Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Владимир Висоцки


ХАМЛЕТ


„Као да је неко лансирао живи метеор. Пролетео је нашим небом, запевао и изгорео, не жалећи ни за чим. Његове песме често су веома болно рањавале, али у њима никада није било злобе ни злурадости због наше беде”, записао је редитељ Јуриј Љубимов, човек који му је први пружио прилику да, заједно с Јуријем Гагарином, подели вођство на
списку идола Русије 20. века



осква то није упамтила. И веровала је својим сузама. Био је 25. јул 1980. године, седми дан 22. олимпијских игара, свечаности којој се (званични) Совјетски Савез искрено радовао, упркос бојкоту 64 државе које нису учествовале због рата у Авганистану. Вест је први објавио „Глас Америке” и она се, попут шумског пожара, шапатом проширила престоним градом. „Умро је Висоцки... нема више нашег Владимира... Волође... Ко ће нам сада певати о нама самима... С ким ћемо туговати и смешити се...”
    Званични медији нису имали простора за ту вест, бавећи се спортским подвизима учесника Олимпијаде. Уосталом, ко је тај Висоцки, тај Владимир?! Тек један од глумаца оног будибогснама позоришта на Тагањки, улични свирач и певач и ко-зна-шта-све-још-не. Није то за озбиљне новине једне озбиљне државе у озбиљно време. А ако новине то не забележе, проверено је, као да се и није догодило. Што мање трудбеника зна, то мање невоља.
    Знали су, пак, они који је и требало да знају. Два дана касније, 27. јула, добар део спортских (олимпијских) борилишта остао је полупразан. Гледаоци су отишли на другу страну, да одају последњу почаст свом јунаку. Према извештају присутних, од позоришта на Тагањки, где су били изложени његови посмртни остаци, до Ваганковског гробља, ћутао је ред дугачак десетак километара, а у њему око милион душа. И сећао се сетних храпавих речи праћених „штипкањем струна гитаре” с магнетофонских трака које су се, кришом, преснимавале и предавале из руке у руке, попут „Коња пробирљивих” и стихова:

„Дуж обронака, над провалијом,
                                по самом крају
Коње своје бичем шибам,
                                         терам...
Ваздуха је мало, ветар пијем,
                                   маглу гутам,
Чујем погибељно усхићење:
                     пропадам! пропадам!
Спорије мало, коњи,
                                 спорије!
Не слушајте бич запети!
Дошли су ми коњи
                              пробирљиви,
Доживети нећу да допевам,
                                          а не успем.
Коње ћу напојити и строфу
                                        ћу допевати,
И на тренутак, на крају,
                                        постојати...”

    Био је то овоземаљски крај четрдесетдвогодишњег руског певача, песника, позоришног и филмског глумца, човека кога су на Западу звали руски Боб Дилан. И почетак легенде која траје, упркос свим званичним забранама и презирима којима је за живота био изложен. Владимир Семјонович Висоцки. По неким тамошњим озбиљним испитивањима јавног мњења, заједно с Јуријем Гагарином (1934–1968), првим космонаутом света, најомиљенија личност Русије 20. века.

                                               Љуби те Љубимов

    Рођен у Москви пре 75 година (25. јануара 1938) у породици совјетског официра и преводитељке с немачког језика, Владимир Семјонович Висоцки није имао детињство попут мноштва вршњака. Родитељи су се развели одмах након његовог рођења, а он је наставио да живи с оцем и маћехом јерменског порекла, коју је звао тета Јевгенија, провевши део детињства у војној бази Еберсфелд, тада совјетском делу окупиране (источне) Немачке. Институт за грађевину напустио је одмах по завршетку првог семестра, 1955. године, уверен да је глума његова судбина.

