3320 25. 9. 2015.
Градско мучење мозга
ВРЕВА
Све одлике градског живота, од гужве до буке, на известан начин обликују наш мозак, односно утичу на његов рад...
етате градом. Неописива је бука. Рекли бисте да од ње не успевате да разаберете ни сопствене мисли. Можда је то делимично и тачно! Јер, на улицама влада незапамћена саобраћајна гужва. Ни плочником није лако проћи уколико не пазите. Људи стално хрле једни према другима, али не са жељом да се загрле, већ да се мимоиђу. Треба и прећи улицу, а да вас неко не згази... Док сте усредсређени на то како да безбедно пређете улицу (будући да није баш извесно да ће возачи стати иако сте крочили на „зебру”), крајичком ока гледате излог на коме пише: „Снижење 70 одсто”.
Пажњу привлаче и улични продавци који нуде разне производе, као и свирачи. Мешају се мириси кафе, колача и роштиља. А ви заправо хрлите према пекари. Али ту влада неописива гужва. У који ред да станете? Прелећете погледом и видите особу која вам је позната. Одакле ли знам тог човека?
ок се све то догађа, ваш мозак грозничаво ради. Јасно је као дан да сте расејани. Да ли се то ваш мозак троши више и брже? Могло би да се каже да код особа које живе у такозваним урбанизованим деловима градова – где су све одлике градског живота исказане до крајњих граница – пажња после извесног времена почиње да попушта. У сваком случају, слабија је од оних који живе у мирним, малим местима, односно у природи. Ово је уједно закључак истраживања научника с колеџа Голдсмит у Лондону. Оно је показало да живот који називамо френетичним, врло брзим и испуњеним напетошћу, напреже и умара наш мозак и мења његове могућности, што је тема опширног чланка објављеног у америчком часопису „Journal of Experimental Psyhology”.
Занимљиво је да јунаци – добровољци овог огледа британских научника нису били становници Лондона, на пример, већ припадници етничке групе Химба из Намибије. Један део становништва живи на старински начин, док су се остали прилагодили савременом, градском животу уобичајеном за западне земље. Психолози су добровољцима задавали једноставне задатке. Приказивали су им филмове и фотографије с молбом да се на неке усредсреде и упамте их. Испоставило се да су „грађани” тешко успевали да се усредсреде и запамте оно што им је задато. За разлику од њих, „сељани” су то чинили без икакве муке. Међутим, када су бројним подацима које су психолози сервирали сељанима Химба испунили њихову свест, доводећи их такорећи до стреса, ови такође више нису били у стању да се усредсреде. Њихова пажња је попустила.
акле, могло би да се говори о својеврсном когнитивном преоптерећењу које се изједначава са „урбанизацијом”. Живот у метрополи, иако не смањује сазнајне могућности људи као појединаца, обликује мозак на тај начин да човек одговара само на најважније и најјаче, најупадљивије надражаје. На опасност, пре свега. Али чак ни то понекад не бива. Од претераног броја надражаја и података који сваког тренутка стижу до нас, постајемо расејани. С друге стране, особе које живе у мирним насељима, далеко од градске вреве, у стању су да препознају неке посебне, не тако уочљиве надражаје. Једноставно речено, ти људи читају нијансе.А особе које сваки дан ускачу у градски хаос препознају само снажне надражаје. На све остало већ су потпуно огуглали! Мислимо о томе.
Аутор:
М. О. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
