Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Живот је бајка – Константин Јовановић
САН


Био је један од оних архитеката због којих је Београд леп
град, а о којима се мало зна и ретко прича


Понос српског градитељства, задужбина Николе Спасића у Београду

ако бисте знали о коме причамо, најједноставније ће бити да набројимо неке од зграда чији је аутор Константин Јовановић: Народна банка Србије на углу улица Краља Петра и Цара Лазара, зграда у којој је данас Библиотека града Београда у Кнез Михаиловој улици, кућа трговца и задужбинара Николе Спасића на углу Кнез Михаилове и улице Ђуре Јакшића, кућа Драгомира Радуловића на углу Вука Караџића и Делијске улице, кућа Косте Миленковића у Змај Јовиној 9, пословно-приватна кућа Димитрија Ј. Живадиновића на углу Кнез Михаилове и Ускочке улице, кућа у Кнез Михаиловој улици 53 у којој је данас Факултет ликовних уметности, стара зграда Београдске задруге на углу Ђуре Јакшића и Цара Лазара...


Пронађене мелодије старе Грчке
ХРАНА И ПИЋЕ ЗА



Сва књижевна дела старогрчких писаца пратила је музика, па је остао Плутархов запис о томе да су заробљеници у каменоломима могли да добију храну и пиће само ако су умели да певају омиљеног Еврипида!

узика старе Грчке.... Каква ли је била? Какве ли су то мелодије пратиле драме у позориштима на отвореном? Да ли је људски глас био пресудан? Или можда Аполонова лира? Једно је извесно, све што је написано као књижевно дело – песма или драма – истовремено је било и музика. Неодвојива од речи. И још нешто, да би слика била целовита: старогрчка музика у потпуности је проткана легендама. Јер, они су веровали да је музика божанског порекла, о чему јасно сведочи и сам корен речи. Потиче од муза, девет Зевсових кћери, иначе заштитница уметности. Први старогрчки музичари – Орфеј, Амфион, Линос – заправо су јунаци легенди.


Вулкан Етна као стилска фигура
КРАЉ ЉУТ



Због чињенице да се њен врх стално пуши а, наравно, и због прилично честих и застрашујућих ерупција током дуге историје, Етна је могла да послужи и као подесна књижевна стилска фигура.

тна је највећим делом године под снегом, а њена околина под бујним средоземно-суптропским биљем. У подножју вулкана тло је веома плодно, са обиљем винограда, маслина, разноликог воћа, кукуруза и разног поврћа, и даје вишеструку жетву. Због тога је подручје око Етне прилично густо насељено, а ту се налазе градови Месина, Катанија, Аћиреале, стара Таормина. Средњи део вулкана је шумовит и на њему могу да се виде бор, кестен, буква, папрат. У највишем делу, међутим, растиње је врло оскудно и тло углавном прекривено вулканским пепелом и охлађеном и отврдлом лавом. У поређењу са Везувом, својим „комшијом и супарником” који се налази на Апенинском полуострву, Етна је више од два и по пута моћнија и већа.


Две Марије на небу физике
СКРИВАЛИЦА


Нобелову награду за физику добило је 196 научника, од тога само две жене: Марија Склодовска-Кири, 1903, и Марија Геперт-Мајер, 1963. године

                           

арија Саломеа Склодовска рођена је 7. новембра 1867. у Варшави, као пето, најмлађе дете професора математике и физике и учитељице и управнице у приватној школи за девојке. Она и њена старија сестра Броња посећивале су тајну средњу школу Јадвиге Савинске-Давидове, „Летећи универзитет”, која је омогућавала даље академско образовање. Матурирала је 1883. године као прва у класи.   
   Како у Варшави у то време девојкама није био могућ упис на факултет, Марија се, да би сакупила новац за студије у иностранству, запослила као приватни наставник. Слободно време користила је за читање књига из физике, социологије, анатомије.
     Прве лабораторијске огледе радила је 1890. године у варшавском Музеју индустрије и пољопривреде, одакле одлази у Париз, где Броња већ студира медицину, и 1891. уписује студије физике на Сорбони, на којој у то време од укупно 9000 студената студира 240 девојака.  Диплому из физичких наука добила је 1893, као најбоља у класи. Три године касније, такође на Сорбони, дипломирала је математику.


Иво Лола Рибар, 70 година после
ДА ЛИ ЈЕ И

                   

Катка повест о тајној сахрани човека чијим смо улицама јавно ходали, у чијим смо школама веровали у боље сутра, из чијих фабрика су нам стизали очеви с тринаестом платом, чији смо лик носили на мајицама и певушили рефрен надахнут његовим последњим љубавним писмом... И још понечем.

ризор као пресликан из какве античке драме збио се у босанском градићу Јајцу, у рано поподне 27. новембра 1943. године. О њему су писали многи, много пута. Овако је, пак, упамтио и, касније, записао др Иван Рибар (1881–1968).


Hogar



Jeste li već čuli da...




Ma šta kažeš


                    СКУЛПТУРА „НЕ ПУШИ”




Писали сте


СНЕНО КЛУПКО

Волела бих да ми одговориш зашто пси спавају склупчани?
Власница једног чупавог Теа,

Нови Београд