3320 25. 9. 2015.
Вулкан Етна као стилска фигура
КРАЉ ЉУТ
З
бог чињенице да се њен врх стално пуши а, наравно, и због прилично честих и застрашујућих ерупција током дуге историје, Етна је могла да послужи и као подесна књижевна стилска фигура.
тна је највећим делом године под снегом, а њена околина под бујним средоземно-суптропским биљем. У подножју вулкана тло је веома плодно, са обиљем винограда, маслина, разноликог воћа, кукуруза и разног поврћа, и даје вишеструку жетву. Због тога је подручје око Етне прилично густо насељено, а ту се налазе градови Месина, Катанија, Аћиреале, стара Таормина. Средњи део вулкана је шумовит и на њему могу да се виде бор, кестен, буква, папрат. У највишем делу, међутим, растиње је врло оскудно и тло углавном прекривено вулканским пепелом и охлађеном и отврдлом лавом. У поређењу са Везувом, својим „комшијом и супарником” који се налази на Апенинском полуострву, Етна је више од два и по пута моћнија и већа.У знатном делу године њени врхови налазе се под снежним покривачем, па се у написима о овом вулкану могу срести изрази попут „ту се сусрећу снег и ватра” и да је могуће „скијање на вулкану”. Уз то, следи обавезно позивање на грчку митологију по којој „кад год Етна проради, знало се да предстоји рат, јер тамо богови кују оружје”. Не заборавља се ни римска митологија, уз подсећање да су је Римљани сматрали „пребивалиштем Вулкана, бога ватре, по коме су вулкани и добили име”.
Чистилиште на Земљи
О овом вулкану је још у старом веку састављена анонимна латинска песма у хексаметру која се зове једноставно – „Етна” (Аетна). Својевремено је погрешно приписивана римском песнику Вергилију, а у њој су превасходно заступљене поставке из теорије вулканизма. У сваком случају, то је најстарије сачувано дело које се односи на појаву вулкана и њихових ерупција. Основано се претпоставља да склоност ка физичком, а не митолошком објашњењу, с једне, и сажетост језика, с друге стране, указују на утицај знаменитог римског филозофа и песника Тита Лукреција Кара.
За Етну су иначе везане многе грчко-римске легенде. Према једној од њих, Етна је сицилијанска нимфа, Уранова и Гејина кћи, која је пресудила између Деметре и Хефеста око превласти над Сицилијом. Тако је управо њеним именом назван вулкан у коме су се налазиле Хефестове ковачнице. По другој легенди, Тифон, најмлађе Гејино дете, био је налик на чудовиште јер је имао снажне руке и неуморне ноге, на раменима сто змијских глава, док му је из очију непрестано врцала ватра. Уз то, испуштао је ужасне и застрашујуће урлике. Његову намеру да завлада светом осујетио је Зевс који је муњом запалио Тифонове главе и победио га у страшној борби која се заподенула. Када се поражени Тифон стропоштао, цела земља је зајечала топећи се од јаре и огња. Зевс је свог противника бацио у Тартар и притиснуо планином Етном. Због тога се и догађа да из њеног ждрела често куљају дим и огањ које у немоћном бесу избацује укроћени и сапети Тифон.
Према сачуваним изворним сведочанствима, Етна је изливала лаву око две стотине пута. Прва позната ерупција догодила се 475. године п. н. е, а веома снажне ерупције биле су 396. и 44. п. н. е, затим 122, 1169, 1381, 1536, 1669, 1832, 1852, 1886, 1892, 6. новембра 1928, када је усијана лава разорила већи број насеља у подножју, затим 1942, 1950, 1955, 1958, 1963, 1971, а њена активност бележи се и 2011, 2012. и 2013. године. Мада се и у последњих сто година догодило неколико већих ерупција које су изазвале огромне штете, хиљаде људи због плодног вулканског тла на падинама и даље ту упорно живи. Занимљив је податак да је у Другом светском рату Етна била један од циљева савезничке инвазије на Сицилију. У јуну 2013. године овај вулкан дошао је на листу Светске баштине организације УНЕСКО.
