3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Воја Царић
БЕЛИ
ада су га донели, био је мали и врло сличан штенету. Заправо, није се ни разликовао од њега. Дрхтао је целим телом и смешно покушавао да се усправи на ноге. Гледајући га таквог никоме није падало на памет да му је отац вук и мајка вучица и да ће он сам једнога дана поћи њиховим стазама, ако га не затворе у неки зоолошки врт.– Скоро се смрзао у снегу – причао је Петров брат. – Ко би знао како је тамо доспео. Загрејао сам га под капутом и, ево га, жив је.
– Шта мислиш да ће од њега израсти: пас или вук? – упитао је дед и испричао неколико случајева где су људи узалуд припитомљавали вука. Додао је да би он свакако волео да види шта ће да испадне од овога и зато нека га оставе. Брзо је растао. Дебелих, неспретних ногу и репа, трчао је за Петром куд год би овај ишао. Ни за тренутак није хтео да га напусти и истински би се растужио кад су се растајали пре спавања.
Како је одрастао међу псима, навикли су на њега и ниједан га није нападао. Он сам није показивао никакве воље да се дружи са њима и пролазио је као да их нема.
Волео је да се мази и игра. Могао је сатима да стоји док га Петар глади по крзну. Само би му каткад захвално лизнуо руку.
егова вучја ћуд није се уопште показивала. Био је питомији од многих паса и нико није имао стварног разлога да га се боји. Али сви су знали да је то вук и прибојавали су се свега онога што су о вуковима раније чули. Кад би Петар са њим некуда ишао, пролазници су застајали и у њиховој несигурности Петар је видео и делић поштовања према себи. Не шета се, ваљда, у селу сваки дечак са вуком.Био је горд на то и не тражећи другове проводио је своје време усамљен. Иако су му завидели, та завист није могла да има никаквих последица. Он је то добро знао и није никада журио да сврста дечаке међу своје пријатеље или непријатеље по ономе што о њему говоре.
Сматрао се сигурним и није се бојао непријатеља. Сматрао се јаким и пријатељи му нису били потребни.
Дечаци су се полако навикавали на Петра и његовог пратиоца и били су склони да забораве да је тај пратилац прави вук. Понеки од њих би и пришао с намером да га поглади и да се са њим спријатељи. Вук је показивао да нема ништа против, али Петар то није трпео.
– Остави га – заповедао је он. – Ако те уједе, ко ће бити крив?
Дечаци би се одмах повлачили несигурни у вучју ћуд и нису се усуђивали да то понове.
етров углед порастао је у кући. Не због вука, јер сви су били навикли на њега колико и Петар. Како је избегавао игре и разоноде са дечацима, постао је кориснији члан заједнице, и то се ценило. И он је могао понешто да захтева, и да се то изврши. Једном речју, рачунали су с њим као са одраслим човеком.
– Ово јагње ћу да узмем себи – рекао је он једном и од тог дана одвојио је из тора једно сасвим црно јагње.
Хранио га је добро, учио га је да иде за њим и, на изненађење својих познаника, појавио се у шетњи са вуком и јагњетом.
– Е, овај се спрема за неког тешког политичара – рекао је поводом тога дед, горд на унука.
Светложути, скоро бели вук и црно јагње са звонцетом трчали су за њим куд год би пошао. Заједно су се играли, а и спавали.
– Види га како се поноси! – оговарали су га дечаци.
А Петар се можда и није поносио. Као сваки човек који је запослен и који нема времена да га трати на бесмислице, и Петар је са дечацима успоставио пословни однос. Није се пред њима хвалио, није никоме претио, није се жалио. Да је то радио, свакако би им био ближи и приснији.
– Што си се толико укочио? – ослови га једном Никола. – Ако имаш вука, ниси Бог!
Петар је хтео да прође и да му не одговори. Знао је да је Никола безобразан, да воли да се наруга и да гњави слабије од себе. Није ни мислио да га он исправља. Био је сигуран да Никола мора и без њега наићи на некога ко се неће снебивати да га прописно поучи како се пристојно разговара међу пристојним дечацима.
– Зар си заборавио да говориш? – добаци му опет Никола.
– Пусти ме да идем с миром – рече му кратко Петар и хтеде да прође.
– Ако ти имаш вука, мој стриц има пушку – рече Никола смејући се загонетно.
– Да се не спремају да ми убију вука – помисли Петар, јер Николин стриц био је ловац и шумар, а по карактеру сличан Николи.
