3320 25. 9. 2015.
Артисти и модели
МУНИ, МОЈА
Упознали су се у Бечу кад је он имао 55 а она 18 година. Он је већ био прослављен сликар а она кћи настојника куће у којој је имао атеље. Паја Јовановић и Хермина Даубер...
ивот је диван сан на овом свету. Једина му је мана што брзо пролази. Овим речима је чувени сликар Паја Јовановић (1859–1957) почео аутобиографију. Имао је срећу што је провео дуг живот радећи оно што је најбоље знао и умео, и зато је био награђиван, хваљен и слављен. Узимао је од живота све што је овај могао да му пружи, али је зато несебично узвраћао преданим и неуморним радом. У том великом стваралачком прегнућу, Паја Јовановић упијао је све чари и лепоте живота. Није био имун ни на природну лепоту, без обзира на то одакле она долазила. Сâм је једном приликом рекао да није волео ружно. Напротив, кичицом је величао лепоту, чак и тамо где је није било напретек. Свесно је улепшавао и додавао, само да не буде тужно и ружно.
пак, у једном случају његова кичица није могла да „лаже”. Десило се то када је уметник већ закорачио у пету деценију живота, онда када је у његов живот ушла тридесет година млађа Бечлијка Хермина-Муни Даубер.
Разуме се, и пре Хермине-Муни Паја Јовановић имао је љубави. Још за време студија у Бечу био је заљубљен у Милу Мандукић из Вршца. Била је то неостварена младалачка љубав коју је касније овековечио у лику царице Јелене на слици „Крунисање цара Душана”. Осећања није крио ни према младој Соферл, моделу на Академији у Бечу, која је била девојка оштрог језика али божанског лика. Био је потајно заљубљен и у Енглескињу Винферд Џонс, од чије је лепоте побегао и увек жалио што је није насликао. Насупрот њој, доживео је страсну везу с Немицом Бертом, коју је овековечио на слици „Женски акт пред огледалом – тоалета”. У великој, готово непрегледној галерији портрета које је оставио за собом, његови женски портрети заузимају посебно место. Када се почетком 20. века стално настанио у Бечу, није ни слутио да ће му кћи настојника куће у којој је имао атеље, Хермина-Муни Даубер, заувек освојити срце.
Најпре бојажљиво, с осећајем дубоког поштовања, млада Муни позирала је Паји за ликове на његовим сликама, да би врло брзо сâм њен лик и тело постали сврха уметниковог рада. У тој мери га је заокупила да је с нескривеним полетом остварио серију скица, студија и радова с приказом женског лика и тела. На свим тим женским фигурама и портретима провејава препознатљив лик Муни. Пре ње Паја Јовановић готово да и није сликао актове. Одбојност према тој врсти слика стекао је на бечкој Академији, јер су њему и његовим школским друговима на курсу вечерњег акта доводили одртавеле, оронуле бескућнике из најзабаченијих делова града. Тек у зрелим годинама уживао је у тој врсти лепоте која га је заобишла у младости.
аја Јовановић венчао се с Муни када је она напунила осамнаест година. Десило се то 1914. године у Будимпешти, јер су пред налетом рата морали да се склоне из Беча. Ратне године провели су заједно у Женеви, где су живели од хонорара богатих и отмених људи које је Паја портретисао. Само накратко, и то у јесен 1916. године, боравили су на имању велепоседничке породице Дунђерски у Челареву, да би се потом вратили и боравили у Швајцарској до краја рата.Може се рећи да је Паја Јовановић био изузетно посвећен својој младој супрузи. Помагао јој је да се образује, за њу узимао часове страних језика, тениса и јахања. Са своје стране прелепа Муни постала је његово надахнуће, непресушно одушевљење које је сликао у готово свакој прилици, о чему говоре бројни примери. Већ на почетку познанства и потом озбиљне везе, Муни је позирала за повећу симболистичку Пајину слику „Вилински сан” (или „Парсифал”), као и за сличну композицију на тему „Парисов суд”.
асније, кад је портретисао краљицу Марију Карађорђевић у пуној фигури у вечерњој балској хаљини, као модел послужила му је његова Муни. Сликајући веће или мање алегоријске слике с представом женског лика и тела, увек је у те фигуре уносио препознатљиве црте лица своје супруге. Муни као богиња Дијана у лову, као Медуза, Афродита, Венера, ... Муни као оличење младости, лепоте, свежине... Све тако до позних година. За крај, потпуно слабог вида и дрхтаве руке, остарели уметник исписује последњу оду лепоти, сликајући лик Муни и букет свеже убраних ружа. Ипак, највећу и најлепшу оду љубави Паја Јовановић је кичицом испевао управо кад је насликао Муни у њиховом отменом бечком салону. Она седи у фотељи – бержери окренута благо удесно, гледа право у њега, леву руку ослонила је на наслон фотеље, док се десном поиграва нискама бисерне огрлице. Косу је скупила у пунђу и украсила лунуластом иглом. Свилена хаљина која открива рамена и део леђа уноси отменост, заводљивост и извесну љупкост. То је Муни какву је Паја желео да остави за трајно сећање.
ао да је даља судбина овог портрета унапред била одређена. Већ 1937. године био је изложен и награђен Златном медаљом у Künstlerhaus у Бечу. Пред Други светски рат уметник и његова супруга одлучују да из поштовања према почившем краљу Александру Карађорђевићу, који је врло поштовао и ценио Пају Јовановића и његово сликарство, овај портрет поклоне Народном музеју где се и данас налази.
Аутор:
Петар Петровић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
