Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Свака слика има причу
ЦРНО



Од многобројних слика Казимира Маљевича једна се посебно издваја, јер се сматра прекретницом у историји уметности

рича каже да је, на дан сахране Казимира Маљевича, у поворци која је ишла за његовим сандуком, ожалошченима било дозвољено да носе једну његову слику. Не било коју, по жељи Маљевича радило се о платну „Црни квадрат”. Маљевич је наследницима оставио у аманет да урну с пепелом његових остатака положе у гроб испод једног ораха у Њемчиновку, у близини његове даче. На том месту касније је изграђен споменик у облику беле коцке с црним квадратом.
   Зашто је, од свих слика које је урадио Казимир Маљевич, толико важан баш „Црни квадрат”?

                                            Победа над Сунцем

   Маљевич, рођен 1878. године, недалеко од Кијева, био је скромног пољско-руског порекла. Отац му је био пословођа у једној кијевској шећерани, а мајка, срамежљива и једноставна жена, вероватно неписмена, била је близак и постојан друг свом сину. С Маљевичем је живела све до смрти 1929. године, у деведесет шестој години.


Живот пише драме
С КРОКОДИЛОМ НА


„Кад сам га први пут угледао, огромни крокодил био је удаљен око четири метра од мене. Помислио сам: то је дакле то – крај...”



ве недеље на дивном, али пустом острву. И то не својом вољом! Без хране, без воде, без икаквог друштва. Осим... огромног крокодила. Притом, још и гладног. Место које је личило на рај, претворило се у прави пакао.
   То је, укратко, животна прича новозеландског туристе, кајакаша Рајана Блера. Наиме, овај тридесет седмогодишњак обрео се крајем августа ове године најпре у сеоцету Калумбуру, на северозападу Аустралије. Већ извесно време био је на одмору, истражујући ненасељена и живописна места тог континента.
   Када је дошао до Калумбуруа, села од око пет стотина становника, са обале је угледао прекрасно острво. Решио је да га по сваку цену посети. Самоуверено је кренуо кајаком. Јер, острво је било удаљено само неколико километара. Не питајући никога за савет, не распитујући се какве су воде и има ли опасних морских становника – отиснуо се...


За читање и уживање
КОРАДО АЛВАРО



невне новине забележиле су један од оних чланака који држе град у узбуђеним гласинама читав један дан и коначно обиђу и свет. Рубин величине лешника, чувени камен, који је носио чувено име, и за који се говорило да је огромне вредности, је нестао. Индијски принц, у посети северноамеричком граду, носио је овај драгуљ као украс. Изненада је постао свестан свог губитка после вожње таксијем који га је – инкогнито – превезао до хотела у предграђу, јер је успео да умакне пажњи и своје личне телесне страже и полиције.
   Покренуто је моторизовано одељење полиције, читав град се идућег јутра пробудио да би сазнао о губитку, и већ до поднева стотине људи гајило је наду да ће наћи славни камен у својој улици. Један од оних таласа оптимизма и узбуђења обузео је град; осећање које добијете када богатство једног човека обогати наде свих. Принц није био врло предусретљив у својој изјави полицији, али је она искључила и најмању могућност да је дама, у чијем је друштву био, могла да буде одговорна за губитак. Због тога, није било потребно да покушавају да је нађу.  
    Таксиста је посведочио да је возио Индијца који је носио драгоцени турбан, и изјавио да је њега и даму оставио испред хотела у предграђу.  Дама је била Европљанка, и једина ствар која се истицала на њој био је величанствени дијамант, величине грашка, који је носила у левој ноздрви по угледу на неке богате Индијке. Ова појединост одвукла је пажњу јавности са несталог рубина и још више подстакла њихову радозналост. Возач, након што је темељно претражио унутрашњост возила, проверио је путнике које је возио у раним јутарњим часовима тога јутра; били су то један пословни човек, странац кога је одвезао у луку и који је очито пловио у Европу, и једна жена.


Једно име – све афере
ПРОФЕСИЈА –



Мали син великог оца! Учесник највећих превара у Србији између два рата звао се Радомир Рада Пашић

ао коришћење положаја за лично богаћење, корупција јесте постојала у Србији пре Балканских и Првог светског рата, али никада није постала систем. На људе склоне поткупљивању, а таквих је увек бивало, указивало се прстом, прогањали су их и јавно мњење и закони. У то доба Србија је била сељачка земља, било је мало великих капиталиста, тешко су се рађали из пољопривредне производње и слабо развијене ситне индустрије.
    Онда наступа раздобље онога што је Маркс назвао „првобитна акумулација капитала” када су, путем лиферација за војску, предузимачких послова за државу, концесија, закупа, провизија, дневница, признавања фиктивних ратних одштета, милионери ницали за неколико месеци. Тако је могло да се деси да и Никола Пашић, који је у политику ушао као пуки сиромашак, пријави ратну штету од тадашњих милион и по динара, а да му се цела имовина у 1921. години процењује на 30.000.000 динара. То је била седмина буџета Краљевине Србије за 1914. годину, када је ушла у рат.


Hogar



Jeste li već čuli da...






Ma šta kažeš


                 ТЕТОВИРАНИ БЕЗ КУПАЊА




Pisali ste


КО ТО ОГОВАРА?

Када се враћам из школе са друговима, они стално шапућу између себе. Кажу ми да не слушам шта причају. Шта ако ме оговарају?

Верни читалац
X