3320 25. 9. 2015.
Ма шта кажеш
МАЈМУНСКО-ПСЕЋЕ ПРИЈАТЕЉСТВО
Људи су доскора били једина позната врста која удомљава друге животиње и чува их као љубимце. А онда је примећена група павијана који киднапују штенце уличних паса. Планирано „нападају, одвајају их од мајке и уводе их у свој чопор. Испрва се на овај поступак гледало као на сурову животињску забаву. Међутим, киднаповани младунац израстао је у зрелог пса и постао део павијанског чопора. Када је једном скренута пажња на овакво, људско, понашање ових мајмуна научници и заљубљеници у животиње имали су шта да виде: украдене штенце павијани су хранили, чистили, штитили, водили свуда са собом и васпитали на свој начин, као праве љубимце. ЈЕЗИК НА БАЛКОНУ!Догађај који се недавно збио у Торину показује колико су филмови чија је тема неки облик насиља учинили да много тога посматрамо кроз очи филмских криминалистичких детектива. У четврти Ванкиља једна госпођа нашла је на свом балкону одсечен језик и ужаснула се. Била је толико уплашена да није обратила пажњу ни на величину, облик, као ни на то да је пола језика поједено... Знала је само једно: у неком од станова изнад ње почињен је стравичан злочин. Човек је исечен на комаде!
Некако се прибравши, успела је да позове полицију и објасни им да се догодило стравично убиство. Само неколико минута доцније чуле су се сирене. Полицајци су дојурили да открију шта се догодило. Испоставило се да је реч о свињском језику. Комшија који се, најблаже речено, понаша несавесно и неваспитано бацио је кроз прозор свињски језик који је купио у месари, сматрајући да ће тако почастити мачке луталице. Испоставило се да је престрашио госпођу која је помислила да живи поред најкрволочнијег убице!
СКУПОЦЕНО ЛЕЧЕЊЕЉубав нема цену. То је недавно доказала двадесетшестогодишња Британка Елиза Дикси. И не треба мислити да је ово прича о њеној љубави према неком младићу. Не! Већ према малом псу. Нашла га је у Камбоџи где је неколико месеци радила као добровољац. А онда се вратила у Енглеску. Требало је да настави свој уочичајени посао. Елиза је, наиме, учитељица.
Из Камбоџе су јој, међутим, јавили да се Снуки, њен мали четвороножни пријатељ, тешко разболео. Помислила је како нема времена за губљење, и отишла да га узме и потрошила три хиљаде фунти за додатну дозволу како би тешко болесног пса могла да укрца у авион за Велику Британију. Снуки је седамнаест сати провео у авиону. Стигао је у Сафок, где млада учитељица живи. Одмах је позвала ветеринара, што је значило још додатних трошкова. Власница пса није жалила уштеђевину, а помогли су јој и родитељи. У ствари, само се уплашила да ће њен Снуки угинути јер у Камбоџи ретко ко држи пса као љубимца. Они су једноставно ту. Сада је Снуки излечен и ужива у животу на високој нози, окружен љубављу спаситељке.
ПРОШЛОСТ С ОЧЊАЦИМА
Иако су археолози надомак немачког града Лајпцига, на ископини која покрива око сто хектара, открили више од триста гробова из каменог и бронзаног доба и на светло дана извадили сијасет предмета, један им је привукао посебну пажњу: више од сто псећих зуба у низовима распоређеним у правилним размацима. Археолози су схватили да су ти необични украси вероватно били закачени на комаду коже која се у међувремену распала, јер се ради о предмету из 2500. године пре наше ере. Неки наш далеки предак, који је настањивао то подручје, очигледно је себи направио неку врсту новчаника и, да не би деловао обично, на њега је нанизао псеће зубе. Иначе, у тим давним временима зуби су се користили као украси за косу, од њих су се низале огрлице, наруквице, али новчаник с очњацима ипак је био изненађење.
НЕЗВАНИ ГОСТ
Алиси Мекдонај само што је, седећи с другарицама у једном кафеу, наручила пиће, позвонио је мобилни телефон. Кад је чула узбуђени глас свог седмогодишњег сина, облио ју је зној. Молила га је се смири и да јој полако објасни о чему се ради. Дечак јој је рекао да су он и жена која га чува у шоку јер су, док су отишли у кухињу да нешто поједу и вратили се у дневну собу, наишли на несвакидашњи призор: на застакљеном трему, испред породичне куће у Нејплсу, Флорида, на поду су угледали великог медведа како мирно лежи, као да се ради о његовој јазбини. Кад је чула узбуђене гласове и непознате шумове, животиња се усправила, протегла и, ногу пред ногу, прешла травњак и нестала у непознатом правцу, откуда се и појавила. Да жена која јој је чувала сина није била довољно присебна да све забележи камером мобилног телефона, Алис не би веровала да се то заиста догодило.
ДВАНАЕСТ У ПАНТАЛОНАМА
У породици Кетрин и Џеја Шванда из америчке државе Мичиген недавно је владало велико узбуђење. Кад је Кетрин отишла у болницу да се породи, чекаоницу су испунили њени најближи, једанаест синова и узбуђени муж и будући тата. Наравно, њих дванаесторица здушно су навијали да на свет напокон дође макар једна девојчица. Кад је лекар, уз помоћ медицинских сестара, обавио порођај, позвао је многобројне чланове породице Шванд да уђу у собу где их је сачекала насмејана Кетрин. У рукама је држала бебу и саопштила им да су ипак добили још једног брата и дванестог по реду сина.
КОСИЛИЦА НА ЧЕТИРИ НОГЕ
Педесет осам радника добило је посао да очисти Конгресно гробље у Вашингтону. Растрчали су се међу споменицима и вредно почели да брсте отровни бршљан и друге паразитске биљке које су оковале дрвеће, спречавајући га да несметано дише. Наравно, радило се о козама које су у главни град САД стигле с фарме из Мериленда, само с једним задатком, да обаве оно што једино знају. Кад се размишљало како да се униште нежељене биљке које „гуше” дрвеће, било је јасно да тамо где козе могу да се крећу не могу машине, а ни људи. Зато су ове животиње изнајмљене на недељу дана и, на обострано задовољство и коза и управе гробља, зачас испуниле задатак.
Илустровао:
Катарина Савић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
