3320 25. 9. 2015.
Иво Лола Рибар, 70 година после
ДА ЛИ ЈЕ И
Катка повест о тајној сахрани човека чијим смо улицама јавно ходали, у чијим смо школама веровали у боље сутра, из чијих фабрика су нам стизали очеви с тринаестом платом, чији смо лик носили на мајицама и певушили рефрен надахнут његовим последњим љубавним писмом... И још понечем.
ризор као пресликан из какве античке драме збио се у босанском градићу Јајцу, у рано поподне 27. новембра 1943. године. О њему су писали многи, много пута. Овако је, пак, упамтио и, касније, записао др Иван Рибар (1881–1968). „Ушавши у бараку, Титову радну собу, затекли смо га веома забринутог. Таквога га никад нисмо видели при нашим сусретима. Понуди нас цигаретама и поручи каву. Зечевић (поп Влада – прим.П. М.) и ја сједосмо. Одједном застаде испред мене суздржавајући се од узбуђења и једва у пола гласа ми рече:
– Драги друже Рибар, морам ти саопћити, иако ми је тешко, да је Лола данас ујутро погинуо на Гламочком пољу, погођен непријатељском бомбом.
Један момент, погнувши главу, остадох сједећи без ријечи. Након што ме је друг Тито прихватио за раме, устао сам и замолио га да јави Четвртој црногорској бригади да ми одмах пошаљу Јурицу, да буде крај мене. Лакше ће ми бити. Врховни командант ми је на то с узбуђењем одговорио:
– И он је, још прије мјесец дана, погинуо у тешким борбама са четницима испред Колашина...”
| ЧУДНА СМРТ Истрага спроведена одмах по смрти Иве Лоле Рибара утврдила је да је била реч о издаји. Непријатељски авион појавио се тачно изнад шуме и тачно у време кад су се чланови наше Војне мисије укрцавали у авион. На ослобођеном Вису, 1944, ухапшена су браћа Јосип и Виктор Реквењи, који су у време напада на авион у Гламочком пољу били у оближњем Ливну. Признали су да су врбовани од Гестапоа и да су од почетка рата радили за Немце. Управо у тренутку кад су обећали да ће „све рећи о Лолиној погибији”, писало је у извештају истражне комисије, небудношћу стражара, извршили су самоубиство. Према сведочењу Вицка Крстуловића (1905–1988, народни херој) један од браће је поклопцем конзерве другом брату пререзао врат и исто учинио себи. Иначе, у Сухопољу код Гламочког поља после рата подигнут је музеј посвећен Иви Лоли Рибару, а у близини је од пре петнаестак година смештена база НАТО снага. |
| КОЊ Одмах после погибије Иве Лоле Рибара међу борцима се причало како је од туге за њим умро онај лепи коњ с белим белегом на глави, с Лолиних ратних фотографија кога је он, као да је слутио, пред полазак за Каиро поклонио Едварду Кардељу, члану Политбироа. Звао се Лиско. Јара Рибникар (1912–2007, учесница НОБ-а и списатељица) у својим „Записима” забележила је да се Лиско променио после смрти свог наочитог јахача: „Био се некако умртвио и ускоро, док је пасао изнад неке стене код Дрвара, наједном се стрмоглавио низ стену и погинуо. Нисам веровала борцима који су тамо били и убеђивали ме да је коњ то намерно учинио, све док ме нису подсетили да су они сељаци и да боље знају може ли животиња умрети од туге за човеком...” |
У смрзнутој земљи
Док је др Иван Рибар, стегнута срца, подносио уводно слово на Другом заседању АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије) у Јајцу, у ноћи између 29. и 30. новембра 1943, и председавао скупу који је веровао да одлучује о судбини нове Југославије, посмртни остаци Иве Лоле Рибара били су смештени у оближњој капелици месног гробља. О даљој судбини тела погинулог секретара СКОЈ-а (Савез комунистичке омладине Југославије), те најмлађег члана Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије и Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије тада се још ништа није знало.
