3320 25. 9. 2015.
Писац је печат
ЧИТАЈ ПОЛАКО,
Гимназијалци и писац заједно у фискултурној дворани – читање прича, размена мисли, осећања, музике и печата с поруком
древна времена Кином је кружила легенда. Уколико будући цар, уместо играчака, а у мноштву других предмета, ипак пружи руку према царском печату – његова ће владавина у будућности бити величанствена. С друге стране, легенда о алхемичарима говори да је печат назив материје мудраца. Као што је већини познато, печат је својеврсни жиг на којем је изрезбарено нешто: лик, грб, знак заједнице, породице или појединца. Отисак печата ставља се на документа или књиге, списе, чак и на предмете како би се потврдила њихова веродостојност, да би били употпуњени, затворени и на тај начин био обележен власник. Печат је, дакле, симбол припадности, тајне и моћи.
Пре извесног времена писац Давид Албахари дошао је на замисао да од свог уобичајеног потписа направи печат. Али не само тај један, већ и одређени број других печата који би били својеврсни жигови. Ти жигови су заправо изреке. Не само о писању и уметности уопште, већ и о животу. Као што је већ речено, књиге које су обележене печатом, а посебно печатом-изреком, представљају нешто посебно. Зато је приповедач из Земуна – у сарадњи са покретачима књижевно-музичких састанака „Песничење” затим „Киоск платформе за савремену уметност”, „Културног центра Рекс” и „Културног центра Београда” – одржао низ књижевних сусрета са ученицима, младим поклоницима књижевности. Ко каже да млади не читају? Те врло добро посвећене књижевне вечери назване су „Писац је печат”. Ученици су добијали бесплатне и нарочито за ту прилику штампане књиге прича Давида Албахарија које су сами читали и добијали их са два печата писца. С потписом и изреком. Истом приликом представљали су се и млади песници, читали своје најновије радове, а наступали нови рокенрол бендови.Недавно се се у највећој дворани Прве београдске гимназије на Дорћолу, у фискултурној дворани, нашли писац (наоружан печатима и у друштву сараднице Љиљане Илић која припрема печате), пишчеви поклоници, ученици и професори Прве гимназије, чланови два рокенрол (школска) бенда и неколико песника, такође ученика. Многобројни посетиоци добили су на поклон збирку кратких прича „Стар сам” (мале приче о старости) Давида Албахарија. Збирка је посебно штампана за ову прилику.
Глумица и ватрогасац
Седећи у клупи на којој су били поређани печати, писац је с пажњом послушао школски рокенрол састав „Тхе Блуе Оригин” који је одсвирао обраду познате песме групе „Лед цепелин”. Затим је пред микрофон изашао добровољац-читач једне приповетке из збирке. Истини за вољу, први добровољац био је– добровољка. Она је прочитала причу „Глумица”. Њено тумачење било је врло упечатљиво. Ни професионална глумица не би умела боље:
„Глумица је стара и сада више него икад прижељкује да добије улогу неке младе жене. Досадило јој је већ да игра бабе или мудре старе тетке главног јунака будућег филма. У том филму, говори она, играће све женске улоге, можда чак и неку мушку. Али, узалуд се она томе нада. Режисери се не осврћу на њу, агенти је избегавају, новинари се праве да је не чују, а фотографи шкљоцају у празно или снимају предмете око ње. Чак и онда када почну снимање филма о њеном животу, не зову је да игра саму себе у старости, већ троше силну шминку да од знатно млађе глумице направе карикатуру старице која стално плаче и говори да ће се убити, што на крају филма доиста чини.”
У фискултурној дворани, овог пута претвореној у својеврсни књижевни клуб, чула се узбудљива свирка
„Да ли сте размишљали о старости”, пита писац ученицу док припрема књигу да на њу стави два печата. Ученица се смешка, помало збуњена. Гледа у писца.Уместо да каже „Зашто гледате у мене?”, он ипак изговара нешто друго:
„Човек који се бави уметношћу, не стари!”
„Ви нисте стари?”
„Не!”, гласи одлучан одговор.
Девојка се враћа у публику с књигом на којој је печат потписа писца и други печат с изреком-поруком: „Читај полако, мисли полако”.
Потом пред микрофон излази младић, ученик Прве гимназије, и чита причу „Ватрогасац”.
„Ватрогасац је стар и једино му још дозвољавају да залива цвеће у саксијама. Наравно, мора да пази (што он не ради) да не сипа превише воде јер онда корење трули и око саксија лете ројеви ситних, досадних мушица. И док сви млатарају рукама да би их се отарасили, ватрогасац виче: ‘Не машите толико, тако само подстичете ватру.’ Људи га обично игноришу и настављју да се бране од мушица и тада ватрогасац љутито усмерава млаз воде на њих.”
„Јесте ли волели ватрогасце када сте били дечак?”, пита писац.
„Не!”
„А ја, кад сам био мали, истрчавао сам на улицу само да бих их видео!”
Ученик признаје да је одабрао причу управо зато што му ватрогасци нису блиски! Добија печат:
„Шта знаш шта, шта је шта?”
Пред поклонике књижевности и музике иступа Милош, песник, ђак Прве гимназије. Чита своју песму „Пешчаник” (љубавна поезија) и такође добија књигу са печатом.
