3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање
КОРАДО АЛВАРО
невне новине забележиле су један од оних чланака који држе град у узбуђеним гласинама читав један дан и коначно обиђу и свет. Рубин величине лешника, чувени камен, који је носио чувено име, и за који се говорило да је огромне вредности, је нестао. Индијски принц, у посети северноамеричком граду, носио је овај драгуљ као украс. Изненада је постао свестан свог губитка после вожње таксијем који га је – инкогнито – превезао до хотела у предграђу, јер је успео да умакне пажњи и своје личне телесне страже и полиције.Покренуто је моторизовано одељење полиције, читав град се идућег јутра пробудио да би сазнао о губитку, и већ до поднева стотине људи гајило је наду да ће наћи славни камен у својој улици. Један од оних таласа оптимизма и узбуђења обузео је град; осећање које добијете када богатство једног човека обогати наде свих. Принц није био врло предусретљив у својој изјави полицији, али је она искључила и најмању могућност да је дама, у чијем је друштву био, могла да буде одговорна за губитак. Због тога, није било потребно да покушавају да је нађу.
Таксиста је посведочио да је возио Индијца који је носио драгоцени турбан, и изјавио да је њега и даму оставио испред хотела у предграђу. Дама је била Европљанка, и једина ствар која се истицала на њој био је величанствени дијамант, величине грашка, који је носила у левој ноздрви по угледу на неке богате Индијке. Ова појединост одвукла је пажњу јавности са несталог рубина и још више подстакла њихову радозналост. Возач, након што је темељно претражио унутрашњост возила, проверио је путнике које је возио у раним јутарњим часовима тога јутра; били су то један пословни човек, странац кога је одвезао у луку и који је очито пловио у Европу, и једна жена.
Странац, препознат као Италијан, појавио се из једне од кућа у којима су живели исељеници у колонији; носио је врло широке панталоне какве су омиљене међу исељеницима, грубе ципеле дебелог ђона које се у данашње време могу видети само међу људима тог друштвеног сталежа и крути шешир на мршавом, свеже избријаном лицу избразданом борама. Пртљаг му се састојао од тешког кофера осигураног јаким конопцем, и још једне тешке кутије која је изгледала као да је направљена од челика. Он се укрцао тог истог дана, али било каква сумња која је могла пасти на њега одмах је распршена због тога што се понашао као да се први пут у животу вози таксијем. Није успео добро да затвори врата и читаво време држао се за предњи прозор као да, можда, жели да избегне да буде одбачен уназад на пут, и гледао је улице као неко ко, можда, заувек напушта град. Возач је радије усмерио пажњу на човека који је, напуштајући хотел у предграђу, сео у такси одмах после принца и тражио да буде одвезен у италијански раднички кварт, после чега је његово место заузео странац. Тај путник, чији је опис дао и који је сигурно био мештанин, узалуд је претресен. Поред тога, чињеница да није одговорио на позив штампан у новинама, који је нудио велику награду, био је логичан доказ да није он био тај који се докопао чувеног камена. Ипак, како је нестали камен био светски познат и лако препознатљив, надали су се да ће пре или касније изаћи на видело.
међувремену, био је на путу кући у провинцијски градић у Јужној Италији након пет година одсуства и није био свестан читаве ове узбуне. Са собом је носио најнеобичније гомиле свакаквих ствари – чак и за исељеника. У коферу, направљеном од вештачке коже за коју је мислио да је права, били су његови раднички комбинезони, чисти и опеглани, дванаест налив-пера које је намеравао да прода људима у околини, заборављајући да су већина њих сточари и да не више од пет-шест становника уме да узме перо у руке. Поред тога имао је неколико сервиса за ручавање са штампаним грбом, пар маказа за шишање којима је шишао своје другове раднике, метални предмет чија му је намена била потпуно непозната – имао је облик пиштоља, али није пуцао – дванаест квадрата америчке тканине и неке новотарије да задиви и забави своју жену, сина и пријатеље. 
Тешки део његовог пртљага била је помало улубљена челична каса; брава је радила на комбинацију, име од шест слова, Аннина. У готовини је понео хиљаду долара, укључујући три стотине које је требало да врати онима од којих је позајмио за пут. У џепу прслука имао је комадић црвеног кристала; имао је мноштво избрушених површина и био величине ораха. Наишао је на њега случајно у таксију који га је одвезао доле до луке, али није имао представу чему служи. Његови прсти су га напипали иза седишта.
Задржао га је као амајлију за будућност; можда ће га закачити за ланац сата као привезак. Изгледало му је необично што у њему није пробушена рупица. Према томе, то није могао да буде један од оних великих каменова које градске даме имају у огрлицама.
Разни предмети које човек покупи непосредно пре напуштања стране земље имају склоност да добију изузетну вредност сувенира, дајући човеку, такорећи, претходни укус даљине и носталгије. Баш такву приврженост је наш исељеник осетио за овај комадић кристала, тако хладан при додиру, а тако прозиран и бистар као тврди бомбон.
д свих оних разних блага, направио је трговину. Каса, сада причвршћена уза зид, сервиси за ручавање са грбом, квадрати америчке тканине на којој су били насликани Кип слободе и анђели у угловима који држе портрете оснивача америчке независности, сваки квадрат извезен белим и плавим звездама – пет дугих година он је стрпљиво градио своју збирку за свој коначни повратак; бирајући шта год би изгледало као највећа новина за људе у области као што је била његова, мада је могао да одабере из похабане половне робе која долази Бога питај откуд и кружи међу исељеничким становништвом.Тако је он, који је почео живот као надничар, сада постао продавац мешовите робе. Каса је била та која га је навела на такву мисао; почео је да држи продавницу само из тог разлога. Осећао се готово богат јер је сав новац који је имао у џеповима био у страној валути и претвориће се у већи број новчића када га буде разменио. Мисаони прорачуни у вези са овим, обузимали су га у разним случајним тренуцима. Осећао је детиње одушевљење сваки пут када би напипао црвени кристал у свом џепу.
Почео је да га посматра као врсту талисмана. Постао је један од оних бескорисних предмета које чувамо читав живот и никада немамо снагу воље да их се решимо, тако да на крају постану део нас и чак и породично наследство. Док важне ствари на које пазимо или сакријемо нестају, предмети ове врсте о којој је реч никада се не изгубе, наше мисли им се после неког времена враћају. После неколико дана, на пример, кристал је подсетио нашег исељеника на дан када се укрцао да се врати кући, на унутрашњост таксија, и улице које су изгледале као да се полако одмотавају као комад пејзажа на крају представе.
КОРАДО АЛВАРО
(Рођен 1895, Сан Лука, умро 1956, у Риму), италијански романописац и новинар чија се дела баве социјалним и политичким притиском живота двадесетог века. Радња дела му је често смештена у Калабрији, Јужна Италија.Алваро је почео каријеру писца 1916, радећи у дневним новинама у Болоњи и Милану. Војна служба у Првом светском рату привремено је прекинула његове студије на Миланском универзитету. Након дипломирања радио је за неколико дневних листова – укључујући антифашистичке новине „Il Mondo” (1920–30; „Свет”) – и путовао Европом. Као показатељ свога рада описао је италијанску књижевност после Другог светског рата као „књижевност тензија”.
Алваров први роман, „Човек у лавиринту”, бави се растом фашизма у Италији двадесетих година. „Револт у Аспромонту”, понекад сматран најбољим његовим радом, има за тему искоришћавање сељака од похлепних земљопоседника у Калабрији. Надахнут путовањем у Совјетски Савез, „Човек је јак” одбрана је индивидуалног од тлачења тоталитаризма. Алварови остали романи су „Двадесет година”, „Италијански путопис”, „Кратка ера”, и „Све се догодило”.
Алваро је написао и збирку стихова „Сиво-зелене песме” (1917), критички есеј „Дуга ноћ Медеје”, и мемоаре „Нешто као живот” и „Последњи дневник”.
оставио је своју радњу у горњем делу провинцијског градића који је био настањен сељацима и сточарима. Две седмице након доласка опремио је приземље сеоске колибе дугом тезгом и полицама, на којима су своје место нашли плави пакети тестенине и плавог муслина за домаћице, а на једној страни продавнице стајала је бачва вина на ногарима, и земљани ћуп уља. Каса је била причвршћена уза зид, и осећао се веома поносно када ју је отварао у присуству муштерија. У њој су лежале књига рачуна и свеска у којој је био списак све робе продате на вересију, која је требало да буде плаћена у доба жетве или после сајмова стоке. Постепено, његов посао је постао сличан било ком другом; добио је себи својствен мирис, његова жена – која није била писмена – по зиду је писала кредом бележећи робу коју је дала на дуг. Његов синчић, који је ишао у школу, и сада је умео да напише имена муштерија у књигу, понекад је радио у продавници и прилично је стручно водио посао у врела поподнева када стане сва продаја осим продаје ледених пића за људе који се враћају са поподневног одмора.
олагано, папуче његове жене у америчком стилу, добијале су све више набора, а она сама задовољан, педантан изглед трговчеве жене. Залиха новог материјала коју је њен муж донео кући на крају је завршила међу оштећеном и прљавом робом која се дуго вукла у радњи, и само је крути шешир, који је изгледао готово нов, и даље остао у ормару. Квадрати америчког материјала раздељени су као поклони важним муштеријама; а што се налив-пера тиче, нико их није хтео. Неко је грубо руковао њима и делови још стоје у кутији. Трговац, који је био дечак у срцу, често је замишљао да су врхови пера од чистог злата и чувао их је као што дечачић чува чоколадне омоте од станиола. Чувао је и једне старе новине штампане на енглеском. Одбио је да се растане с њима чак и кад би му понестало папира за умотавање. Понекад их је пажљиво прегледао и илустроване рекламе би га подсећале на људе који су пушили цигарете златних врхова, уличне момке, грамофоне, у ствари на све ствари које је видео у средишњим деловима града у ретким приликама када их је посећивао. А грумен кристала, сетио га се једнога дана и дао га сину који је славио рођендан с друговима. Том приликом, дечаци су играли једну игру која се састојала у обарању и освајању двораца направљених од лешника бацајући тежи на њих; обично би одабрали већи лешник, издубили рупицу у њему, стрпљиво изгребли језгро, а онда га напунили оловним куглицама. Кристални пројектил био је права ствар, довољно тежак да стигне до мете. Један од дечака користио је стаклени кликер какав се извлачи из боце лимунаде, који је имао ту предност што је округао.
рговчев син је тврдио да је његов лепши зато што је стигао из Америке и зато што је црвен. Чувао га је као што то раде дечаци који никада не губе такве предмете. Док је његов отац размишљао о овој реткости која је постала играчка његовог детета, мисао би му се забавила илузијама које је гајио некада, у данима када је путовао светом, и изгледало је да је свет испуњен вредним стварима које је неко изгубио а које су срећници налазили. Због тога је увек прстима испипавао испод душека на лежајевима пароброда, иза кожних јастука аутобуса и кола, према томе где би се нашао. Али никада ништа није нашао. Да, једном јесте. Нашао је пет долара на улици. Падала је киша тога дана, сећао се.
Аутор:
Превела с италијанског Весна Ухрин
Илустровао:
Алекса Гајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