Због бојазни да непријатељ не оскрнави његове посмртне остатке, у току дана, 30. новембра, одлучено је да се тело сахрани тајно, ван Јајца. Задатак је био поверен Штабу Петог корпуса смештеном у Горњем Рибнику, селу десетак километара од Кључа. Наређење је гласило: „Лолу сахраните у највећој тајности, без сведока. Тајну не смете одати ни по цену живота!”
Одређена је група од шесторо поверљивих бораца. Вођа је био Јово Павић, касније генерал, а групу су сачињавали: Марко Самарџија, Лука Рујевић, Милош Милаковић, Остоја Марјановић и Раде Шипка.
Тада политички делегат вода за везу у заштитиним јединицама Петог корпуса, Раде Шипка касније је оставио овакву белешку:
„...Јово Павић одабрао је једну вододерину поизнад села кроз коју су се сливали потоци само за време великих киша. Знали смо, међутим, да је и за највећег невремена лева обала сува, па смо одлучили да раку усечемо у ту обалу. Почели смо да копамо у предвечерје. Земља је била тврда, смрзнута, крампови су тешко улазили у њу. Радили смо ћутке обрвани болом. Негде после десет сати увече на старом дрвеном мосту преко Сане појавили су се фарови камиона. На тешком дрвеном ковчегу није било никаквих ознака. Уз помоћ фењера, с муком уздржавајући гласан јецај, сахранили смо Лолу. Без топовских салви, без музике, кришом. Дуго смо потом поравнавали земљу, да не остане никакв траг. До ослобођења. Сведока није било, тако смо реферисали Штабу Корпуса...”
Јањина љубопитљива ћутња
Сведока је (показаће се, на срећу) било. О томе су потписнику ових редова пре тридесетак година (кад то оно беше?!) сведочили мештани Горњег Рибника, мајка и син, Јања и Јово Граховац. Обоје, тада, већ у присталим годинама, она преко деведесет а он газио шездесет и неку. Укратко, по њиховој причи, то је било овако.
Јања је цело вече била узнемирена јер никако да јој се с неког састанка врати син Јово. Мало-мало па је с прозора покушавала да погледом разгрне тешку завесу ноћи. Узалуд. Све док у једном тренутку није спазила „двије свјетиљке ко два сјајна ока, онда још двије-три, одмах повр' наше куће, а мог Јове нема. Јес, мислим, нека невоља, само да није мој Јово награјис'о. Кад ето ти њега. Рече ми да је и он из прикрајка видио некакве људе ђе неки сандук носе и послије га затрпавају...”
| ПОРОДИЧНЕ ТРАГЕДИЈЕ Доктора Ивана Рибара задесила је, у току рата, још једна трагедија. О њој га је на ослобођеном Вису поново известио Тито. У сремском селу Купинову фолксдојчери су му, 8. јула 1944, стрељали супругу Тоницу (Антонију). Несрећна мајка никад није сазнала за смрт сина Јурице, сликара, као ни за логоре кћерке Божене. О Лолиној погибији прочитала је, сасвим случајно, у једном партизанском билтену. На бестијалан начин, у гасној комори на Бањици, 9. маја 1942, завршила је цела петочлана породица Трајковић: отац Светолик, мајка Милена, брат Мирослав и сестре Вера и Слобода. Породица је ухапшена половином јануара исте године, када је београдској полицији пало у руке писмо које је са слободне територије Иво Лола Рибар послао својој вереници Слободи, Боди. Девојку су у Специјалној полицији покушавали да наговоре да му отпише и да га наговори да се састану на одређеном месту. Слобода је одбила. |
Е, али њој се, нешто касније, није дало да ћути, те је кућног пријатеља Славка Родића (1918–1949, народни херој), у то време команданта Петог корпуса, женски радознало питала да ли он зна шта је то и ко ту изнад куће закопао. Он је у чуду погледао, као да проверава да ли зна више од онога што му је рекла. Запретивши јој да то не сме ником, чак ни укућанима, да каже, поверио јој је да је ту сахрањен један партизански херој, „први до Тите”. А о коме је заправо била реч Јања је врло брзо сазнала, и то од Немаца.
