Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Константин Јовановић


САН


Био је један од оних архитеката због којих је Београд леп
град, а о којима се мало зна и ретко прича


Понос српског градитељства, задужбина Николе Спасића у Београду

ако бисте знали о коме причамо, најједноставније ће бити да набројимо неке од зграда чији је аутор Константин Јовановић: Народна банка Србије на углу улица Краља Петра и Цара Лазара, зграда у којој је данас Библиотека града Београда у Кнез Михаиловој улици, кућа трговца и задужбинара Николе Спасића на углу Кнез Михаилове и улице Ђуре Јакшића, кућа Драгомира Радуловића на углу Вука Караџића и Делијске улице, кућа Косте Миленковића у Змај Јовиној 9, пословно-приватна кућа Димитрија Ј. Живадиновића на углу Кнез Михаилове и Ускочке улице, кућа у Кнез Михаиловој улици 53 у којој је данас Факултет ликовних уметности, стара зграда Београдске задруге на углу Ђуре Јакшића и Цара Лазара...
    До половине прошлог века о Константину Јовановићу били су познати само основни биографски подаци: да је живео од 1849. до 1923. године, да је син Анастаса Јовановића, једног од зачетника наше фотографије и једне од најугледнијих личности политичке и културне елите 19. века, да је пројектовао Народну банку Србије и још неке зграде. Тек након смрти његове сестре по оцу Катарине, кад су у њеној заоставштини нађене фотографије Константина Јовановића, његови цртежи, акварели, писма, документа, рукописи, дневници, нацрти и планови, откривено је много детаља на основу којих је почело откривање живота Константина Јовановића.
   Најновија истраживања почета су прошле године у Музеју града Београда. Њихови резултати су изложба „Константин А. Јовановић, архитекта великог формата” и истоимена исцрпна студија, каталог, Данијеле Ванушић.

                          Италијанско уметничко ходочашће

   Константин А. Јовановић рођен је у Бечу. Тамо се, једанаест година пре тога, доселио његов отац Анастас као један од првих питомаца кнеза Милоша Обреновића. Одан династији, Анастас је ту и остао све док политичке прилике у земљи нису дозволиле да кнез Милош опет буде владар Србије. Анастас се у Бечу дружио са виђеним људима тог времена. Његове литографије учиниле су га важним у очувању српске културе и подизању националне свести, што није наилазило на одобравање бечке полиције. У таквом окружењу родио се и одрастао. Осим оца, и бака Марија била је његова најужа породица. О Константиновој мајци не зна се ништа, њене фотографије нису нађене, а нема ни докумената који би открили њено име.


                                                                           У Бечу око 1868. године

   Катарина, његова сестра, забележила је у дневнику да је Константин као прво дете и мушки наследник био предодређен да постане понос породице, па га је отац одмалена усмеравао ка образовању. Доказ за то је и фотографија на којој петогодишњи Константин седи над отвореном књигом за радним столом на коме су, изгледа, бисте Михаила и Јулије Обреновић и слепог гуслара, симболи будућег интелектуалца оданог династији и српском идентитету. Константин гледа у посматрача, што је знак да влада улогом која му је намењена. Аутор фотографије је његов отац.
   Када се 1858. године Анастас Јовановић вратио у Србију, сина је оставио у Бечу сматрајући да ће тамо стећи боље образовање. Константин се након завршене реалке уписао на студије архитектуре на Политехничкој школи у Цириху, у Швајцарској. Имао је осамнаест година и био је једини српски студент архитектуре у Цириху. Кад је дипломирао, кратко време провео је у Београду и Бечу, а затим је, по савету професора, а и како је тада био обичај, отишао на пут у Италију. На том уметничком ходочашћу, које му је додатно повећало наклоност према архитектури, провео је четири године.


                                      Са сестром Катарином, најзаслуженијом за његов повратак међу нас

   У Беч се вратио баш у време врхунца тамошње грађанске класе и изградње Рингштрасе, дела града намењеног новом сталежу. У том преобликовању града је и сам учествовао, сарађујући са једним од главних градитеља, својим некадашњим професором Готфридом Земпером. Постали су велики пријатељи.

