у то време прилози у листу нису потписивали. Тако је, рецимо, Војо Станић, један од наших најупечатљивијих сликара, дуго веровао да је и Дикан, као (малобројна) извидница Старих Словена, стигао из неке од страних радионица, без обзира на то што је Лазо Средановић, његов ликовни отац али и потоњи аутор текстова, био један од ученика у познатој и признатој Умјетничкој школи у Херцег-Новом где је овај професоровао.


Гимназијалци и писац заједно у фискултурној дворани – читање прича, размена мисли, осећања, музике и печата с поруком



древна времена Кином је кружила легенда. Уколико будући цар, уместо играчака, а у мноштву других предмета, ипак пружи руку према царском печату – његова ће владавина у будућности бити величанствена. С друге стране, легенда о алхемичарима говори да је печат назив материје мудраца. Као што је већини познато, печат је својеврсни жиг на којем је изрезбарено нешто: лик, грб, знак заједнице, породице или појединца. Отисак печата ставља се на документа или књиге, списе, чак и на предмете како би се потврдила њихова веродостојност, да би били употпуњени, затворени и на тај начин био обележен власник. Печат је, дакле, симбол припадности, тајне и моћи.

     
Љубоморно чувајући вишевековне обичаје, поједине групе унутар племена Химба пристају да угосте странце, али ако неко пожели да се дружи и слика с њиховим у црвено обојеним женама, то има одговарајућу цену



аучници тврде да се припаднице племена Химба покривају посебном мешавином земљане боје да би се одбраниле од Сунца или од досадних инсеката. А шта кажу ове необичне даме, становнице северног дела Намибије? Као и већина жена на овом свету, и оне желе да изгледају што лепше. Ујутру кад се пробуде, наслеђе које поштују већ вековима, тело, лице и косу прекрију посебном „кремом” направљеном по утврђеној рецептури: одређена размера црвенкасте земље и животињске масноће.



Јован Урош Дука Палеолог остао је у сенци славнијих блиских рођака

ко би се направила нека анкета са питањем „Ко је био последњи Немањић?” вероватно би најч
ешћи одговор био – цар Стефан Урош (1355–1371). Он се повезује са распадом Српског царства до кога је дошло после смрти његовог оца, краља и цара Стефана Душана (1331–1355), као и са османском најездом која је наговестила крај српске средњовековне државе. При том и придеви који, по обичају, иду уз њихова имена – „Силни” за Душана, а „Нејаки” за Уроша – као да злокобно наговештавају тешка времена и крај династије.
    Међутим, цар Стефан Урош није последњи Немањић. Последњи Немањић је Јован Урош Дука Палеолог, син Симеона (Синише), полубрата Стефана Душана. Он је остао некако занемарен, у сенци славнијих блиских рођака, и прилично непознат широј публици коју занима стара српска повесница.




... немају сви људи једнако чуло мириса и не осећају сви мирисе на исти начин јер се тридесетак одсто рецептора мириса у носу разликују од човека до човека
 


                        РИЂИ НЕ НЕСТАЈУ


СВЕ(Т) БЕЗ ЛЕДА?

Занима ме шта би се догодило кад би се сви ледници на Земљи отопили?

НЕМАЊА
Куршумлија