– Не бој се, неће га он убити – рече Никола као да му је прочитао мисли. – Убићеш га ти сам или твој брат.
Дед, који је после Петра највише уживао што је вук тако припитомљен, водио је строг надзор над његовом исхраном. Кувано брашно и стари хлеб били су једина вукова храна и он је био њом задовољан као да му ни преци нису знали ни за шта друго. То је већ толико било обично и познато и укућанима и самом вуку да нису о томе више ни размишљали.
етар је путем мислио шта нагони људе да учине нешто од чега немају користи или нешто од чега испада штета. Шта нагони људе да завиде, да су злобни и лакомислени? Био је уверен да се на то питање може наћи одговор и да се лако може упознати та сила и њени узроци. Никола је, без сумње, био за све то способан. Он би без тога био чак и несрећан. Помрсити некоме рачуне, омести некога или му подвалити – то је било Николино уживање.------------------------
Воја Царић (1922–1992), српски песник и прозни писац, рођен у Славонији. Историју уметности студирао је у Загребу а завршио у Београду. Почео је да пише одмах после Другог светског рата, када је сарађивао у „Политици” а потом и у бројним листовима и часописима за децу. Његова најпознатија дела су : „Бели вук”, „Бајка о тајни”, „Апарат професора Коса”, „Еј, ти”, „Шарени мост”...
------------------------
– Убићеш га ти сам или твој брат – довикнуо је Никола још једном за Петром као да је та злурадост његово право и дужност.
Вук се окренуо на ове речи и погледао Николу невино и пријатељски и затим, идући упоредо са јагњетом, наставио да следи Петра, не памтећи сем новог Николиног мириса ништа друго од овог догађаја.
„Шта ли му је само крив мој вук?”, помисли Петар гладећи светложуто крзно. После овога сусрета у њега се увукао неки немир, али размишљајући уверио се да му ништа не могу.
– Припазићу мало боље на њега – закључио је и почео то да заборавља.
Увече, кад је Петар већ заспао, Никола је почео да се прикрада његовом дворишту. Тихо се приближавао кућици где је вук спавао.
Вук га је чуо. Подигао је главу, окренуо се у том правцу и машући репом почео да посматра.
– Ходи овамо, ходи овамо – звао га је Никола дајући му руком знак.
Вук га је гледао равнодушно. Није се померио с места, али да је знао да мисли, свакако му мисли о Николи не би биле лоше. Никола му је добацио комад хлеба.
Њушкајући хлеб више него обично, вук је опрезно загризао. Нови мирис који није досад познавао, омамио га је и он је одједном прогутао цело парче.
Хлеб је био натопљен крвљу.
јутро се Петрова мајка узалуд трудила да тачно преброји пилиће. Неколико их је недостајало, и кад броји слева и кад броји здесна. Подозриво је погледала вука, али није поверовала да је он у то умешан.– Слаб је чувар! – рекла је само. – Крај њега могу и да краду. Ко би то рекао?
Петар је приметио да вук није тога дана онако хитро послушан као раније. Учинило му се да је и мало плашљив и да застане као кривац кад он хоће да га поглади.
Сви су нагађали шта му је, али дед је био једини који се одмах досетио да је он ипак вук и да то не треба заборавити. Није веровао да је појео пилиће, али претпостављао је да се код њега јавља сада први пут она права вучја ћуд и да ће се убудуће све чешће јављати.
– Везаћемо га сутра и добро пазити. Требаће и пушку припремити за сваки случај.
Разговор је почео да личи на неки мали ратни савет и Петар је све то слушао са зебњом, осећајући како се завршава нешто што је било сав његов садржај, сав његов понос и слава. Осетио је празнину и још ове вечери вук му је постао туђ. Онај исти вук без којег није могао да замисли ниједан дан. Он га је већ видео као непријатеља на нишану свога брата, слушао је већ и пуцањ који ће га оборити.
Заспао је с тугом какву још није доживео.
робудило га је завијање какво никада дотад није чуо. Заједно са својима истрчао је из куће. На месечини у воћњаку јасно се видео бледожути вук. Окренут према кући у којој је три године уживао гостопримство завијао је у знак захвалности и опроштаја. Затим, не осврћући се на пуцње Петровог брата, полако се вратио у шуму.
Јагњета, такође, више није било. На месту где је лежало остало је мало крви и црне вуне.
Илустровао:
Mилан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
