Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива



          


ешко је рећи да се Паоло Гаспарини осећао најпријатније на гозби која је, за њега и његове сараднике, у лето 2009. године, била приређена у казашком градићу Алги. Разлог за нелагоду потицао је од јела које му је послужено као врхунска почаст – кувана овчја глава. Као научник са великим искуством у теренским истраживањима, Гаспарини је био у стању да осети зебњу својих млађих колега, суочених са могућношћу да ускоро буду принуђени да жваћу овчје око или ухо. Победили су Гаспаринијево искуство и осећај за дипломатију – овај медицински генетичар с универзитета у Трсту, за сваког од својих сарадника одсекао је по парченце коже с образине, препуштајући уобичајено највредније делове главе домаћинима, сеоским старешинама.
    У Алги се Гаспарини обрео треће године своје експедиције. Назвао ју је „Марко Поло” – по свом сународнику и претходнику у путовању по крајевима смештеним уз Пут свиле. За разлику од Пола, који је био вођен страшћу за пустоловином, колико и дипломатским задатком, италијански научник се у ове крајеве упутио да био покушао да одговори на питање које га је мучило и током гозбе: шта је то што утиче на стварање нашег укуса према некој храни? Да ли су то гени или културолошке навике? Да би обезбедио доказе, било му је потребно да лоцира и изолује одређене гене који би могли да покажу урођену склоност ка одређеној врсти исхране.

            

Мачке су својеглава створења и, мада чују глас господара, не желе увек да се одазову

ваком ко има мачку сигурно се догодило да узалудно дозива љубимца, а да се овај горди репоња прави луд. Ту њихову особину потврдила су истраживања јапанских научника.
   Проучавали су тридесетак кућних мачака и по говору њиховог тела, начину како држе уши, реп, покрећу главу, приметили су да животиња, заправо, препозна глас особе у чијој кући живи, што никако не значи да много мари и да ће послушати команду. Урадиће то само ако њој одговара.

    Разлог оваквог понашања научници налазе у еволутивном развоју мачке, током девет хиљада година. Како су се људи окретали пољопривреди, мачке су им се придружиле и постале драгоцени помагачи у уништавању досадних глодара који су кидисали на прикупљен род житарица.

    
Нико нема појма како су се људи досетили да заиграју. Јасно је само да је замисао плеса остао готово неизмењен од прачовека до нас.
                        Две златне и четити сребрне медаље, и још шест других награда, освојиле су
                                                     у Пољској чланице плесне школе „Денс фектори”


орив да радост, одушевљење или ма које такво стање душе изразимо телом стар је колико и људско биће, много старији од вечног тражења објашњења и порива да се сваки гест и појава објасне. С овим се сложио и наш песник и дипломата Јован Дучић:
   „Већма познате карактер једног човека по томе како игра, него по томе како мисли и говори. Игром се опију духови већма него ли музиком, јер је покрет виши и од звука, а опојнији и од стихова.”

    Осећај за ритам некоме је у крви а неком није. У нади да ће тај осећај некако прорадити неки се, ипак, придружују плесним школама где се данас учи модерно издање „телесног изражавања осећања”. Свакако најпознатији и најраспрострањенији су плесови у пару, од класичних – који су се некада играли на дворовима – а данас у понекој плесној сали па до узбудљивих латиноамеричких игара који се и уче и живе у клубовима, па и на улици (ако сте те среће да залутате улицама Буенос Аиреса, на пример).



Уз данашњи фудбал, где се обрће толики новац да просечан навијач то не може ни да појми, делује невероватно да су не тако давно најбољи играчи београдског фудбала играли из чистог задовољства. А играли су!


такмице нижеразредних београдских клубова увек су се играле недељом од 10 сати, а оне Прве и Друге савезне лиге СФРЈ и великих клубова увек у три сата по подне, па су радни човек и грађанин лепо могли да се искраду из куће на почетку великог недељног спремања. У крају се виде с исписницима, заједно испрате утакмицу локалног клуба, попију по које пиво, врате се кући на ручак, а касније, док се ручак лагано вари, прате легендарну радио-емисију „Време спорта и разоноде”, чији су репортери пратили дешавања на стадионима Прве савезне лиге. Они фанатичнији одлазили су и на утакмице, али ништа није могло да се пореди са преподневним обредом. Тако се врло лако дешавало да на локалним утакмицама има више људи него на некој прволигашкој.
   Сваки крај у Београду гајио је свој локални клуб, чији су играчи често више значили и били веће звезде од играча „Звезде” или „Партизана”. „БАСК”, „Жарково”, „Трудбеник”, „ФК Београд”, „Хајдук” са Лиона, „Синђелић”, „Обилић” и остали, изродили су играче попут Владимира Петровића Пижона, Кулета Аћимовића и многе друге.


Оног тренутка кад је краљ Александар Обреновић објавио да ће се верити с госпођом Драгом Машин, српска историја добила је најомраженију личност, засенивши чак и „Проклету” Јерину. Ипак, нека места у Србији и данас носе њено име, а недавно јој је, пре две године, подигнут и споменик


а ли је, ипак, у њеном животу пре удаје за краља било повода да је народ и двор, па и тадашња Европа, прогласе разлогом свега лошег што је задесило династију Обреновић? „Забавник” није позван ни стручан да одговори на то важно питање, али јесте да изложи главне детаље из живота краљице Драге Обреновић пре него што је постала краљица. У томе ћемо се ослонити на књигу „Краљица Драга Обреновић” Ане Столић, коју је објавио „Завод за уџбенике”.
    Родила се 23. септембра 1866. године у Горњем Милановцу. Отац јој је био Панта Луњевица, потомак познате трговачке породице. Његов отац Никола нештедимице је помагао устаницима и тако заслужио поверење кнеза Милоша. Такође, био је ручни девер на венчању кнеза Милоша с Љубицом, као њен рођак.


           ЦРНИ ЛАБРАДОР КАО БЕТМЕН





УЧЕНЕ БЕСМИСЛИЦЕ

Молим вас да ми одговорите шта су ауеријане?

МАРИЈА
Ириг