Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива



                        

Глумица златног гласа није успевала од првог дана да одушеви публику, али је њен професор веровао у њу, напомињући да ће успети или ће потпуно пропасти

ара Бернар! Глумица. У историји позоришта – друго име за глуму. Када се данас говори о овој француској глумици, помињу се њене величанствене позоришне улоге. И нико не сумња да је генијална уметница – Божанствена Сара, како су је звали – могла да има неких глумачких потешкоћа. Бар не на позорници. Уверени смо да је свима, од првог тренутка, ова обдарена кћи мађарске Јеврејке ставила до знања да нико не може да је надмаши. Истина је можда другачија. И поучнија. Сара није почела као „чудо од детета”, напротив. Својом вредноћом и обдареношћу градила је уметничку личност.





Веровали или не, истина је: у одељењу од 30 ученика, двадесетак ризикује да постане жртва дигиталног насиља



д када постоји интернет, живот на Земљи немерљиво је лакши и квалитетнији. Интернет повезује људе и њихово знање чини доступним сваком у свако доба дана и ноћи на сваком месту планете. Зато је и разумљиво што је брзо и радо прихваћен и што је постао обавезни састојак свакодневице. Међутим, дешава се да људи понекад злоупотребљавају његове могућности, користе га да некога намерно уплаше, увреде или понизе. То се, као
свака злоупотреба, угрожавање и повређивање, сматра насиљем. Ова врста, насиље у коме људи користе интернет као средство да повреде друге, названа је дигитално насиље.   Од свих врсти насиља на свету, ово је најмлађе – постоји колико и интернет, од 1969. године. Има га свуда у свету, негде више, негде мање, у зависности од присутности мобилних телефона, камера, рачунара и сличних електронских уређаја. Свесни последица дигиталног насиља, људи покушавају да се заштите најчешће подучавањем корисника интернета и залагањем за његово правилно коришћење. С том намером, сваког првог уторка у фебруару, у свету се обележава Дан безбедног интернета. Овог фебруара прослављен је десети пут.

                                                                                                  
ада су га донели, био је мали и врло сличан штенету. Заправо, није се ни разликовао од њега. Дрхтао је целим телом и смешно покушавао да се усправи на ноге. Гледајући га таквог никоме није падало на памет да му је отац вук и мајка вучица и да ће он сам једнога дана поћи њиховим стазама, ако га не затворе у неки зоолошки врт.
– Скоро се смрзао у снегу – причао је Петров брат. – Ко би знао како је тамо доспео. Загрејао сам га под капутом и, ево га, жив је.
– Шта мислиш да ће од њега израсти: пас или вук? – упитао је дед и испричао неколико случајева где су људи узалуд припитомљавали вука. Додао је да би он свакако волео да види шта ће да испадне од овога и зато нека га оставе.
Брзо је растао. Дебелих, неспретних ногу и репа, трчао је за Петром куд год би овај ишао. Ни за тренутак није хтео да га напусти и истински би се растужио кад су се растајали пре спавања.
Како је одрастао међу псима, навикли су на њега и ниједан га није нападао. Он сам није показивао никакве воље да се дружи са њима и пролазио је као да их нема.
Волео је да се мази и игра. Могао је сатима да стоји док га Петар глади по крзну. Само би му каткад захвално лизнуо руку.


                                  
Све одлике градског живота, од гужве до буке, на известан начин обликују наш мозак, односно утичу на његов рад...


етате градом. Неописива је бука. Рекли бисте да од ње не успевате да разаберете ни сопствене мисли. Можда је то делимично и тачно! Јер, на улицама влада незапамћена саобраћајна гужва. Ни плочником није лако проћи уколико не пазите. Људи стално хрле једни према другима, али не са жељом да се загрле, већ да се мимоиђу. Треба и прећи улицу, а да вас неко не згази...
   Док сте усредсређени на то како да безбедно пређете улицу (будући да није баш извесно да ће возачи стати иако сте крочили на „зебру”), крајичком ока гледате излог на коме пише: „Снижење 70 одсто”. 
Пажњу привлаче и улични продавци који нуде разне производе, као и свирачи. Мешају се мириси кафе, колача и роштиља. А ви заправо хрлите према пекари. Али ту влада неописива гужва. У који ред да станете? Прелећете погледом и видите особу која вам је позната. Одакле ли знам тог човека?


                     

Упознали су се у Бечу кад је он имао 55 а она 18 година. Он је већ био прослављен сликар а она кћи настојника куће у којој је имао атеље. Паја Јовановић и Хермина Даубер...

ивот је диван сан на овом свету. Једина му је мана што брзо пролази. Овим речима је чувени сликар Паја Јовановић (1859–1957) почео аутобиографију. Имао је срећу што је провео дуг живот радећи оно што је најбоље знао и умео, и зато је био награђиван, хваљен и слављен.

   Узимао је од живота све што је овај могао да му пружи, али је зато несебично узвраћао преданим и неуморним радом. У том великом стваралачком прегнућу, Паја Јовановић упијао је све чари и лепоте живота. Није био имун ни на природну лепоту, без обзира на то одакле она долазила. Сâм је једном приликом рекао да није волео ружно. Напротив, кичицом је величао лепоту, чак и тамо где је није било напретек. Свесно је улепшавао и додавао, само да не буде тужно и ружно.



                  
... Фиренца је била прва престоница уједињене Италије, од 1865. до 1871. године, будући да је Рим тада још припадао папској држави



                                       РОДИЛА ЈЕ БАКА


КАМЕНИ ЦВЕТ

Скоро сам од другарице добила за рођендан пустињску ружу која је, веруј ми на реч, нестварно лепа. Молим те, реци ми нешто о том необичном цвету и да ли је истина да доноси срећу.