                                               Чуда у Бугарској

   Константин је у Бечу 1880. године отворио приватни архитектонски атеље, а затим се три године након тога оженио Аном Маргаретом Глас. Живели су у Бечу и нису имали децу. После њене смрти 1908. године, Константин је почео да живи са сестром Катарином, и да све чешће борави у Београду. Кад је почео Први светски рат он и Катарина отишли су у Швајцарску, у Санкт Гален, код Јована, Константиновог брата по оцу, а затим у Цирих – у коме су заувек остали. Одмах по доласку Катарина се прикључила Бироу за нестала лица, Одељењу за Србе. Из тог времена сачуван је Константинов дневник у коме су записане – како сам наводи на почетку – белешке из сећања и садашњости, утисци и размишљања о разним стварима и записи о дешавањима. (Иначе, Константин је аутор многих студија и стручних текстова, а његов литерарни рад се сматра веома важним за струку и историју, али о томе у неком другом тексту.)


Пројектована као кућа Марка Стојановића, ова лепа зграда данас је Библиотека града Београда

   Прве поруџбине архитекта Јовановић добио је у осмој деценији 19. века из Бугарске и Румуније, а тек пред крај осамдесетих и из Београда.
У Бугарску га је позвао Константин Јиречек, генерални секретар Министарства просвете, иначе познати чешки историчар. У Софији је прво пројектовао Прву мушку гимназију, а затим и Народну скупштину – био је то један од најизазовнијих и најзахтевнијих архитектонских задатака тог века. Убрзо после наруџбина из Бугарске, Јовановић је добио понуду од Лауре Мочоњи, кћерке Петра Чарнојевића, да као њену задужбину изгради цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице и српску народну вероисповедну школу у месту Фењу, које се налазило у тадашњој Аустроугарској, а данас у Румунији.

                                                Банка за понос

   Данијела Ванушић, ауторка изложбе о Константину Јовановићу, напомиње у каталогу да је „на ангажовање Јовановића у Београду, осим важног породичног угледа, који су пратили пријатељски односи и
познанства са водећим личностима београдске политичке и културне сцене, утицало његово образовање, као и потврђен међународни углед. Ђак чувеног Готфрида Земпера био је веома цењен међу српским грађанским врхом у успону. Најплоднији период његове београдске делатности трајао је од 1885. до 1900. године, када је извео низ пројеката за државне и приватне поручиоце”.


                                                         Зграда Народне банке, Улица краља Петра

  Прва грађевина која је по Јовановићевом пројекту изведена у Београду била је кућа Марка Стојановића, угледног адвоката и вицегувернера Народне банке. Стојановић је био пријатељ Анастаса Јовановића, спајала их је љубав према фотографији, па је зато и допринео
да Београд прихвати Константина Јовановића. Кућа је саграђена око 1885. године, у Кнез Михаиловој улици 53–55, као једноспратна грађевина двојне намене. Локали са дућанима смештени су у приземљу, а раскошни станови на првом спрату. Репрезентативност
је постигнута обликовањем фасаде, а зграда је имала и ништа мање раскошну унутрашњост. Иако је кућа Марка Стојановића била прво Јовановићево дело, сматра се за једно од најбољих остварења београдске стамбене архитектуре.
   Његово најпознатије, па и најлепше дело, јесте палата Народне банке. Изграђена је 1889. године, а затим, између 1922. и 1925. године, дограђена, опет по Јовановићевом пројекту. И први и други део палате су у истом ренесансном маниру, па градитељски чине јединствено здање. Данијела Ванушић наводи да је „неправилност парцеле на којој је подигнута, у блоку између улица Цара Лазара, Краља Петра, Грачаничке и Николе Спасића, условила њено угаоно решење. Пројектована као слободно стојећа грађевина, затворена у блок са унутрашњим двориштем, има све обрађене фасаде, а састоји се од подрума, приземља, три спрата и поткровља. Надахнут италијанском ренесансом позног раздобља, Јовановић је успео да репрезентативним, мајсторски изведеним архитектонским решењем изрази важност установе, као и снагу и стабилност државе. Одмах по усељењу Привилеговане народне банке Србије, како се тада звала, у извештају о њеном раду у 1890. години истакнуто је да има кућу којом се може дичити и она сама и престоница наша, којој она служи за украс, што је у великој мери заслуга архитекте Константина Јовановића.”

