3320 25. 9. 2015.
„Забавников” историјски забавник
НЕСУЂЕНИ КРАЉ
Јозеф Поњатовски био је кнез и војсковођа, али и једини странац међу 26 маршала Наполеоновог царства...
време Аустро-турског рата (1787–1791), предузимајући напад на десној обали Саве, аустријска војска нашла се пред зидинама шабачке тврђаве коју је бранио турски гарнизон. У то време рат је за официре, посебно оне племићког порекла, био прилика да стекну славу на бојном пољу, па су дуге и досадне опсаде тешко падале младим официрима. Један од њих, ађутант цара Јозефа II, затражио је да предводи јуриш на тврђаву. На челу пешадијске колоне обасуте паљбом из турских топова и пушака, 24. априла 1788. године, овај двадесетпетогодишњи потпуковник, са сабљом у руци, дојурио је до противничког бедема. Зауставила га је граната, погодивши га у бедро. Због показане храбрости цар Јозеф унапредио га је у чин пуковника, али рана је била веома тешка и наш јунак потпуно се опоравио тек после пет година. Да је тог дана на бедему шабачке тврђаве страдао, Пољска би остала без једног националног хероја, а Француска без једног маршала. Потпуковник у униформи аустријског царског ађутанта био је кнез Јозеф Поњатовски.
Код Катарине Велике
Јозеф Поњатовски рођен је 7. маја 1763. године, у Бечу, у барокној палати Даун-Кински. Његов отац Андреј потицао је из угледне пољско-литванске лозе, а стриц Станислав Август изабран је за краља Пољске. Мајка Терезија потицала је из познате чешке породице Кински и била дворска дама Марије Терезије. Са само десет година Јозеф је остао без оца и од тада је о њему бринуо стриц. Почетком 17. века, Пољско-литванско краљевство протезало се од Балтичког, па готово до Црног мора. Била је то једна од највећих држава у Европи, али политички несложна и окружена трима моћним земљама – Русијом, Аустријом и Пруском. Ове три државе су, 1772. године, заједничким снагама напале Пољску и отеле јој трећину територије. Зато и не чуди то што је Станислав Август, мада је био задојен идејама просветитељства, политички следбеник Монтескјеа, заљубљеник у уметност и човек изразитог интелектуалног сјаја, желео да његов братанац пре свега изучи историју и ратну вештину.
Када му је било седамнаест година, Јозеф је постао коњички официр у аустријској војсци. Сањао је о великом походу против Турака и предложио бечком двору да фрајкоре из Галиције лично поведе у ослобађање Србије. Овај предлог је одбијен, али је одважни официр постао ађутант аустријског цара.
У међувремену, Русија и Пруска припремале су планове за ново комадање Пољске. Краљ Станислав Август шаље свог братанца у дипломатску мисију у Кијев, да заступа пољске интересе пред царицом Катарином II. Ова мисија била је прилично успешна. Гроф Сегир, француски амбасадор у Петрограду, пише: „Стекао сам чврсто убеђење да царица неће трпети више никакву деобу Пољске.” Задовољан, Поњатовски је отпутовао у Аустрију да би учествовао у Аустро-турском рату. Када се опоравио од ране задобијене код Шапца, добио је команду над пуком из Модене. На бојно поље се, ипак, није вратио, јер је 1789. године добио позив да дође у Пољску.
Нова деоба
Сматрајући част највишом вредношћу и предосећајући да ће убудуће морати да се бори и против Аустрије, у чијој је престоници рођен и у војсци официр, замолио је Јозефа II да га ослободи официрске заклетве. Међу политичарима у Варшави неће наћи много себи сличних људи. Згађен понашањем водећих политичара, с радошћу је прихватио генералски чин и вратио се војним пословима.
Пољска скупштина, Сејм, потписала је одбрамбени савез са Пруском, захтевала истеривање руских трупа из Пољске и тражила нови устав. Станислав Август прво је протестовао, а потом га је обузело одушевљење новим уставом, у чијем је писању учествовао. Енглески филозоф Едмунд Берк оценио је овај устав као „најплеменитију благодет коју је иједна нација икада добила”, додајући да је краљ Станислав заслужио место међу највећим државницима у историји.
Међутим, устав је изазвао велику политичку поделу, јер су се поједини племићи побунили, тражећи враћање старог устава и позивајући Русију да се умеша у сукоб. Руска армија ушла је у Пољску 1792. године. Пољаци су у помоћ позвали Прусе али је пруски краљ Фридрих Вилхем II одбио да изврши одредбе одбрамбеног савеза.
