Нико нема појма како су се људи досетили да заиграју. Јасно је само да је замисао плеса остао готово неизмењен од прачовека до нас.
Две златне и четити сребрне медаље, и још шест других награда, освојиле су
у Пољској чланице плесне школе „Денс фектори”
орив да радост, одушевљење или ма које такво стање душе изразимо телом стар је колико и људско биће, много старији од вечног тражења објашњења и порива да се сваки гест и појава објасне. С овим се сложио и наш песник и дипломата Јован Дучић:
„Већма познате карактер једног човека по томе како игра, него по томе како мисли и говори. Игром се опију духови већма него ли музиком, јер је покрет виши и од звука, а опојнији и од стихова.”
Осећај за ритам некоме је у крви а неком није. У нади да ће тај осећај некако прорадити неки се, ипак, придружују плесним школама где се данас учи модерно издање „телесног изражавања осећања”. Свакако најпознатији и најраспрострањенији су плесови у пару, од класичних – који су се некада играли на дворовима – а данас у понекој плесној сали па до узбудљивих латиноамеричких игара који се и уче и живе у клубовима, па и на улици (ако сте те среће да залутате улицама Буенос Аиреса, на пример).