3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
КО ТО ОГОВАРА?Када се враћам из школе са друговима, они стално шапућу између себе. Кажу ми да не слушам шта причају. Шта ако ме оговарају?
Верни читалац
X
Људи чије је понашање најсмешније, увек су први у оговарању других - написао је давно славни француски комедиограф Молијер. Његов закључак врло је мудар. И тачан! У највећем броју случајева. Стога, нема разлога за забринутост, бар када је реч о оговарању. Под условом да ти ниси тај који жестоко оговара друге... То по свој прилици није случај. Изгледа, ипак, да се твоји школски другови само праве важни. Наређујући ти да им се не приближаваш, они те, заправо, плаше. На тај начин можда истичу своју „велику важност”. Праве се да су они некакав клан у који улазе само „одабрани”. Мислиш ли да због тога треба очајавати? Важно је да и ти стекнеш пријатеље у школи. Али, не да би друге огварао, нити да би бранио да остали приступе вашем друштву.
И имај на уму још нешто, изреку англо-ирског писца Оскара Вајлда:
„Само је једна ствар на свету гора од оговарања. Не бити оговаран!”
ГДЕ ДА СЕ ОБЕСИМ?Волела бих да знам ко је измислио прву вешалицу?
ЛИДИЈА ЛУКИЋ
Крагујевац
У Викторијанско доба, кад су даме још носиле дугачке сукње и хаљине, била је права вештина одлагати одећу у ормане. Произвођачи су се довијали и нудили различита помагала чија је намена била да се спречи гужвање одеће. Иако се верује да је прву вешалицу од метала 1869. године изумео Оскар Норт из Конектиката, у готово свим изворима ипак се наводи име Алберта Паркхауса. Запослен у фабрици за израду жице „Тимберлејк Вајер” у Џексону, америчка држава Мисисипи, Паркхаус више није могао да слуша колеге које су се непрестано жалиле да у просторијама нема довољно кука на које могу да окаче капуте, сакое, јакне. Пошто му је жица већ била при руци, 1903. године дошао је до замисли да је увије тако да може да послужи као ослонац за унутрашњост капута и да при врху закачи додатак и да тај комад жице савије да би „кука” потом могла да се закачи на чивилук, у орману, на вратима, било где. 
Паркхаусов изум одмах су сви прихватили и, кад год им је било потребно, чак и сами правили вешалице. Алберт Паркхаус патентирао је свој изум, али не зна се да ли му је проналазак донео материјалну добит. Иако не може ни да се оповргне ни потврди, у изворима се наводи да је претечу дрвене вешалице први смислио Томас Џеферсон (1801–1809), трећи по реду амерички председник, који ће остати познат и као изумитељ. Данас живот не би могао да се замисли без вешалица које се израђују највише од пластике, али у моду се враћају и оне ”старинске”, масивне, израђене од дрвета.
БЕЗ ГЛАВЕ, А ЖИВ!
Чула сам да је некада живео петао којем су одсекли главу, а ништа му није било. Да ли је то тачно или је све обична измишљотина?
ИВАНА
Бела Црква
Тачно је. На једној фарми у Колораду, у септембру 1945. године одсечена је глава кокошки, односно – петлу. Међутим, секира је некако промашила вратну жилу и део мозга који је задужен за дисање и за рефлексе. Петао је преживео одсецање главе и почео чак и да напредује у тежини. Мајк, како су га назвали, постао је веома познат и о њему су писали сви водећи амерички часописи. Фармер Лојд Олсен, власник петла, убрзо се обогатио наплаћујући 25 центи свакоме ко је хтео да га види. На врхунцу славе, чудо од петла зарађивао је безмало пет хилљада долара месечно. Многи фармери почели су својој живини да одсецају главе... 
Мајк, обезглављени петао, 1945. године
Две године пошто је изгубио главу, Мајк је и даље напредовао, а храњен је помоћу пипете. Угинуо је 1947. године у мотелу у Аризони јер му се запушио душник. Од 1999. године, сваког маја, у градићу Фруита у Колораду обележава се „Дан Мајка, обезглављеног петла”.
ЦИНЦАРИ – ВЛАСИЖелео бих да сазнам нешто о Цинцарима. За многе познате људе чуо сам да су цинцарског порекла, а ја ништа не знам о тој нацији или народу... Молио бих да напишете нешто о њима.
ИВАН
Чачак
Цинцари су етничка група Влаха који су под тим именом познати северно од Епира у Грчкој, затим у Македонији, Србији и Панонији – све до Будимпеште. Име су им дали управо Срби у чију су земљу дошли крајем 18. и почетком 19. века када их је протерао Али-паша Јањински.За разлику од осталих Влаха, чувених сточара, по доласку у Србију нису се увек бавили сточарством, па ни земљорадњом. Жене су са децом остајале у брдима, док су мушкарци ишли у печалбу. Највећи део
насељених Цинцара у Србији бавио се трговином. Одиграли су важну улогу у оснивању чаршија, градских и трговачких средишта (Београд, Земун, Нови Сад, Смедерево, Шабац, Вршац) и културног живота у Србији. Цинцарски језик припада романској групи индоевропске породице језика, а религиозно опредељени Цинцари највећим делом су хришћани православне вере.