У том тренутку кнез Јозеф Поњатовски постао је главнокомандујући пољске војске. Имао је само 20.000 неискусних војника и требало је да се супротстави три пута бројнијој руској армији, каљеној у ратовима против Турака. Успео је да победи генерала Маркова код Зјеленце, у Украјини, 18. јуна 1792. године, али не и да заустави руско напредовање.
Узалуд је молио свог стрица да се придружи војсци и читав народ поведе у рат за слободу. Краљ је прихватио руски ултиматум, а потом је пруска војска заузела западне и северне делове Пољске. Друга деоба Пољске била је завршена. Кнез Поњатовски одбио је да преда ратна знамења и отпутовао у Беч, уз обећање да ће се осветити за национално понижење.
Војник Кошћушка
Прихватање ултиматума и колебљиво држање пољског краља учинили су кућу Поњатовских неомиљеним у домовини. Када је, 1794. године, почео народни устанак, његов вођа није био нико из ове племићке лозе, већ Тадеуш Кошћушко, прослављени учесник америчког Рата за независност.На прву вест о устанку, Поњатовски одлучује да се врати у отаџбину. Прерушен, стиже у Галицију и јавља се вођи народног устанка. Кошћушко му нуди место команданта у Литванији, али Поњатовски то одбија и захтева да служи као обичан војник. Показавши храброст на бојном пољу, постављен је за команданта дивизије. Успешно се бранио од добро увежбаних и бројнијих пруских пукова, све док га једне ноћи у августу Пруси нису изненада напали и потукли. После овог пораза, углавном је руководио извиђачким одредима.
На пољске устанике посебно су утицале идеје Француске револуције. Желели су да успоставе републику, укину феудализам, ослободе кметове и поделе им земљу племића. Под заставу Тадеуша Кошћушка стало је више од 150.000 људи, од којих је само око 80.000 имало ратну опрему. Против њих бориле су се дисциплиноване армије Русије и Пруске.
После првих победа почели су да се нижу порази. У једној од битака руске трупе потукле су и заробиле Кошћушка. Када су заузели ровове код Праге, руски војници масакрирали су не само војнике, него и становнике тог града. Да би избегли још једно такво крвопролиће, устаници су предали Варшаву. Многи Пољаци потражили су срећу у Западној Европи и Америци. Русија, Пруска и Аустрија потписале су споразум о трећој подели Пољске. Пољска држава престала је да постоји. Задуго? Не. На европску политичку позорницу ступио је Наполеон Бонапарта.
Погодба о обнови
Следећих неколико година Јозеф Поњатовски живео је у Бечу и Варшави, клонећи се политике све док, у јесен 1806. године, Пруска није положила оружје пред Наполеоном. На територији Пољске коју је раније окупирала Пруска ствара се привремена влада, а Поњатовском је поверено заповедништво над Варшавом. Под утицајем своје љубавнице, Францускиње Анријете Вобан, и неких пријатеља, он покушава да ступи у везу с француским царем, како би уз његову помоћ обновио пољску државу.
Међутим, Наполеон није имао високо мишљење о Поњатовском. По његовом мишљењу, галантни пољски кнез био је безначајан човек, без посебне даровитости. Таквом мишљењу ишли су у прилог извештаји Луја Давуа, „гвозденог” Наполеоновог маршала (о коме је Забавник већ писао у броју 3116), који је сумњичаво тврдио да Поњатовски није способан да буде војсковођа.
Ипак, француски цар није могао да не опази одушевљење и патриотизам Пољака који су га дочекали на улицама Варшаве 16. децембра 1806. године. У њему су видели спаситеља, ослободиоца од руског и немачког јарма, придружили су се његовој армији и раме уз раме борили са Французима против Руса у биткама код Ејлаве и Фридланда 1807. године. Од тада је Наполеон тежио да на крајњем истоку свог царства створи јаког, али њему покорног вазала, као брану руском утицају у средњој Европи.
У јулу 1807. године, у Тилзиту, француски и руски цар потписали су мировни уговор и склопили савез. На основу четвртог члана овог уговора створено је Велико варшавско војводство, под влашћу краља Саксоније, Наполеоновог савезника. Кнез Поњатовски постао је команднат војске, потчињене маршалу Давуу, генералном гувернеру војводства.