Наиме, чим су јединице Петог корпуса напустиле Горњи Рибник, у село су ушли немачки војници и право пред кућу Граховаца, из које су извели Јању с малолетним сином Лучом и кћерком Маром. Захтевали су да им покаже где је покопано тело „партизанског вође Лоле”. Немо слежући раменима издржала је неколико удараца кундацима који јој, као опомена, нису поштедели ни децу. Није проговорила, све до краја зиме 1948. године, када је у село стигла група нових униформи.
Као млади бећар у Ђакову
„Видим ти ја, они се војници узмували горе око Касапове куће, нешто траже и све одмахују рукама, љутито. Досјетим се јаду, те одем и приупитам их: Шта то, бони, тражите. Да није оно што сте за вријеме рата закопали? Зачуде се и згледају међу се, па ми веле: јес, баба, баш то тражимо...Поведем их ја ђе треба и речем им: Е, ође копајте. Наш Ненад Ковачевић каквом металном шипком коју није испушт'о из руку право у земљу, ђе му реко' и отпрве погоди. Тако ти они однијеше сандук тамо у Београд, у престоницу, ђе и треба да лежи такав 'ерој...”, поверила ми се пре много година Јања Граховац, док је међу смежураним рукама преметала избледелу и искрзану фотографију човека коме је разбарушена коса штрчала испод капе.
Да сви живе добро као и ми
Неколико дана након што су посмртни остаци Иве Лоле Рибара пренети у Београд, Јања Граховац добила је писмо од његовог оца: „Ваша дивна љубав за мог драгог Лолу дубоко ме је дирнула. Шаљем Вам ову његову слику и молимо Вас да у прољеће, на мјесто гдје је био сахрањен, баците букет оног дивног планинског цвијећа...”
Иво Лола Рибар почива у Београду, на доњој тераси Калемегданске тврђаве, поред Ивана Милутиновића, Моше Пијаде и Ђуре Ђаковића. Мајка му Тоница (Антонија) са сином Јурицом и кћерком Боженом сахрањена је на Новом гробљу у Београду, а др Иван Рибар на загребачком Мирогоју.
Ко је био човек који је у послератној Југославији, све до почетка њеног распада, био једна од икона младих, по коме су многе основне и средње школе носиле име, такође и мноштво улица и тргова, фабрика, културно-уметничких установа? И о коме се певушио рефрен песме Корни групе из 1973. „Иво Лола није сам...”, надахнуте потресним писмом које је он у рату написао својој вереници Слободи Трајковић. И чије име вас данас, кад се откуца на неком од свеприсутних претраживача на интернету, упућује на штошта, од „Лола, рабљени стројеви” до „Лола, израда рамова”, понајмање на лик и дело човека који је, зарад идеје једнакости и социјалне правде, напустио и студије у иностранству, Паризу и Женеви, и живот у угледној и богатој породици с врло извесном будућношћу.
По каснијем сведочењу Мире Вучковић, његове сестре по мајци Антонији, удовици апотекара Луја Шмита која је у брак с др Иваном Рибаром, политичаром и народним послаником, довела троје деце, „отац нас је увек водио у села на предизборне скупове. Желео је да упознамо и другачији живот. На студијама је Лола изблиза упознао невоље својих вршњака. Био је ватрено загрејан идејом да, како је говорио, сви треба да живе тако добро као ми. Био је импулсиван, сугестиван и сјајан организатор... Преко Енгелса, а затим Ничеа, Хегела, Маркса и Лењина, открио је свет који му се свидео...”
