3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
СНАЛАЖЕЊЕ У ТРКУНедавно сам од пријатеља чуо за веома необичан спорт. Зове се оријентиринг и молио бих те да ми напишеш све што знаш о том спорту.
Унапред захвалан твој верни читалац,
ИЛИЈА
Оријентиринг (енг. orienteering) је спорт у коме је задатак такмичара да се за што краће време снађу на за њих непознатом терену у природи користећи само нарочиту мапу и компас. На путу до циља оријентишу се у трку и проналазе низ контролних тачака по унапред задатом и на карти означеном редоследу. Оријентирингом је могуће бавити се и рекреативно, а чињеница да за то није потребно ништа више од компаса и опреме за трчање у природи може да буде само предност. Ипак, када говоримо о овом спорту треба нагласити да он данас има више подврста, које могу да подразумевају коришћење скија, теренских бицикала или бити прилагођене тако да се и особама са потешкоћама у кретању омогући да равноправно учествују. Сналажење уз помоћ радио-таласа и одашиљача, јахање, кајак, па чак и аутомобили посебности су других дисциплина.
Корени овог спорта су у Шведској 19. века где се оријентиринг (ориг. orientering на шведском) развио из теренске војне обуке, а прво јавно такмичење одржано је 1897. године у Норвешкој.Карте су неизоставни део овог спорта и њиховој изради поклања се велика пажња. То су топографске мапе подручја на коме се такмичење одвија, али са више појединости од обичних и са стандардизованим симболима како би биле разумљиве свим такмичарима без обзира на то одакле долазе.
Оријентиринг има бројне поклонике и у нашој земљи, па заинтересовани више појединости о овом спорту могу пронаћи на интернет адреси Оријентиринг савеза Србије http://www.orijentiring.rs/srb/index.php
ПРКОСНИ ПОПДраги „Забавниче”,
Jа сам Војислав Васиљевић из Београда, имам 25 година и студент сам ЕТФ-а. Цео живот живим у Улици Поп Стојанова на Звездари у Београду. И одмалена ме је интересовало ко је био поп Стојан, и по чему је познат. Питао сам старије, тражио сам на интернету, али нисам сазнао ко је он био. Верујем да ми ти можеш помоћи да сазнам нешто више, па молим за помоћ. Овом приликом желим да ти захвалим на свему што си ме до сад научио и тиме обогатио моје знање.
С поштовањем,
твој ВОЈИСЛАВ ВАСИЉЕВИЋ
Поп Стојанова улица на Звездари добила је име по свештенику Стојану Крстићу из Македоније који се у бурно време, крајем 19. века, залагао за затварање бугарских и отварање српских школа на том подручју и због тога био убијен у селу Лабуништа у струшком крају. У то време Македонија је била под турском влашћу а околне државе, које су сопствену независност повратиле не много раније, увидевши да је некад моћно царство у опадању покушавале су да прошире свој утицај међу становништвом суседних области. Тако су се у Македонији сукобиле националне тежње Бугарске и Србије, које су отварањем школа покушале да припреме терен за будуће присаједињење за које су веровале да на њих имају право. Поред њих, за своју ствар борили су се и Грци и Албанци. Као и у већини случајева када се на малом простору, а нарочито балканском, сучеле национална стремљења локалних заједница а преко њих и интереси великих сила (у овом случају не само Турске, већ и Русије и Аустроугарске) који се огледају у пружању подршке једној или другој страни, није потребно да прође много времена да дође до крвопролића. Једна од жртава таквог злочина био је и поп Стојан, пострадао од бугарске руке, вероватно 1890. године (мада се понегде могу наћи и 1889. и 1891). Будући да ситуација наредних година не само да се није смиривала, већ је постала још гора, уз убацивање и сукобе комитских и четничких одреда, иста судбина задесила је, нажалост, и његовог сина Ставру, такође свештеника, 14. августа 1904. године у селу Подгорцу.Данас, на пример, у селу Лабуништа, после толиких сукоба Срба и Бугара по Македонији и злочина, живи, по Википедији која се позива на попис из 2002. неких 4288 Албанаца, 879 Турака, 371 Македонац, 1 Србин. (И уз њих око 400 „осталих”.) Срби и Бугари, а и не само они, би из тога могли много да науче.
Улица у Београду име свештеника Стојана Крстића понела је 1920. године. „Забавник” захваљује на помоћи у одговору на ово питање Комисији за споменике и називе тргова и улица града Београда.
ПУТ СВЕТЛОСТИ
Занима ме колико траје једна светлосна година.
Унапред захвалан
ПЕТАР ЈАЊИЋ
Нови Београд
Под појмом светлосна година у астрономији се подразумева удаљеност коју светлост превали за годину дана. Дакле, светлосна година је јединица за растојање, а не за време. А колика је та удаљеност, најлакше се израчунава на овај начин: за брзе прорачуне брзина светлости сматра се једнаком 3x108 метара у секунди, а како у једној години има 60x60x24x365 = 31.536.000 секунди, користећи формулу s = v x t, израчунава се приближна вредност светлосне године која износи 9.460.800.000.000.000 метара. 
Тачна светлосна брзина је 2,997924580 x 108 метара у секунди, па светлосна година има 9.454.254.955.488.000 метара, а то је, да би се лакше запамтило, тек нешто мало мање од девет и по трилиона (милиона милијарди) километара. Али, да би прорачун био потпун, треба узети у обзир да астрономска или сунчева година има тачно 365 дана, пет сати, 48 минута и 45 секунди, па је број секунди у години заправо 31.556.925. Тако израчунато, светлосна година је раздаљина од 9.460.528.112.671.650 метара.
ПЕРСИЈСКА ИЛИ АНГОРСКА?
Кад год нам дође у посету, моја бака мази се с нашом персијском мачком и упорно понавља да је то „ангорка”. Да ли постоји разлика између ове две врсте мачака?
МИЛИЦА СТРАХИЊИЋ
Ваљево
Ангорска мачка добила је име јер се верује да потиче из средње Турске, из Анкаре, некад познате као Ангора. Упркос увреженом мишљењу да данашње персијске мачке заиста потичу из Персије, то је мало вероватно. Прве дугодлаке мачке из Персије стигле су, наводно, у Италију почетком 17. века, отприлике кад се у Француској појављују ангорке из Турске. Ако је некада давно и постојала мала разлика у изгледу ове две врсте, у једном тренутку готово се сасвим изгубила. Почетком 20. века ставља се знак једнакости између персијских и ангорских мачака. 
Ја сам ангорка ... ... а ја персијка
Међутим, средином прошлог века ствари се мењају: сматрајући ангорке националним благом, у Турској су поново почели да их одгајају. То чине и узгајивачи у Великој Британији и Америци. У последњим деценијама поново се прави разлика између ове две расе мачака. Али, кад се испита ДНК персијских мјаукала, испоставља се да оне не воде порекло од оних давнашњих, из Персије, већ су им заједнички преци дугодлаке европске и америчке мачке.