Сада је Поњатовски показао изузетну умешност и за мање од годину дана од војске створио симбол пољског патриотизма. Променио је њену организацију, формирао нове јединице, отворио војне школе за артиљерију и инжињерију, увео нови систем регрутације, учио пешадинце француској тактици, а коњицу обучавао на начин који је сам осмислио. На почетку неповерљиви, Наполеон и Даву били су задивљени. „Пренесите им да ћу обновити независну Пољску ако ми ставе на располагање 40.000 добрих војника”, рекао је Наполеон Давуу.
Свој део погодбе Поњатовски је испунио. Његова војска је 1810. године имала 56.000 војника, организованих у шест дивизија, а пољски лаки коњаници, улани, наоружани копљима, убрајали су се међу најбоље и најхрабрије коњичке јединице.
Опсада Кракова
Прво искушење за војску Варшавског војводства био је рат између Француске и Аустрије 1809. године. Главне операције вођене су на западу, у близини Беча, а Поњатовски је од Наполеона добио задатак да наступа према Галицији, заједно с једним руским корпусом. Међутим, Русија и Аустрија су имале тајни споразум о ненападању, тако да су Пољаци остали усамљени. Аустријски надвојвода Фердинанд напредовао је према Варшави на челу војске од 32000 људи. Поњатовски је у том тренутку располагао са само 17000 војника.Код села Рашина, 17. априла, одиграла се битка у којој су Пољаци пружили херојски отпор. Повукли су се тек када је Фердинанд у борбу увео све своје снаге. За Аустријанце то је била Пирова победа, али пут према Варшави био је отворен. Иако је повео преговоре о предаји престонице, храбри пољски кнез није очајавао. Пожурио је у Малопољску и Галицију, ка Лублину и Кракову. Овај противнапад збунио је Фердинанда и изазвао опште одушевљење међу војницима Варшавског војводства. Крајем маја ослобођен је Лублин, а Галицију је захватио општенародни устанак. Пољаци из Галиције масовно су ступали у пукове Поњатовског или се придруживали његовој војсци као партизани. Несрећни аустријски надвојвода морао је да се повуче из Варшаве и заштити територију аустријског царства.
У међувремену, Поњатовски је јурио ка Кракову, старој престоници Пољске. Неспремни за одбрану града, Аустријанци су желели да у Краков уђе руска војска. Поњатовски је, ипак, био бржи. Ту, у Кракову, међу одушевљеним сународницима који су цвећем засипали улице којима је пролазио, постао је национални херој.
На западу, Наполеон је потукао аустријску војску код Ваграма, ушао у Беч и у Шенбруну издиктирао услове мира. Поњатовском је послао почасну сабљу, а територија Великог варшавског војводства готово је удвостручена, на рачун Аустрије.
Ширење нове пољске државе забринуло је руског цара. Схватајући да је Поњатовски средишња личност патриотског покрета, покушао је да га привуче на своју страну и од њега учини савезника, обећањем да ће створити Пољску под руском заштитом. Пољаци су, ипак, остали Наполеонови савезници, а Поњатовски је француском цару одао све детаље руске тајне дипломатије.
Битка код Бородина
На једном спахијском имању у Вилковишкама, 22. јуна 1812. године, непосредно пред поход на Русију, Наполеон је издао проглас Великој армији, чија прва реченица гласи: „Војници, отпочео је други пољски рат.” „Vivat caesar!” узвратили су Пољаци, надајући се да ће им француски цар после рата препустити Литванију и Белорусију. С друге стране, Наполеон никада није обећао да ће то и учинити, али је свесно подгревао наде Пољака, да би их регрутовао у што већем броју. У јединицама Наполеонове војске те године било је неколико десетина хиљада Пољака. Читав Пети корпус, који је на почетку рата имао 30000 војника, састављен је од пољских патриота, на чијем челу је био Поњатовски. Морал је био изузетан. Приликом преласка реке Вилне, на којој су козаци срушили мостове, угледавши Наполеона, пољски коњаници, под пуном ратном опремом, јурнули су у дубоку реку да је савладају пливајући. Они који нису стигли до друге обале, ношени воденом струјом, пре него што су се удавили узвикивали су: „Живео цар!” Толико су веровали Наполеону, коме су читави народи и државе били само фигуре на политичкој шаховској табли.