Затим се припрема женски школски састав „Тхе Бузз”. Међутим, пре него што ће отпевати сопствену композицију, певачица бенда чита Албахаријеву причу „Бубњар”:
„Бубњар је стар. Има деведесет година. Не чује на лево уво. Руке му се тресу. Али он ипак одбија да призна да је стар. Музичари су увек млади, тврди он, и за нас нема умирања. То изговара непосредно пред почетак свог последњег наступања, излази на бину и седа иза својих бубњева. Тренутак касније, глава му пада на груди, он се руши са столице и умире загледан у одблесак рефлектора на чинели.”
„Зашто сте изабрали да прочитате баш ову причу?”, пита писац.
„Моја најбоља другарица свира бубњеве!”, одговара млада певачица.
Где је отишао деда?
Следећа прича је „Дедин нестанак”. Ученица Прве гимназије, која се пријавила да прочита ову приповетку, то чини такође као глумица:
„Хеј, деда, где си ти нестао? Где си се сакрио? Хеј, деда, хеј-хеј! Ма где си ти? Хеј, деда, дедице, јави се! Хеј! Хеј-хеј, деда, хеј-хеј! Деда? Дедице? Хеј, хеј-хеј... О, деда, хеј, хеј, хеј. Хеј... хеј–хеј, хеј-хеј, ...Хај ...Хај ...Хеееееј...”
„Хвала на овом читању!”, каже писац. „Зашто сте одабрали ову причу?”
„Замислила сам дете како тражи свога деду.”
„Тако је то са дедама. Оду негде и нико не зна где су. Шта мислите где је отишао?”
Девојка се помало сетно осмехује и слеже раменима.
Добија печат. Отиснут на њеном примерку књиге чини следећу, утешну реченицу: „Ја сам твоја књига”.
Са својом песмом наступа и песникиња Ања Тонев а потом излази дечак, добровољац, који чита Албахаријеву причу о болничарки:
„Болничарка је стара и пати од несанице. Сасвим јој је свеједно да ли су јој очи отворене или затворене. У оба случаја пред њом тече река људи у којима препознаје болеснике којима је помагала на разне начине. Има ту имале деце и погрбљених старица и ведрих младића и ружних девојака, чак се и један пас умешао у ту поворку. Сви они пролазе поред отомана на којем болничарка лежи, машу јој и шаљу пољупце, а повремено се поворка заустави и онда јој сви машу. Машу јој све док не устане и, док јој колена дрхте, почне и она њима да маше.”
Младић који је прочитао причу на поклон добија књигу. Утиснути су и печати: „Састав: 100% речи плус машта”.
„Blue Orgin”, са изванредним свирачем на усној хармоници и одличним осталим члановима бенда, подиже расположење тумачећи „Дорсе”. Затим излазе и други добровољци читачи. Читају тужну причу о дечаку, а затим и о силеџији:
„Силеџија је стар, али се и даље прави важан. Увлачи стомак, истура прса, стиска песнице и стално некоме прети, што је довољно да га у Дому стараца, у којем силеџија сада живи, прати лош глас. Једном приликом, у намери да повећа свој углед, организовао је такмичење у обарању руке, уверен да ће победити, али морао је да се повуче пре краја турнира јер му је у квалификацијама једна штићеница дома, некадашња државна рекордерка у бацању кугле са рамена, толико силовито стиснула шаку, да су му напрсле најмање три кошчице у длану, можда чак и пет.”
Силеџија у причи одбија да слуша, међутим, печат у девојчиној књизи каже: „Ово је послушна књига”.
Прича о тишини за крај
Млада песникиња Ивана потом чита свој рад и, као и сви књижевници из Прве гимназије, добија громогласан аплауз. А за крај, најкраћа од свих прича из збирке „Стар сам”. То је прича „Кловн”:
„Кловн је стар али то никога више уопште не занима.”
Младић који је читао причу тврди да мрзи кловнове. Не интересују га уопште. Не воли ни хорор филмове чији су они често јунаци.
Следе печати:
„Кратка прича – дуга тишина.”
„Ова књига није књига, ово је засебан свет.”
Последња прича јесте прича о виолинисти. Стиче се утисак да је она кишне фебруарске вечери у фискултурној сали Прве београдске гимназије учинила да је сви присутни ћутке саслушају. Јер, прича говори о виолинисти који више не може да свира:
„Виолиниста је стар и прсти му више немају ону чврстину и самопоуздање с којима је некад стискао врат виолине и гудало. Уши су му запушене и у њима стално чује бујицу речи које изговарају њему сасвим непознати људи. Клокот речи готово да гуши сваки други звук и повремено се сам од себе убрзава и почиње да бруји као усисивач. Упркос томе, виолиниста покушава нешто да одсвира, али чак ни они који стоје тик до њега не чују баш ништа.”
Ред печата-изрека, ред књига
„Свиђа ми се ова прича. Баш је тужна”, каже девојка која је прочитала „Виолинисту”.„Али он је ипак одсвирао тишину”, напомиње писац.
„Да, понекад је тишина важнија. Али за виолинисту... нисам баш сигурна”, закључује.
У овој размени реченица, мелодија, мисли, протекло је дружење средњошколаца са књижевником Давидом Албахаријем. Док су ударили дланом од длан, тапшући својим друговима из школе, ученици су прочитали безмало целу збирку прича. А време је доиста брзо пролетело.
Занимљива је била и порука са последњег печата. Гласила је:
„Писац је печат”.
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
