Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Фантастика


Љубомир Дамњановић

            

обро сам проверио како је везан. Нисам желео да се успут одвеже. У колима сам оставио секиру и остали алат. Деда се неко време опирао. Ваљао се по ливади, а онда примирио. Погледао ме је. Иако је ноћ без месечине, добро сам осетио његов поглед.
– Па зар тако са дедом?
– Него како?
– Па породица смо...
– Е, па баш зато. Доста си нас брукао по селу. Људи већ говоркају. Кажу, сигурно је то неко од Сарића. И у праву су.
Пљунуо сам у шаке и кренуо да га теглим до кола. Пазио сам да ме нико не примети. Што даље од куће удове Рајкове где се деда ноћас намерио.
– Шта могу кад смо такав род — огласи се деда из мрака помирљиво.
Опустио се. Изгледа да је одустао од тога да се на силу ослободи. Покушава да ме убеди.
– Нећу се опирати, сине. Род смо. Шта год да урадиш, добро је. Али, размисли...
– Ја сам размислио. А и ти си имао времена за размишљање, па си ипак кренуо да обилазиш сеоске удовице.
– И зато ћеш ме секиром по глави?
– Мора се.
– Кажу наши мора само да се умре. А ни то није баш тако.

асмејао се. Доста је живахан за онога ко ће убрзо да остане без главе. Нисам хтео да узбуним село па сам паркирао кола у шуми, и сада сам клео све живо и мртво због тога. Тежак је деда. Најела се мрцина и опустила. Неће да устане и да хода к’о свако исправно чељаде, но ме пушта да га теглим по трави, и још ми зановета.
– Треба, море, да се поносиш.
Стао сам. Борио се за дах.
– Није ваљда?
– Па, сви преци су ти били страх и трепет. Таквих хајдука и швалера није било ни до Рзаве. И ти би сада да ме скратиш за главу зато што сам мало брљавио око сеоских распуштеница и удовица.
– Мало?
– Кол’ко се мора. Тек да се животари.
– Животари?
– Де, не 'ватај ме за сваку реч. Навика. Ето шта ти је то. Омили ти се. Прво ти је тешко, мука ти је, а онда схватиш како је то сласно.
Погледао сам ка шумици где су скривена кола. Има ја још да га теглим и теглим.
– Деда?
– А?
– А да устанеш? Па да лепо ходаш к’о човек?
– Да нећеш и секиру да ти придржавам?
– Ма што си такав?
– Рођени унук ме спетљао и решио да погуби на вјеки вјекове и још ме мали газда пита што сам такав...
– Значи нећеш?
– Јок вала.
– Добро.
– А шта ћеш када у'ватиш оца?
– Не филозофирај.
– Па кад нам је то у крви.
– Е па има да се излечите!
– Ма, то нас је још књаз Милош благословио.
– Молим?

отово сам испустио ноге за које сам га вукао.
– Јесте, богами. Тако вели прадеда. Повалио он нашу Златију и од тада носимо ту бољку у нама. Ми ти дођемо к’о национално благо.
– Добро. Однећу твоју главу у музеј, па се тамо скраси. А кустос ће да говори: Е, ово је све због Милоша.
– Спрдај се ти, спрдај. А шта би овај наш крај био без нас? По чему би га људи знали и шапутали о њему? Били би само пустолина о којој нико нема појма. А због нас долазили и академици, а ти би сада због пар уцвалих удова да ме кољеш.



– Е, хвала ти на репутацији и гласу.
– Како рече?
– Шта?
– Оно. Регрутација?
– Репутација.
– Е то.
– Шта са тим?
– Ма шта ти то значи?
– Углед, деда, углед.
– А тако. Јој.
Глава му поскочи о камен који се нашао на путу. Напокон сам угледао шумарак. Кола су близу.
– Због тебе не могу ни да се оженим. Која год да ми се свиди, неко јој шапне: Он је од Оних.
– Завидни људи. А то сигурно муте они Пилевићи. Одувек су нас мрзели.
– Богами су имали и разлога. Десетковали смо им фамилију.
– Па кад су гадни и некако црни.
– И зато право на њих?
– Боље они него неко други.
– А удове и распуштенице?
– Шта си се бре наврз'о на њих?
– Некако сте нераскидиво повезани.
– А шта им, па, фали? Барем им се нешто деси у животу. Овако, живе закопане. А гадно је то. Веруј деди.
– Верујем, деда. Верујем да си експерт за то питање.
– Молим?
– Не моли. Знам. Стручњак. Мајстор.
– И ти ћеш бити, дете.
– Не дао Бог.
– Нема Он везе с тим. А и не мари много.

ајзад кола. Гурам га к’о врећу на задња седишта. Улазим у кола, неће да крену. Псујем.
– Шта је синак? Издала техника? Ни она неће на род. А ти баш решио.
– Деда не звоцај.
Машина завергла. Излазим на џомбаст пут, па право ка брду где је гробље.
Возимо се у тишини. Врло кратко. Деда се мешкољи.
– Сине. Оно за оца...
– Да?
– Ја то озбиљно.
– Неће ваљда и он?
– Наравно. Мора се. Тако ти је то код нас.
– А ја?
– Па род смо. И ти ћеш да бациш око на удове.
– Ако успем прво да се оженим.
– Не брини се за то. Сарићи су увек знали са женама. Млад си и смотан. Но време ће то да излечи.
– Мислиш?
– Наравно. Знам, море.

---------------------------
Љуба Дамњановић преминуо је 1999. године од последица нелечења дијабетеса.
Био је вредан, радан, волео фантастику, али је био и... дислексичан. Мало ко је читао његове приче. Напросто, био је неугледан, неауторитативан и... нису веровали у њега. Прочитала сам свих осам стотина страна текстова које је оставио и знам да је био један од најталентованијих, и штета што то нико раније није видео. Већ неколико година сређујем текстове које је оставио за собом.
Десет година после његове смрти Тардис је објавио Љубин роман „Ви што маштате о срећи” који је од многих добио епитет: најбољи српски сф роман. Годину дана касније објављен је „Малтешки шишмиш” роман у којем су многа поглавља довољно самостална да могу да се извуку као засебне приче. Ово је уводна прича о Сарићима, српској породици вампира.
Препоручујем ову причу зато што је питка, весела, необична и забавна.
------------------------

тигли смо. Улазим колима. Надам се да нема дечурлије да се јуначе по гробљу у ове позне сате. Довозим се малтене до гроба. Извлачим деду из кола и бацам на камену плочу.
– Ти баш решио?
Не одговарам му. Вадим секиру. Колац. Прилазим му. Окрећем га на леђа и гледам га. По први пут ове ноћи у очи. Стављам му колац на груди и дижем ушицу секире.
Не могу. Сетим се како се играо са мном док сам био мали. Како ме је миловао. Куповао чоколаде „Животињско царство” које су се топиле под језиком. Деда је склопио очи. Беле му се само два очњака која вире преко усана. Полако отвара једно око. Много је времена протекло од како сам подигао секиру, а ништа се не дешава. Видим да се боји да ишта каже, да не лупи нешто, па да ипак добије тај колац у срце.
– Не могу, деда – кажем и седам поред њега.
– Е дете, дете. Знам како ти је. И ја сам тако хтео да решим проблем са Ставракијем.
– И шта си урадио?
– Пустио га.
– Не могу, деда. Много си шарао по селу. Много је удова помрло. Сви упиру прстом на моју кућу. Морам да те зауставим.
– Београд.
– Ха?
– Па ако те брукам у селу, онда ме води за Београд. Тамо ме нико не зна. Ни за тебе, ни за наше село, ни за наш род.
– Деда, ти то мене зезаш?
– А што, сине?
– Само ти још Београд фали.
– Ма, тамо неће ни да ме примете.
– Што јес', јес'. Тамо има толико акрепа, да један више ништа не значи.

стајем и протежем се. Није далеко зора. Морам или да га пустим да се врати у гроб, или да га сунце спржи.
– Е, животе. Што ми даде вампира за деду?
– То могу и ја да кажем – добацује деда. – Него, дај копај сандук, па ме товари за Београд.
И шта да радим? Пет ме знојева облило док сам ископао сандук.
– Стави мало земље. Ове наше, гробљанске. Шта мислиш, откуд код нас толико приче о родној груди? Да је носимо у срцу и свуда куда ходимо?
Деда дели савете и нервозно погледује ка небу.
Добро је да су кола велика, па сандук може да стане. Одвезујем деду. Попреко ме гледа. Нешто би да каже, али нема времена.

озим се дуго до Београда. Пала је ноћ када сам стигао. Нашао сам неку напуштену стару кућу и сместио деду у подрум.
– Ништа боље?
– Да не би у хотел?
– Ма, у неку гробницу. Нико ме не би ни приметио.
– Деда. Овде краду из гробова.
– Ајде?
– Читао.
– Е, да ми је то видети. То, бре, ко оно, самопослуга. Сервирање у кревету. Не мораш ни да мрднеш, а храна сама дође.
– Деда!
– Ма, добро. За почетак. Снаћи ћу се већ ја.
– Не сумњам у то.
– А хоћеш ли да навратиш понекад?
– Сумњам, деда. Мука ми је, и од тебе и од фамилије.
– Ма, не мислим сада. Него, знаш...
– Шта?
– Па када заковрнеш, па се повампириш.
Пљунуо сам и прекрстио сам се.
– Не вреди ти то. То ти је судба. То те чека на крају. Ако те не дотуче неко од родбине.

исам знао шта да му кажем. На крају сам рекао најгоре глупости.
– Пази се, деда, ово је велики град.
– Знам ја да се пазим.
– Видим то и ја.
– Шта ти па то значи?
– Па, како сам те лако смотао.
– Јер си ми род. Други би дебело надрљао. Само наша крв може да нас веже. Знај то ако налетиш на неке од наше врсте, а из друге фамилије. Бежи што даље можеш. Не петљај се у оно што ти није работа.
– Важи, деда.
Више нисам имао шта да му кажем. Погледао сам у црвено, драго лице, окренуо се и изашао. Кола су сада лако стартовала. Брзо сам се изгубио из Београда.



број: