3320 25. 9. 2015.
Тајне успеха и неуспеха
НЕКА БУДЕ ШТАМПАНО,
После успеха њиховог првог романа који је објављен у родној земљи, брачни и књижевни пар Сорти-Моналди прославио се такорећи у целом свету – али не и у Италији!
Њихови романи преведени су у шездесет земаља
една прослављена оперска певачица, која је побрала највеличанственије успехе на оперским позорницама света, својевремено се жалила да јој сви ти аплаузи заједно ништа не вреде, будући да до њене родне земље о томе нису допрле готово никакве вести. Како да се поноси и ужива у слави и богатству, када њене некадашње другарице из разреда о томе немају појма! Странци су ипак странци... За релативност успеха постоји толико примера и у другим областима. Један, новијег датума, представља врло занимљиву причу о књижевном успеху (и неуспеху). На известан начин говори и о нашој опседнутости бестселерима, најчитанијим књигама, онима о којима се данас управо најчешће говори. Ако нека издавачка кућа нема бар један бестселер, онда тешко успева да опстане. Додуше, Хорхе Луис Борхес, прослављени аргентински писац, тврдио је да су бестселери оне књиге које сви купују јер су чули да их и други купују, али их мало ко заиста и чита.
Кад се црква пита
Светски књижевни успех италијанског списатељског (и брачног) пара Рите Моналди и Франческа Сортија, почетком овог миленијума био је муњевит. Рита Моналди рођена је 1966. године и по занимању је новинар. Дипломирани класични филолог, бави се историјом религије. Не живи у Италији, већ у Бечу... Прва књига, „Имприматур” из 2002. године коју је написала са супругом Франческом Сортијем, доживела је величанствен успех у земљи и свету. Реч је о историјско-религијско-музичком трилеру који открива неке стварне, а скривене чињенице из давнина.
„Чак и када је тајна откривена и одштампана на папиру, истина и даље остаје тајновита” – закључују у књизи Рита и Франческо.
Врло занимљиво за даљи ток приче јесте да у преводу са латинског imprimatur значи – „нека буде штампано”. Реч је о одобрењу које се даје књигама у складу с учењем Римокатоличке цркве. Наиме, пре 1975. године бискупски цензори давали су имприматур књигама које се нису противиле учењу њихове вере. Израз је иначе извучен из реченице Nihil obstat quonimus imprimatur – „нема никаквих препрека да буде штампано”... Данас се имприматур даје само посебним издањима, библијским и литургијским текстовима, молитвеницима и томе слично. Испоставило се да у случају Сорти и Моналди постоје препреке.
Франческо Сорти такође је италијански новинар. Рођен је 1964. године и по образовању је музиколог. Музичко раздобље чијем се изучавању посветио јесте 17. век. Са супругом Ритом написао је романе „Imprimatur”, „Secretum”, „Veritas”, „Mysterium”. Сви наслови су, дакле, на латинском.
Кад се новинари лате озбиљног писања: Рита Моналди и Франческо Сорти
Ако би могла да се праве поређења (не залазећи у оцену књижевног дела), то би било као да у САД више не може да објави књигу Ден Браун, писац „Да Винчијевог кода”, „Анђела и демона”... Случај књижевног пара Сорти-Моналди, писаца „кримића” с историјско-религијско-музичком подлогом, није схватљив многим поклоницима њиховог дела у свету. Романи Рите и Франческа преведени су у шездесет земаља света где су постигли више него запажен успех, али не и у Италији.
Према писању италијанског дневног листа „Коријере дела сера” и читалачкој публици на Апенинском полуострву није баш јасно зашто тамошњи издавачи – за разлику од светских – не прихватају њихове романе. Јер, то траје већ десетак година. О тајанственом књижевном случају пише се већ неколико година уназад и у Немачкој, као и у Великој Британији, где су Сорти и Моналдијева уважени као писци.
Кључ је у писмима?