Многобројним легендама које се односе на Етну, а настале су у време антике, у средњем веку придружило се још једно занимљиво веровање. Догодило се то у покушајима да се чистилиште, поред пакла и раја, као некакав међупростор на оном свету где неки мртви пролазе кроз искушења, „убаци” негде на Земљи. Подсетимо се да је теорија о чистилишту (лат.purgatorium) образована у окриљу западног хришћанства између 1150. и 1250. године. То је у свести житеља латинског света западне Европе био својеврстан прелаз са двојне структуре загробног света (рај – пакао) на тројну структуру (рај – чистилиште – пакао). Неки од тамошњих хришћанских мислилаца, који су се у потрази за улазом у чистилиште окренули вулканима, усредсредили су се управо на Етну. Тако је, према њиховим веровањима, отвор овог вулкана био место улаза у чистилиште.
Због чињенице да се њен врх стално пуши а, наравно, и због прилично честих и застрашујућих ерупција током дуге историје, Етна је могла да послужи и као подесна књижевна стилска фигура. У овом тексту навешћемо два таква примера из богате и разуђене византијске књижевности, први с почетка 9. века, а други из друге половине 12. столећа.
Лав гневног срца
Унутрашњи живот Византијског царства у 8. и првој половини 9. века у великој мери обележио је спор око култа икона који је у појединим раздобљима узимао размере немилосрдног обрачуна супротстављених страна. Истовремено, иконоборство се с разлогом сматра једним од најзанимљивијих периода хиљадугодишње византијске цивилизације. Суштина ове јереси која је захватила Источну цркву лежи у „одбацивању светих икона, односно немогућности иконе – свете слике као такве”.
У огорченом и острашћеном сукобу око поштовања икона напослетку су победу однели поштоваоци икона. О појединостима ове дуге борбе сазнајемо из дела хагиографске литературе, односно из животописа оних који су пострадали бранећи иконе. У тој књижевности, која није лишена пристрасности и претеривања, главни антијунаци постали су иконоборачки василевси Лав III Исавријанац (717–741) и, поготово, његов син и наследник на трону Константин V Копроним (741–775). Ова двојица царева сиријске династије су на неки начин, због своје верске политике, стали раме уз раме императорима Диоклецијану (284–305) и Јулијану Отпаднику (361–363), изразито неомиљеним у делима хришћанских писаца.
Један од највећих бораца против иконокластичке политике византијских царева Лава III и Константина V био је Стефан Нови, рођен у Цариграду око 713. године. Веома рано се обрео на Авксентијевој гори, гласовитом монашком обитавалишту дванаест километара југоисточно од Халкедона у Малој Азији, где је живео као пустињак у складу са најстрожим захтевима хришћанске аскезе и радио као калиграф. После смрти свог духовног оца Јована основао је манастир који је постао средиште монашког отпора против иконоборачке политике цара Константина V. Он је наводно саветовао монахе да се пред разузданим бесом царева иконобораца склањају на подручје Црног мора, у Рим, у малоазијску област Ликију или на неко друго место где могу да буду прилично безбедни. После одбијања да се повинује одлукама такозваног Првог иконоборачког сабора, одржаног 754. године, који је представљао велику победу иконобораца, наступиле су веома мучне године у животу овог калуђера. Врхунац његових страдања била је свирепо погубљење: нахушкана светина на цариградским улицама дословно га је растргла 767. године.