Ручак без гостију
На Београдском универзитету, после повратка са студија у Паризу и Женеви, упознао се са члановима забрањене Комунистичке партије Југославије и од тада почиње његово стално и готово несаломиво залагање за остварење „левих” идеја којима је неповратно припадао. Сјајан студент Правног факултета и бриљантан говорник, успевао је да покрене многе, да стигне – с истом мисијом – и на омладинске конгресе у Бриселу, Женеви и Паризу. А када је 1937. године Јосип Броз Тито постао генерални секретар КПЈ, Лола постаје један од његових најближих сарадника, све до оне кобне бомбе на Гламочком пољу. У међувремену је био организатор омладинских акција и студентских штрајкова, покретач и уредник омладинских листова („Студент” и „Младост”), писац летака, прогласа, текстова, али и изузетан студент који је дипломирао право 1939. а наредне године у Београду уписао Филозофски факултет.
| ПИСМО Писмо које је Иво Лола послао својој девојци Слободи, Боди, полиција је пресрела јануара 1942. Сачувано је у овом облику: „Најдража, једина моја, Пишући ово писмо, ја поуздано знам – оптимиста сам као и увијек – да те оно никад неће стићи, већ да ћемо се нас двоје видјети и увијек остати заједно. Јер, ово писмо је зато и писано. У овом тренутку, када полазимо у посљедњу, одлучну етапу боја од којег зависи, поред осталог, и наша будућност и срећа, желим да ти кажем неколико простих и једноставних ствари. У мом животу постоје само двије ствари: моја служба нашем светом циљу и моја љубав према теби, најмилија моја. Нашу срећу и живот који смо хтјели нисмо, као ни милиони других, могли остварити изоловано, већ само преко наше борбе и наше побједе. И зато су те двије ствари у суштини, у мени самом, једно. Знај, душо, да си ти једина коју сам волио и коју волим. Сањао сам и сањам о нашој заједничкој срећи – онаквој какву смо жељели, о срећи достојној слободних људи. То је једина права срећа, једина коју треба жељети. Ако примиш ово писмо – ако, дакле, ја не доживим тај велики час – немој много туговати, најдража! У свијету у коме будеш тад живјела, наћи ћеш, увијек жив, најбољи дио мене самог и сву моју љубав према теби. За тебе сам сигуран да ће твој пут бити прав и онакав какав мора да буде. На њему, на путу живота, наћи ћеш освету и срећу. Много, много те волим, једина моја. И желим да никад не добијеш ово писмо, већ да заједно с тобом дочекам велики час побједе. Желим да те својом љубави учиним онако срећном као што то заслужујеш. Увијек твој.” Писмо је било смртна пресуда за Слободу и целу њену породицу. У писму које је годину дана касније послао оцу, а сазнавши за страшну субину породице Трајковић, Иво Лола је, поред осталог, написао: „Моја Слобода, онако мала и њежна, пошла је у смрт као у шетњу, с осмјехом који је увијек био њен” . |
„Тог дана заказан је ручак с породицом Трајковић и договор око Лолиног и Слободиног венчања. Мама ме је ујутро рано позвала телефоном да дођем раније и аранжирам сто и кућу, да би атмосфера била што свечанија. Али, почело је бомбардовање Београда и Трајковићи нису дошли. Ми се у том саставу никада више нисмо видели...”
Као члан Главног штаба Народноослободилачких партизанских одреда Југославије од почетка устанка, Иво Лола Рибар учествовао је у свим важним догађајима „по шумама и горама наше земље поносне”. Све до 27. новембра 1943, кад је одјахао у легенду, ничим укаљан, осим можда оне јеретичке жеље да „сви треба да живе тако добро као ми”. И у њој остао све до почетка распада земље у чију је будућност неопозиво веровао (видети оквир), и кад су почели да нам одузимају и оно мало сећања које је, дотад, одолевало и времену и људима. Прво су почеле да нестају улице с његовим именом, и у Београду и у Загребу...
Аутор:
Петар Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