                                      Онако како сам замислио

   Згради Народне банке сви су се дивили. Феликс Каниц, чувени путописац, забележио је да да та зграда може да краси сваки велики град, а у тадашњим туристичким водичима на списку онога што је у Београду вредно видети и посетити, осим Саборне цркве, Митрополије, Конака кнегиње Љубице, Народног позоришта, двора кнеза Милоша у Топчидеру и другог, помиње се и зграда Народне банке. Константин Јовановић је за овај пројекат одликован Орденом Светог Саве трећег реда, а Аустријско удружење инжењера и архитеката позвало га је да у Бечу одржи предавање о свом делу.


              На фотографији свог оца, чувеног Анастаса Јовановића, када је имао пет година

   Кад је 1921. године управа Народне банке одлучила да је постојећа зграда постала премала, тадашњи гувернер Ђорђе Вајферт предложио је да се посао доградње додели аутору зграде, Константину Јовановићу. Обрадован понудом, он је одмах прионуо на посао. Међутим, због услова које му је упутио Главни одбор банке, дубоко увређен чињеницом да је његов рад сведен на бирократско удовољавање поручиоцу, Јовановић је одлучио да одбије понуду. На срећу, управа банке увидела је грешку и на прво место истакла жељу да Јовановић буде аутор, као и молбу да он сам предложи услове под
којима би прихватио даљи рад, истичући: „Банка није имала намеру да вас наљути и жали што је дошло до пролазног неспоразума. Примите уверење нашег одличног поштовања.”
   Задовољан овом променом, Константин Јовановић им је одговорио: „Будите уверени да ми није било лако одрећи се рада, који за мене представља довршење једног мог омиљеног дела, а које ће можда бити завршно дело мог уметничког рада и до кога ми је особито стало, да буде изведено онако као што сам га ја замислио. Тако сам како вама тако и себи самом као уметнику, обезбедио извршење целе зграде.” Овај одговор на најбољи начин осликава став Константина Јовановића према сопственом раду и делу, кога се придржавао током читавог радног века.

                                               Јовановићи свуда

    Захваљујући високом друштвеном угледу и улагању, прво Анастаса па затим и Константина Јовановића у некретнине, Јовановићи су имали неколико приватних кућа у Београду. Анастасове приземне породичне куће биле су у Косовској улици на бројевима 25 и 30 (до сада су обе срушене), Катаринина двоспратница у Карађорђевој 7 имала је дућан у приземљу и станове на спрату, а две Константинове куће на углу улица Јевремове и Цара Душана, и у Јевремовој 10 срушене су. Све их је пројектовао Константин, и све су биле скромног изгледа. Сматра се да су породичне куће његова најскромнија остварења.


                                 Двоспратница Катарине Јовановић у Карађорђевој улици, у Београду

    Осим архитектонских дела, у Београду је према Јовановићевим нацртима урађен и мермерна основа са бронзаним украсима за споменик кнезу Михаилу Обреновићу на Тргу Републике. Наиме, аутор коњаничког споменика био је фирентински скулптор Енрико Паци, добар пријатељ Анастаса Јовановића, који је посредовао да Пацијев пројекат буде усвојен и изведен. Паци је из Фиренце са Константином Јовановићем стигао у Београд у јесен 1874. године, дружили су се, па је тако и дошло до ове сарадње.
    Последње дане посветио је помагању народу у Србији коју је сматрао својом домовином. Константин А. Јовановић умро је у Цириху. Ту је и сахрањен. Оставио је зграде да украшавају град у коме ми сада живимо.



Аутор: 
Соња Ћирић
број: