„Као да је неко лансирао живи метеор. Пролетео је нашим небом, запевао и изгорео, не жалећи ни за чим. Његове песме често су веома болно рањавале, али у њима никада није било злобе ни злурадости због наше беде”, записао је редитељ Јуриј Љубимов, човек који му је први пружио прилику да, заједно с Јуријем Гагарином, подели вођство на
списку идола Русије 20. века
осква то није упамтила. И веровала је својим сузама. Био је 25. јул 1980. године, седми дан 22. олимпијских игара, свечаности којој се (званични) Совјетски Савез искрено радовао, упркос бојкоту 64 државе које нису учествовале због рата у Авганистану. Вест је први објавио „Глас Америке” и она се, попут шумског пожара, шапатом проширила престоним градом. „Умро је Висоцки... нема више нашег Владимира... Волође... Ко ће нам сада певати о нама самима... С ким ћемо туговати и смешити се...”