Шта се дешава? Зашто их италијански издавачи не воле, а други у свету их оберучке прихватају? Сорти и Моналдијева написали су осам романа, продавши ван граница домовине стотине и стотине хиљада примерака. Вероватно знатно више и од милион, ако се рачунају такозвана пиратска издања. Издавач „Мондадори” штампао је у Италији само први роман, поменути „Имприматур”, и онда као да се све зауставило. Будући да је случај успеха у иностранству, а неуспеха у домовини већ побудио пажњу јавности ван граница Италије, овом темом почела је да се бави и италијанска штампа.
Новинари културних рубрика закључују да је „грех” књижевног пара у томе што њихов приповедачки поступак подразумева и описе личности и догађаја који су заиста постојали и који су се догодили. Али не само то, већ и озбиљна историјска истраживања. А та истраживања можда некоме нису по вољи. Јер, руку на срце, уплитање стварних историјских личности у окружење које је плод маште није литерарно откровење ни Рите Моналди, ни Франческа Сортија.
Ипак, изгледа да су Сорти и Моналдијева дошли до историографских открића, односно, да су успели да дешифрују нека писма која никада раније нису била предмет анализе. Реч је о писмима из времена папе Инокентија XI (1611–1689) која, према њиховом мишљењу, откривају да је управо овај папа, уз помоћ некакве тајне службе или удружења, новчано помогао настанак протестантизма! Да ли је можда то и главни разлог што Сорти и Моналдијева не могу више да објављују у Италији – пита се новинар „Коријере дела сера”. Јер су успели да дођу до тајних ватиканских архива?
Где су овде редови?
Из угледне издавачке куће „Мондадори” пак допиру другачије вести. Кажу да нема било чега неуобичајеног у вези са штампањем романа „Имприматур” (објављеног и код нас 2004. године у издању „Лагуне”).
„Ма нема ту никакве тајне!” – објаснио је уредник Антонио Рикарди новинарима. „Књига у Италији, а посебно издање у тврдом повезу, није доживела нарочити успех, бар не као у свету. Потом смо га објавили у џепном издању и продали свега десетак хиљада примерака. Онда смо га избацили из каталога. А да је наставила да се продаје, књига би била поново штампана...”
На питање како тумачи успех ових италијанских књижевника у свету уредник је одговорио: „Да је успех заиста истински као што се прича, не видим разлог због кога људи и овде не би стајали у редовима да купују њихове романе!”
Било како било, ипак је занимљиво да се ниједна италијанска издавачка кућа није огласила са жељом да објави било које дело брачног пара Сорти и Моналди. Холандски издавач романа италијанског пара штампао је „Имприматур” и на италијанском, а могућно га је купити и путем интернета. Може се да се нађе у једној јединој књижари у Милану. Наравно, реч је о истом холандском издању. У тој књижари продато је четири хиљаде примерака. Да ли је то мало? Или се од бестселера очекује више? Током 2003. и 2004. године „Имприматур” је био на водећем месту књижевних топ листа у Шпанији, Немачкој, Француској, Белгији. Мађарској, па и у Србији.
Зашто их онда не штампају у Италији? Можда из једноставног разлога што је само први роман био заиста добар? Или је тачан закључак новинара листа „The Scotsman”:
„Рита Моналди и Франческо Сорти су своја истраживања о папи Инокентију XI преточили у роман а резултат је био критичарски бојкот!”
У сваком случају, вести данас путују светом муњевитом брзином тако да нема бојазни да ће школски другови књижевног и брачног пара остати у незнању о њиховом успеху ван граница домовине. Уосталом, шта уопште значи велики уметнички успех у времену огромних бројева? Шта би тек рекли кинески писци? Својевремено је „Забавник” писао о томе да у Кини живи више од пет милиона дипломираних пијаниста. Ко зна колика је та бројка данас? На који начин бити најбољи од пет милиона сличних, у рођеној земљи? Тешко питање!
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