          
    С почетка је играо неколико мањих улога у Пушкиновом позоришту, све док га није приметио Јуриј Љубимов, редитељ и уметнички директор позоришта на Тагањки које је у то време било у немилости званичника, што због репертоара што због националне мешовитости због које је Висоцки, иронично, почео себе да назива „прљави Јеврејин”. Прва улога и први велики успех. Хамлет и Висоцки (видети оквир). Тумачење Шекспировог јунака какво дотад није виђено. Одмах затим, у улози бунтовника, у Брехтовом „Животу Галилеја”, побрао је нове аплаузе и натерао притајене противнике совјетског социјализма да на представу долазе готово као на хаyилук. А он сам навукао је додатну подозривост власти и стигао на листу оних о којима је свакодневно бринула тајна служба, озлоглашени КГБ.
    Колико је та сумњичавост била изражена можда понајбоље сведочи прича Јурија Љубимова. На упорне позиве наше угледне Мире Траиловић да са „Хамлетом” дођу на Битеф, редитељ је пристао, али је две недеље пре предвиђене представе у Београду из совјетског Министарства културе стигла наредба да Висоцки не може на пут, да мора да га замени резервни глумац. Сналажљиви Љубимов је одговорио да нема проблема и да му је довољно само четрнаест дана да увежба министра културе да одигра главну улогу уместо Владимира. И Висоцки је стигао у Београд, и са Хамлетом победио на тада једном од најзначајнијих позоришних фестивала у Европи.

                                          Свако вече палим свеће

    Прву песму Владимир Висоцки написао је 1960, неколико година пре него што је заиграо на Тагањки, и то под утицајем Булата Окуyаве (1924–1997), омиљеног песника Совјетског Савеза. Касније је о томе овако говорио:
    „Када сам чуо песме Булата Окуyаве, видео сам да своје песме могу да појачам и музиком, мелодијом, ритмом. Зато сам и почео да компонујем музику према својим песмама.”



    Стихове својих песама најпре је, како то и бива код правих песника, изводио у кругу најближих пријатеља. Његов храпав али моћан глас сниман је на магнетофон и кришом растуран по целој земљи, као чувени музички „самиздат”. Почео је да наступа по клубовима, предузећима, од престонице удаљеним домовима културе...
   Глас о гласу је на свој начин, махом полушапатом, пртио нове стазе и богазе. Ко зна колико пута преснимаване магнетофонске траке стизале су и до најзабаченијих делова огромне земље, с пецарошима их слушале и рибе, возачи метроа их гутали у паузама, државни службеници у скривеним деловима својих дача, да не виде и не чују правоверни.
    Песме попут Баладе о љубави, Моја Циганска, Песма о другу, Очи чорније, Збогом планине, Ухвати ветар, Песма погинулом другу, Свако вече палим свеће... биле су права жива енциклопедија свагдашњег, не баш лепог, живота у Совјетском Савезу. А певао је и о рату, пријатељству, љубави, спорту, уличним мангупима, моралним недоумицама... опоро и сетно, лепршаво и духовито, али су се текстови и мелодије рађали тешко и мучно, углавном ноћу, кад нико није могао да му смета. О томе је најупечатљивије, у писму, сведочила Марина Влади, његова трећа супруга, иначе чувена француска глумица:
    „Од двадесет четири часа, сасвим кратких за тебе дана и ноћи, три-четири ти проводиш за радним столом. Посебно ноћу... Сатима пушиш, љутито бацаш згужване лоптице хартије у корпу, литрима пијеш омиљени час, штипкаш струне гитаре у тражењу нових акорда, а затим седиш непомично, као зачаран белим сјајем лампе. Одједном се разлежу најстрашније псовке и смех, готово је, ти си нашао! Понекад треба наћи само једну строфу и све се сређује, ствара и повезује у једно.   И у свитање, кад се соба боји бојом зоре и ја се будим, дрхтећи што се нисам наспавала, ти ми читаш, славећи резултате ноћног рада. Понекад мелодија са собом повлачи реч. Тад не спавамо, зато што ти непрекидно свираш један исти мотив, понављајући упорно речи, док се не прилагоде једна другој и не постану песма...”
    А он сам је више пута поновио:
   „Ако на два таса ваге бацимо мој рад – на један позориште, филм, телевизију, моје наступе, а на други само рад на песмама – онда вас уверавам да ће песма превагнути”.

                                                Љубав на даљину

    Буран живот, и онај стваралачки али још више онај приватни, обележио је овоземаљско трајање Владимира Висоцког. Непревазиђени боем, склон алкохолу и, повремено, опијатима, био је, кажу, и прави скандалмајстор. Тако је, рецимо, у чувеном париском ресторану „Распућин” натерао не само своје колеге, с којима је у Граду светлости играо „Хамлета”, него и све остале госте да, после баражне стаклене ватре, спас потраже испод столова. Претходно их је „оборио са столица” певушењем својих стихова, уз неизбежну гитару. Руском Бобу Дилану, како су га звали на Западу, и то је било допуштено.



    После два брака – са Изом Жиковом и Људмилом Абрамовом, с којом је имао и два сина (Аркадија и Никиту) и мноштва авантура, заљубио се у познату француску глумицу руског порекла Марину Влади (Марина Владимировна Пољакова). Десило се то 1967. године, када су снимали филм у совјетско-француској копродукцији. Она је била удата и имала троје деце. Венчали су се две године касније.
    Иако су их најчешће делила пространства и мноштво (пословних) обавеза, а уз то и честе забране Висоцком да може, бар накратко, да напусти Совјетски Савез, ништа није могло да помути њихову везу. Марина се чак учланила у Комунистичку партију Француске да би што чешће могла да отпутује у Москву, а и да Владимир повремено стигне до Париза. Његов син Никита, филмски редитељ који је недавно снимио филм о лику и делу свог оца, овако је описао то време љубави:
    „То је била велика љубав, иако су живели свако у свом граду, отимали су комаде слободног времена за љубав. Мој отац јој је писао писма, по неколико на дан. Она је њега молила да не пије, да се окане дроге. Није вредело. То је удес песника, одговарао јој је.”
-----------------------
СМРТ ПОД СУМЊОМ

Званично, „смрт је наступила након инфаркта и гушења сопственим језиком, услед тешког тровања алкохолом”. Незванично, била је то, у најмању руку, сумњива работа из бар два разлога. Први је да је у време смрти Владимира Висоцког, који је умро на улици, Москва због Олимпијаде била под посебним мерама безбедности, и да је и полиције и лекара било готово на сваком кораку, а помоћ је до умирућег стигла с великим закашњењем. Други, каснији, односи се на изјаву Анатолија Федотова, лекара – мртвозорника, који је накнадно рекао да је „реч о убиству које је смислио и организовао КГБ”. Није без значаја ни то што је убрзо умро и сам Федотов, под чудним околностима.
-----------------------
    Након његове смрти, Марина је сведочила о тим ретким заједничким тренуцима.
    „Како су нас мрзели, колико смо пропатили. Никада им нисам опростила Волођину смрт. Мржња вас убија – измотавање с визама, саслушања, питања зашто идемо тамо и тамо... Немогућност да оде на сахрану најдражој сестри. Када се томе још дода цензура, прекидање концерата, страх... Сам Волођа ми је једном рекао – без слободе, ја умирем!”
    Некако су успели да у Пахри, у Подмосковљу, саграде дачу, једино своје заједничко гнездо, али...
    „Само што смо је саградили. Успели смо да у њој проживимо неколико дана. После Волође... булдожер је учинио своје”, рекла је, поред осталог, позната француска глумица која је недавно Руском државном архиву књижевности и уметности предала вишегодишњу преписку са супругом Владимиром, под условом да писма не буду доступна јавности док је она жива. Одлуку да писма преда Русима објаснила је једноставно:
    „Ја нисам вечна. Значи, писма треба да буду тамо где ће их разумети и сачувати.”

                                                     х х х

    После Владимира Семјоновича Висоцког остало је више од шест стотина песама (преведених на тридесетак језика), док се као глумац исказао у више од двадесет позоришних и филмских улога. Упамћено је да је само у свом матичном позоришту на Тагањки Хамлета одиграо 317 пута, у представи која је награђивана код нас, у Француској и Пољској. А за живота је снимио само две мале грамофонске плоче пошто му више нису дозволили, као ни да се појави и чује на телевизији и радију.  Упркос томе, у земљи са 250 милиона становника није било куће из које се испотиха није чула његова музика.



   Постао је и званично признат тек после смрти. Поред матичног позоришта отворен је музеј посвећен Висоцком, у многим градовима подигнути су му споменици, не само у Русији (пре неку годину ено га у бронзи и на подгоричкој обали Мораче, недалеко од споменика Пушкину), улице и тргови шепуре се његовим именом... Захваљујући напретку технологије и модерним средствима комуникација, његов храпав глас са штипкањем жица гитаре и данас очарава и оне рођене добрано после његове смрти.

   „Вукови смо ми,
            леп је живот наш,
    ви – пси
          и смрт вам
    – псећа...
     Вучије ноге
              за вучиће су спас...”


Аутор: 
Петар Милатовић
број: