3320 25. 9. 2015.
Писма прељубника Тосканинија
БУДИ МОЈА
Када је навршио шездесет шест година, славни диригент лудо се заљубио у младу пијанисткињу Аду Маинарди. Била је то љубав младића, али довољно мудрог да схвати да су пред наступајућим ужасима Другог светског рата њихови животни ставови сасвим различити
ада би Артуро Тосканини дириговао оркестром, музичари су те незаборавне тренутке доживљавали као сусрет са судбином. Тако су их многи и описали. Лакоћа и природност којом је управљао симфоничарима, још за маестровог живота, претворили су се у легенду. Уосталом, управо је судбина умешала прсте и хтела пошто-пото да се Артуро нађе за диригентским пултом. Ова славна прича ушла је у историју музике.
Артуру Тосканинију било је деветнаест година када се као виолончелиста придружио оперској дружини која је 1886. године имала турнеју по Јужној Америци. Док су боравили у Бразилу, диригент Леополдо Мигес изненада је напустио оркестар и изјавио како је ту одлуку донео због неподношљивог и недоличног понашања италијанских чланова. Његов заменик, Карло Суперти, требало је да диригује Вердијевом „Аидом” на оперској сцени у Рио де Жанеиру. Међутим, публика га је извиждала. Неизвесно је да ли је уопште умео да диригентском палицом да знак за почетак, или је био потресен због звиждања, углавном – побегао је са позорнице.
Оркестраши су одмах почели продорно да гледају у правцу младог Артура. После неколико тренутака, он је устао и узео штапић са пулта. Стао је мирно и погледом „прострелио” чланове оркестра. Затим је затворио партитуру. И дириговао читаво извођење „Аиде” напамет, без грешке! Тако је почео плодотворну диригентску каријеру која је безмало трајала седамдесет година. То је био прави Артуро.
Кројачев син
Артуро Тосканини рођен је у скромној кући у Улици Парко дукале у Парми 25. марта 1867. године, као син сиромашног кројача Клаудија Тосканинија и Паоле Монтани. Тек пошто је успео да освоји стипендију за учење на Конзерваторијуму у Парми, могао је да почне школовање. Имао је девет година. Студирао је виолончело и композицију. Почео је да ради 1880. године као виолончелиста у позоришту Ређо.
Узбудљив уметнички живот Артура Тосканинија који је пратио звук овација публике у целом свету, од Метроплитена, преко Бајројта до миланске Скале, био је обележен и његовим чврстим политичким ставовима. Током Првог светског рата дириговао је искључиво на добротворним концертима. Био је жестоки противник национализма и фашизма. Успео је да оркестар позоришта „Ла Скала” задржи по страни током владавине Мусолинија у Италији. Одбио је да диригује праизведбом опере „Турандот” свог пријатеља Ђакома Пучинија, у случају да Мусолини буде присутан. Мусолинија су о томе обавестили, те је избегао да дође на премијеру! У Позоришту у Болоњи претукли су га црнокошуљаши јер је одбио да диригује извођењем њихових омиљених композиција. Пратили су га и уцењивали. Изгледало је као да његов приватни живот не постоји. Новине су о њему објављивале свакојаке приче. Напослетку је одлучио: неће више дириговати у Италији све док фашисти не сиђу са власти.
Тосканини у расправи с Вагнеровим унуком
Прекинуо је и сваку везу са Немачком и 1933. године напустио „Вагнеров” фестивал у Бајројту. После анексије Аустрије, није се више могао видети ни на великом музичком фестивалу у Салцбургу. Зато је 1936. године дириговао у Тел Авиву. Читавог живота борио се против антисемитизма. Помагао је Јеврејима да нађу посао и смештај онда када су их прогонили. Алберт Ајнштајн му је тим поводом написао:
„Осећам дубоку потребу да Вам кажем колико Вам се дивим и колико Вас поштујем. Ви нисте само недостижни тумач музике, Ви сте недостижни у борби против фашистичких злочинаца и показујете да сте човек изузетног достојанства... Чињеница да у овом времену постоји особа као што сте Ви, умањује разочарања која смо непрекидно присиљени да подносимо.”
И заиста, тек 1946. године вратио се у Италију иако су на зидовима позоришта „Ла Скала” у Милану током рата биле исписане речи „Живео Тосканини!”, „Тосканини, врати се!” Петог децембра 1949. године проглашен је за доживотног сенатора Републике Италије због великих уметничких заслуга, али је он то звање одбио. Последњи пут дириговао је у Италији у септембру 1952. у осамдесет петој! А последњи концерт одржао је као осамдесетседмогодишњак у Карнеги холу у Њујорку диригујући Ен-Би-Си симфонијским оркестром. На програму су била дела Рихарда Вагнера. Тај концерт остао је упамћен по томе што је маестро Тосканини, иначе познат по невероватном памћењу, први пут изгубио присебност и памћење. У једном тренутку, престао је да диригује. Уследило је четрнаест секунди тишине, после чега је наставио непогрешиво да води оркестар до краја! После последњег такта, брже-боље пожурио је у гардеробу. Овацијама није било краја.
Умро је у деведесетој години, 16. јануара у Њујорку, а сахрањен на гробљу у Милану, поред сина Ђорђа који је умро још као дечак.То је оно што је већина поклоника музике знала, а зна и данас о животу Артура Тосканинија. Осим љубави према музици, постојало је и оно што ни Мусолинијеви шпијуни нису могли да спрече, па ни открију у целости. Изашло је на видело, како то често бива, са сачуваним старим писмима. Јер, као што је написао славни песник и сликар Вилијам Блејк, у писмима, више него игде, тажимо човека, а не аутора. Неко је сачувао заоставштину и онда је све испливало...
Лабудова песма
Познат као женскарош, Артуро Тосканини се у 66. години жестоко заљубио у тридесет година млађу пијанисткињу Аду Маинарди. Међу њима су букнуле страсне варнице. Љубав је трајала од 1933. до 1941. године. Обоје су били у браку. Адин муж био је виолончелиста, а Артуро са супругом Карлом де Мартини био је више у пријатељским него љубавним односима. Чувени диригент имао је четворо деце. Као сведочанство страствене – пре свега физичке љубави Тосканинија и Аде Маинарди – стоји шест стотина писама и три стотине телеграма које је маестро упутио вољеној пијанисткињи. Писма су стизала са различитих страна света, из хотела у којима је одседао гостујући на концертима.
Дакле, Ада Колеони Маинарди, потомак богате племићке породице из Бергама, била је удата за Енрика Маинардија, такође музичара. Славни диригент упознао ју је када је навршио шездесет шесту. Она је имала тридесет мање. Да потоња верна дружбеница превареног виолончелисте, Села Сомер Маинарди није сачувала Тосканинијева писма, нико не би знао да је диригент с једнаком страшћу с којом је дириговао – водио и љубав. Године 1995. писма су продата на аукцији. Скоро десет година касније Херви Сакс написао је књигу о љубави Артура Тосканинија и Аде Маинарди.
Оно што ова писма чини занимљивим и узбудљивим јесте да их је писао човек од седамдесетак година, а читалац би се могао заклети да је реч о заљубљеном двадесетогодишњаку. Ево неких цитата:
„Волим твоја уста и твоје пољупце, оне ужасне пољупце што живот испијају! Када ћемо заједно доживети врхунац љубави? Када? Када? Нека после дође и смрт!”
Пијанисткиња Ада Маинарди
у време када је била у страсној љубавној вези с Тосканинијем
„Кажи ми да ћеш се заувек сећати 11. новембра... реци да те нисам разочарао... Док вичем целоме свету како си ми пружила највећу могућу радост – ону неочекивану – Ада драга, признајем ти да си божанствена и сада, могу да кажем, заиста моја. Желим да чујем твој глас. Умирем од жеље. Воли ме, заувек. Буди моја последња, најузвишенија љубав.” (из Брисела, 1934).
„Вољена моја! Заборављам да моја Ада личи на величанствени анданте а ја на алегро. Безобразнице! Зашто ме мучиш и тераш да ти пишем ова писма која не би требало?” (из Милана, 1935).
„Ада моја, очајан сам од љубави. Вечерас је љубав била у мом телу током последње представе ’Фиделиа’. Помислио сам да ћеш можда слушати извођење на радију, да ћеш кроз ток музике осетити шта сам желео да ти кажем. Ада волим те, то би свакако чула! Још нешто сам учинио. Извадио сам из џепа мали медаљон у којем је твоја фотографија... Принео сам га уснама док је оркестар свирао. Ох љубавнице моја обожавана – Божанствена Ада – све сам луђи за тобом и чудно је што сваке вечери, враћајући се уморан, уништен исцрпљен, одједном бивам обузет жудњом за тобом, жељом да те имам до последњег даха! Моја жеља се непрекидно бори са савешћу. Мрзим и гадим се самога себе... (Из Салцбурга 1936).
„Ох, када бих могао да се претворим у јајашце и да вечно живим у твом телу. Да никада не угледам светлост дана. Ада поцепај, поцепај ово бесмислено писмо!” (из Беча 1936).
„Љубоморан сам на Енрика... Није ми јасно како може да живи с тобом а не поседује те сваких десет минута. Да сам млад, то бих чинио. Претворио бих те у крпу! Сувише си лепа, драга и љупка – а ја престар.... луд сам, заправо бараба која се не усуђује да каже Енрику колико те воли љубављу за коју он ни не слути да постоји на овоме свету... Ти бараташ мноме са удаљености на чаробни начин и од мене чиниш дивоту...”(из Њујорка, 1938).
Рат и крај страсти
Као што је букнула, страствена љубав Артура Тосканинија спласнула је с почетком Другог светског рата. Диригент-прељубник ипак није могао да се одрекне неких моралних начела. Још раније, писао је с прекором вољеној Ади, очито свестан да га за њу пре свега везује еротска привлачност:
„Ти си заиста отрована окружењем у којем живиш. Па ви живите усред срамоте! Да си ми бар искрено рекла, Арту, не волим те више... треба да раскинемо сваку присност, то би ме мање болело него што сам сазнао да се бојиш да се дописујеш са мном. Да се плашиш да фашистички моћници открију нашу везу!!! И ти си жртва општег кукавичлука!”
Кућа у Милану у којој је живео Артуро Тосканини и скромна родна кућа у Парми где је отац великог диригента имао кројачку радионицу (данас Музеј Артура Тосканинија)
Рођена 1897. године, Ада Маинарди живела је до 1976. године. Није се прославила као пијанисткиња. Љубавна веза с Артуром Тосканинијем окончана је у мају 1941. године. Да ли су за то биле криве само бомбе којима је Хитлер засипао Европу? Или је Ада мислила да је сувише опасно да из Америке прима писма испуњена љубавном чежњом. И то из пера славне личности која је била позната као противник фашизма. Ада је вероватно спасавала сопствени живот, можда и чувала лична политичка уверења супротна Артуровим... Извесно је да Тосканини није могао да поднесе Адин антисемитизам и честе боравке у Берлину.„Рањаваш ме када кажеш да не волиш Јевреје. Боље реци да не волиш људе уопште! Јевреји католици, протестанти, агликанци, православци – сви људи су исти! Понекад лоши и себични. Двојица злочинаца (мисли на Мусолинија и Хитлера) нису Јевреји! Они су нешто страшно!” (из Њујорка 1939. године).
Када је рат почео и наставио да се шири, Тосканини је као избеглица из САД посматрао шта се збива у Европи. Стар и искусан знао је да је његова љубавна страст ништавна у односу на патњу коју рат доноси.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