Црква је канонизовала Стефана Новог и прославља га 28. новембра, док је његово житије саставио Стефан, ђакон Свете Софије, око 809. године, дакле у периоду предаха између првог и другог таласа иконоборства. Овај хагиографски спис по много чему је најподробнији и најстарији сачувани извештај о иконокластичким прогањањима из времена цара Константина V Копронима.
| ПАРЕ, ГАСОВИ И ЕРУПЦИЈЕ Вулкан Етна (италијански Еtna, латински Аetna), који се налази на источној обали острва Сицилије и има врх на 3329 метара надморске висине, а промер кратера од 530 метара, један је од најактивнијих вулкана у свету. Особен је и по великом броју бочних купа, такозваних адвентивних кратера, којих има око две стотине шездесет. Док на главном кратеру избијају само паре и гасови, ерупције са изливањем магме догађају се кроз споредне кратере. Иначе, ерупције овог вулкана су веома јаке, а лава је андезитског, ређе и базалтског типа, која даје стене са плагиогласима и аугитом. |
На другој страни, полазећи од изразито иконофилских ставова, ђакон Стефан је бујицу нетрпељивости и верске љутње делотворно појачао поређењем са застрашујућим вулканом на Сицилији. Како било, мора се признати да је писац Житија Стефана Новог у свомј поређењу Етну употребио вешто и веома уверљиво.
Хировити змај с острва
Нормани, „људи са севера”, односно део овог племена, спустили су се до јужних делова Апенинског полуострва и ту су створили државу која је обухватала острво Сицилију и делове јужне Италије. Односе Византијског царства и Нормана у 12. веку обележили су непријатељство и готово непрестани ратни сукоби. Нарочит полет норманска држава доживела је за владавине Рожера II који је најпре био гроф Сицилије (1101/5–1127), затим војвода Апулије и Калабрије (1127–1130), а онда је у Палерму 1130. године крунисан и владао као краљ Сицилије (1130–1154).
Користећи заузетост византијског цара Манојла I Комнина (1143–1180), који је дочекивао вође Другог крсташког рата и морао да буде у Цариграду, одреди Рожера II су с јесени 1147. године освојили Крф и напали поседе Царства у средњој Грчкој и на Пелопонезу. Том приликом су Нормани освојили Коринт и Тебу, два значајна византијска центра за производњу свиле, а мајсторе и постројења пребацили у Палермо. Био је то велики ударац престижу царства Ромеја. Истина, Византија је повратила Крф, али је Рожер II образовао веома снажну коалицију против Византије и василевса Манојла I Комнина ставио на многа искушења.
Уопште, средину XII столећа обележило је сврставање европских држава у два тешко помирљива табора. Насупрот Византије, Немачке и Венеције стајали су Нормани, Велфи, Француска, Угарска, Срби и, у позадини, папство. Византијском царству је лакнуло када је његов стари непријатељ Рожер II умро у Палерму, 26. фебруара 1154. године. Тек тада је цар Манојло I Комнин могао озбиљније да се окрене својим намерама на Западу.
Оновремени византијски аутори с великом нетрпељивошћу и омразом пишу о сицилијанском краљу Рожеру II, па, на пример, за њега наглашавају да је „западни змај”, „Амалек” (Амалечани су семитски номадски народ који је био крајње непријатељски настројен према Јеврејима) и слично. У једној беседи коју је посветио успесима и победама василевса Манојла I Комнина, Евстатије, митрополит Солуна, наводи и „змаја с острва (Сицилије) који је био спреман да огањ своје љутине избаци више но кратер Етне“. Наравно, реч је о Рожеру II и његовим међусобицама с Византијским царством. Историјски је податак да је Манојло I Комнин својим замашним плановима на Западу приступио тек по упокојењу норманског краља. Као што је познато, византијска офанзива у Италији уследила је 1155, али је и поред почетних успеха завршена поразом и повлачењем с Апенинског полуострва већ следеће, 1156. године.
И у овом примеру, као и у оном претходном, синтагма о Етни која бљује огањ употребљена је врло сликовито и убедљиво. Очито је да је вулкан са Сицилије веома подесан за поређење с појединим владарима или, уопште, великим људима који су стварали историју. Када се, међутим, упоређују двојица византијских људи од пера који су вулкан Етну као књижевну метафору вешто и живописно применили, предност је на страни другог. Ђакон Стефан је, истина, био високи црквени функционер почетком 9. века, али се тешко може упоређивати са Евстатијем Солунским, једним од највећих интелектуалаца које је подарила византијска цивилизација.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
