Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Александар Блок, трагедија песника
САН О



„Ако волите моје песме, савладајте њихов отров и прочитајте у њима будућност”, говорио је последњи велики руски поета. „Живот је лепши и од најлепше представе о њему”

иљаде руских војника одлазе у рат. Брачни пар, поете Ана Ахматова и Николај Гумиљов, растају се у августу 1914. године на железничкој станици код Петрограда од пријатеља Александра Александровича Блока. „Неће ваљда и њега послати на фронт”, каже забринуто Гумиљов. „То би било исто као и пећи славује...”


За читање и уживање – Марсел Швоб
ПАОЛО УЧЕЛО,

           

Марсел Швоб (1867–1905), аутор збирки „Двоструко срце”, „Краљ са златном маском”, „Мими” „Измишљени животи”, као и „Књиге о Монел” и „Дечијег крсташког рата” звезда је чијим се сјајем оријентишу само малобројни путници кроз француску књижевност поткрај 19. века. Али оних који би његово дело открили а затим заборавили вероватно нема. Питање зашто овај приповедач остаје непознаница за ширу публику загонетка је која за сада остаје без одговора, али и чињеница која ретке посвећенике не растужује, већ његовом делу придаје посебност лозинке што радост препознавања и поистовећења допуњава задовољством учешћа у каквом тајном друштву. Забасате ли у тај круг, мимоићи ћете се можда са Валеријем, Жидом, Малармеом, Жаријем, Аполинером, Оскаром Вајлдом, Рилкеом и Фокнером, Данилом Кишом.
   Ако једном, крочећи вијугавим стазама између ширине ерудиције и сажетости израза, између сна и симбола, између језе и опчињености тамним ћошковима душе, између оног што може заувек да се изгуби и оног што нас никад не сме наћи случајно залутате на прави пут, баш ту, дубоко у сенкама којима машта обавија стварност, између Стивенсона и Борхеса, чекаће вас Марсел Швоб.


Љубав је неуништива
ДИЈАМАНТ,


                    
Напуштени заљубљени младић одлучио је да скупоцени прстен намењен вољеној, поклони непознатој болесној жени, јер је њој такав израз љубави сада потребнији…
 
убав – угодна временска прилика, променљиве природе. Вилијам Шекспир, писао је о љубави и у драмама и у сонетима, између осталог, и на овај начин описао једно од многобројних лица љубави. Као осећање које може да доживи преображај. На пример, да престане.  Тачније, да нестане. За онога који и даље воли то је неподношљив ударац. Сазнање да вас вољена особа не воли. Осим осећања туге, многе обузимају и осветничка осећања: мржња или озлојеђеност, а најчешће, љубомора. Међутим, нема правила. Постоји могућност да се љубав не преобрази у своју супротност. Могућно је да остане љубав, али сасвим друге врсте.
     Истинита прича која се недавно збила на југу Италије, говори управо о томе. Да љубав представља живот сваког живог бића. Баш како је у 18. веку написао Емануел Сведенборг, шведски филозоф, мистик и проналазач.
    Све се догодило у Катанији, другом по величини граду на острву Сицилија. Догађај потврђује не само чињеницу да су дијаманти вечни, већ, како је у најпознатијој верзији песме, у филму „Мушкарци више воле плавуше” Хауарда Хокса певала Мерилин Монро: „…Дијаманти су најбољи пријатељи девојака”. Можда не само оних којима су (првобитно) намењени.


Разумете ли живину?
КОКОШИЈЕ


                        

Да ли коке које свој кратак век проводе на великим живинским фармама, заправо вапе, тражећи помоћ?

а ли је неко имао прилику да извесно време проведе поред кокошињца? Неки читаоци „Забавника” свакако уживају у тој изузетној предности да имају сопствени кокошињац, а ко зна, неки можда и читаву фарму кокошака. Поједини свакако нису никада видели кокошке на окупу, потпуно осуђени на градске услове живота. У сваком случају, онај ко се дуже време задржи у живинарнику, односно кокошињцу, могао би да доживи неки облик акустичне трауме. 
    Једноставно, живина је прилично гласна. Чини се, све гласнија!   Петлови кукуричу, кокошке кокодачу, пилићи пијучу... Донедавно се нико није питао шта то желе да саопште. Али када је људска суровост према домаћим животињама прешла границу, онда се нешто променило...


Како смо освајали сопствени језик
ШАРГИЗДАВО НАРОДНО ЦАРСТВО
                               
Записујући речи из народа, Вук Караџић обогатио је свој Српски рјечник причама о највећој женској капи на свету, немирним српским сватовима, младим удовицама које су посећивали лажни вампири

време када је хлеб био лебац или љебац, када су око куће ожењени синови градили вајате где су живели са својим женама, а за камењаре се веровало да су станишта демона стухаћа, у манастиру Шишатовац стари познаник ученог архимандрита-песника Лукијана Мушицког предано ради на новом задатку не би ли „Србљи” коначно научили „правога свог језика”. Пошто је објавио прву збирку српских народних песама и граматику, 1816. године Вук Караџић (1787–1864) почео је да пише речник народног језика како не би писци више писали „како му се кад навр пера надесило”.


Hogar



Jeste li već čuli da...



... oд Првог светског рата на пловидби Дунавом као службени језици користе се руски и француски       

... ниједно друго живо биће не води живот сличан сунђерима, па се стога сматра да су сунђери еволуирали независно од других животиња


Ma sta kazes



                                        ВОДА ОДНЕЛА ПЛАНИНУ



Pisali ste



СНАЛАЖЕЊЕ У ТРКУ

Недавно сам од пријатеља чуо за веома необичан спорт. Зове се оријентиринг и молио бих те да ми напишеш све што знаш о том спорту.

Унапред захвалан твој верни читалац,
ИЛИЈА