Поњатовски се борио у готово свим значајнијим биткама у току овог похода. У Бородинској бици имао је задатак да са 5000 војника угрози руски леви бок, на коме се налазио генерал Тучков са око 16500 војника. Не марећи за бројност непријатеља, повео је напад и приморао Русе на привремено одступање ка оближњој хумци, са које их је тукла артиљерија. Пољаци нису издржали противнапад, али су се повукли у најбољем реду. У помоћ им је прискочио генерал Жино, па су заједничким снагама припремили нови напад. Тај удружени удар забринуо је руског фелдмаршала Кутузова. Главнокомандујући руске војске био је принуђен да с крајњег десног крила пошаље појачања најудаљенијим јединицама левог крила. Појачање је једва стигло на време да спречи потпуни пораз генерала Тучкова. Нешто касније Руси су се повукли са овог положаја, како би избегли потпуно уништење.
Много пољских војника оставило је кости у снежним степама Русије, приликом Наполеоновог повлачења. Али, они који су се вратили, сачували су оружје и знамења, као и спремност да се и даље боре за отаџбину. Што се Поњатовског тиче, упркос новим понудама из Петрограда, да се Пољска успостави у оквиру Руског царства, остао је веран Наполеону.
Маршал Француске
У марту 1813. године, на челу корпуса од 8000 људи, придружио се Наполеону на бојном пољу у Немачкој. Изненађен верношћу пољског кнеза, Наполеон га је именовао за команданта Осмог корпуса.
Против француског цара удружиле су се Британија, Русија, Пруска, Аустрија и Шведска. Упркос почетним успесима, у којима се и Поњатовски истакао, задобивши две ране током коњичких јуриша 9. и 12. октобра, француски војсковођа био је окружен троструко бројнијим непријатељским војскама. У тешкој ситуацији, напустили су га многи савезници, који су чак и у току битака мењали страну и окретали своје топове према Французима. Пољаци нису размишљали о таквој издаји.
Почетком октобра Французи су заузели одбрамбене положаје око Лајпцига. Корпус Поњатовског штитио је јужне прилазе том граду у Саксонији. Ујутро, 15. октобра, у пољском логору владала је свечана атмосфера. Војници и њихове старешине били су спремни за смотру. Видели су како им се приближава свита коњаника. Док су се коњаници приближавали, војници су могли да распознају гиздаве генералске и ађутантске униформе, али погледи су им се заустављали на човеку ниског раста, у једноставном сивом капуту, са тророгим шеширом на глави, који је помало незграпно јахао белог коња. Био је то Наполеон, који је долазио да Поњатовском уручи маршалску палицу. Тако је овај пољски кнез постао једини међу 26 Наполеонових маршала који није био Фрнцуз.
Битка код Лајпцига, највећа у Наполеоновим ратовима, трајала је четири дана, од 16. до 19. октобра 1813. У њој је учествовало више од пола милиона људи, од којих је око 120.000 убијено, рањено или заробљено.
Већ првог дана битке пропао је Наполеонов план да потуче аустријску војску пре него што јој се у целости придруже пруска и шведска армија. Другог дана био је принуђен да се бори у окружењу. Следеће вечери остало му је артиљеријске муниције за два сата борбе. Наредио је пробој и одступање.
Пољски корпус, ојачан са два батаљона Наполеонове гарде, требало је да штити прелаз Велике армије преко реке Елстер. Поњатовски је дошао у царски штаб по наређења. „Кнеже, бранићете средишња предграђа Лајпцига”, казао је Наполеон. „Величанство, преостало ми је сасвим мало војника”, извести Поњатовски. „Добро, браните их са оним чиме располажете”, одговори Наполеон.
Ујутро, 19. октобра, док се Велика армија повлачила, Поњатовски је храбрио своје војнике и излагао се погибељним опасностима. Већ је добио неколико тешких рана када је срушен мост преко кога је требало да се повуче. Међу више од 30.000 војника који су остали у Лајпцигу завладала је паника, али не и у души Поњатовског. Схвативши да је у безизлазној ситуацији и да је његов сан о обнови Пољске нестао заједно с мостом на реци Елстер, одбио је да се преда упркос позивима противника и молбама потчињених. Тешко рањен, једва се одржавајући у седлу, нагнао је коња у реку Плајсу, али је пао. Спасао га је француски капетан Блешамп, изневши га на другу обалу реке. Сва преостала снага била је потребна Поњатовском да се попне на другог коња и шапатом изусти неколико речи међу којима су могле да се разаберу само две: „Пољска... Част”. Док је на коњу улазио у реку Елстер, погодило га је пушчано зрно. Пао је у реку и његово тело однела је матица.
У изгнанству на Светој Јелени, Наполеон се сећао Поњатовског: „Био је то племенит човек, препун части и храбрости. Да сам успео у Русији, учинио бих га краљем Пољске”.
Аутор:
Срђан Старчевић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
