Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Живот је бајка / Тамара де Лемпицка
СЛАВА ИЗНАД


„А мој пепео нек буде просут у кратер неког вулкана”, била је последња жеља сликарке која је обележила време „лудих двадесетих” година 20. века. Том необичном жељом хтела је да заокружи свој живот који је режирала као филм испуњен луксузом, брзим аутомобилима, мушкарцима, лепим моделима...

амара де Лемпицка рођена је 16. маја 1898. године у Варшави, у имућној породици Пољкиње и оца Руса, као Тамара Горска. Дане детињства проводила је играјући се са старијим братом и млађом сестром и већ тада успевала да се наметне као вођа, чија се реч слушала. Када је као дванаестогодишња девојчица с мајком отишла код познатог сликара да јој направи портрет, пожелела је да улогу модела замени улогом уметника. По повратку кући воденим бојама веома верно насликала је сестру која јој је стрпљиво позирала. Већ наредне године спровела је план о бекству из школе у којој се досађивала: претварала се да је болесна, све док јој родитељи нису поверовали и пустили је да оде на „опоравак”. А кад је с баком отпутовала у Италију, срела се са уметничким делима ренесансе, која су је одушевила.


Писма прељубника Тосканинија
БУДИ МОЈА



Када је навршио шездесет шест година, славни диригент лудо се заљубио у младу пијанисткињу Аду Маинарди. Била је то љубав младића, али довољно мудрог да схвати да су пред наступајућим ужасима Другог светског рата њихови животни ставови сасвим различити

ада би Артуро Тосканини дириговао оркестром, музичари су те незаборавне тренутке доживљавали као сусрет са судбином. Тако су их многи и описали. Лакоћа и природност којом је управљао симфоничарима, још за маестровог живота, претворили су се у легенду. Уосталом, управо је судбина умешала прсте и хтела пошто-пото да се Артуро нађе за диригентским пултом.
Ова славна прича ушла је у историју музике.


Фантастика
Љубомир Дамњановић

            

обро сам проверио како је везан. Нисам желео да се успут одвеже. У колима сам оставио секиру и остали алат. Деда се неко време опирао. Ваљао се по ливади, а онда примирио. Погледао ме је. Иако је ноћ без месечине, добро сам осетио његов поглед.
– Па зар тако са дедом?
– Него како?
– Па породица смо...
– Е, па баш зато. Доста си нас брукао по селу. Људи већ говоркају. Кажу, сигурно је то неко од Сарића. И у праву су.
Пљунуо сам у шаке и кренуо да га теглим до кола. Пазио сам да ме нико не примети. Што даље од куће удове Рајкове где се деда ноћас намерио.
– Шта могу кад смо такав род — огласи се деда из мрака помирљиво.
Опустио се. Изгледа да је одустао од тога да се на силу ослободи. Покушава да ме убеди.
– Нећу се опирати, сине. Род смо. Шта год да урадиш, добро је. Али, размисли...
– Ја сам размислио. А и ти си имао времена за размишљање, па си ипак кренуо да обилазиш сеоске удовице.
– И зато ћеш ме секиром по глави?
– Мора се.
– Кажу наши мора само да се умре. А ни то није баш тако.


Пси подражавају господаре
ЗЕВ

                  
Да је кер заиста пун саосећања према власнику, недавно је потврђено још једним истраживањем



ожда се ради о претеривању, али појединци истраживање научника с Универзитета у Токију проглашавају за допринос године, можда чак и деценије. Наравно, на страну шала, ради се о наизглед сасвим безазленом закључку, али пошто су у питању пси, било која новина повезана с „најбољим човековим пријатељем” изазива одушевљење.   
   Јапански научници, наиме, дошли су до закључка да пас подражава господара чак и кад овај зева. А зашто људи зевају није сасвим јасно, мада се углавном каже да се тако „хлади” мозак и да то човек ради кад је уморан, кад му се спава или ако му је досадно. Такође је познато да је зевање заразно, ако неко у друштву широм отвара уста и, што налаже лепо васпитање, крије их руком, истовремено испушта препознатљив звук и потом дубоко удише, од шездесет до седамдесет одсто је вероватно да ће неко од присутних такође зевнути.


Последњи заштитник Деспотовине
СВЕТИ ЛУКА



Након што су увидели да је помоћ Угарске недовољна да се спасу турске плиме, деспот Ђурађ и свештенство одлучили су да спас потраже од једног давно почившег апостола...

свануо је дванаести јануар 1453. године. За окрњену српску државу која броји своје последње дане, а нарочито за житеље њеног престоног града Смедерева, био је то све само не обичан дан. Улице су закрчене мноштвом људи, а међу њима је и деспот Ђурађ Бранковић са породицом: супругом Ирином, синовима Гргуром, Стефаном и Лазаром те кћерима Јеленом и Маром. Осим њих, бележи непознати очевидац, ту су и „сви епископи српски, часни игумани и ђакони у чистим одеждама и са часним крстовима као и сво племство српско”. Сви су испуњени радошћу док као једним устима говоре: „Господе, помилуј и спаси нас молитвама свог апостола”.


Hogar



Јесте ли већ чули да





... додир прелепог цвета девојачког срца (Lamprocapnos spectabilis), вишегодишње украсне биљке, може да изазове болно црвенило на кожи човека


Ма шта кажеш


       МАЈМУНСКО-ПСЕЋЕ ПРИЈАТЕЉСТВО


Писали сте


ГОЛУЖДРАВА КРАЉИЦА

Занима ме како пчеле бирају матицу и како је она толико већа од осталих?

ДАНКА