Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

За читање и уживање – Марсел Швоб


ПАОЛО УЧЕЛО,

           

Марсел Швоб (1867–1905), аутор збирки „Двоструко срце”, „Краљ са златном маском”, „Мими” „Измишљени животи”, као и „Књиге о Монел” и „Дечијег крсташког рата” звезда је чијим се сјајем оријентишу само малобројни путници кроз француску књижевност поткрај 19. века. Али оних који би његово дело открили а затим заборавили вероватно нема. Питање зашто овај приповедач остаје непознаница за ширу публику загонетка је која за сада остаје без одговора, али и чињеница која ретке посвећенике не растужује, већ његовом делу придаје посебност лозинке што радост препознавања и поистовећења допуњава задовољством учешћа у каквом тајном друштву. Забасате ли у тај круг, мимоићи ћете се можда са Валеријем, Жидом, Малармеом, Жаријем, Аполинером, Оскаром Вајлдом, Рилкеом и Фокнером, Данилом Кишом.
   Ако једном, крочећи вијугавим стазама између ширине ерудиције и сажетости израза, између сна и симбола, између језе и опчињености тамним ћошковима душе, између оног што може заувек да се изгуби и оног што нас никад не сме наћи случајно залутате на прави пут, баш ту, дубоко у сенкама којима машта обавија стварност, између Стивенсона и Борхеса, чекаће вас Марсел Швоб.

ме му заправо беше Паоло ди Доно; но, Фирентинци су га звали Учели, или Павле Птице, због великог броја цртаних птица и насликаног звериња што испуњаваху његов дом: био је, наиме, сувише сиромашан да држи животиње или набави оне које није познавао. Штавише, прича се да је у Падови израдио неку фреску са четири основна елемента те да је ваздуху придао обличје камелеона. Али он камелеона никад није видео па је приказао једну трбушасту камилу зинуте губице. (Међутим, објашњава Вазари, камелеон сличи ситном сувом гуштеру, док је камила једна крупна и незграпна зверка.)  Јер Учело уопште није бринуо о верности ствари већ о њиховом мноштву и о бескрају линија; тако је поља бојио плаво а градове црвено, и сликао коњанике у црним оклопима на абоносним коњима разјарених чељусти, и копља усмерена попут светлосних зрака ка свим тачкама неба. А уобичавао је да црта мацокије (маззоццхи), то јест обруче од дрвета прекривене платном што се стављају на главу како би се набори пребачене тканине распоредили око целог лица. Учело их предочи шиљасте, друге четвртасте, неке опет изломљених површина, изведене у пирамиде и купе, како год су се указивали у перспективи, тако да је у одступањима мацокија открио читав свет спојева. И вајар Донатело му говораше:
   „Е, Паоло, ти ради сенке испушташ суштину!”

ли Птица је наставио своје мукотрпно дело, склапао је кругове, делио углове, испитивао сва створења у свим њиховим видовима и одлазио је да од свог пријатеља математичара Ђованија Манетија тражи тумачење Еуклидових проблема; затим се затварао и прекривао своје пергаменте и дрвене плоче тачкама и кривуљама. Стално се бавио изучавањем архитектуре, у чему је обезбедио помоћ Филипа Брунелескија; али то нипошто у намери да гради. Задовољавао се тиме да означава правце линија од темеља до карниза, и стицање правих у њиховим пресецима, те начин на који сводови заокрећу ка својим заглавним каменовима, лепезасто скраћивање таваничних греда које као да се сједињују на крајевима великих дворана. Представио је такође све животиње и њихове покрете, као и кретње људи како би их свео на једноставне линије.

''Потоп'', Паоло Учело, фреска у цркви Санта Марија Новела у Фиренци

   Најзад, налик каквом алхемичару што се удубљује у смеше метала и поспешивача, и прати њихово стапање у својој пећи не би ли пронашао злато, Учело је сасуо све облике у топионицу облика. Обједињавао их је, преспајао, стапао да постигне њихов прелазак у прост облик, из којег произлазе сви остали. Ето зашто је Паоло Учело живео као алхемичар у забити своје кућице. Веровао је да ће све линије моћи да претвори у један једини савршени вид. Хтео је да постојећу васељену покаже онако како се она огледа у оку Господа, који види где сви ликови извиру из једног сложеног средишта. Око њега су живели Гиберти, Дела Робија, Брунелески, Донатело, сви поносити и мајстори своје уметности, који су се шалили на рачун сиротог Учела и његове залуђености перспективом, сажаљевајући његов дом пун паука, а без намирница; но Учело је био још поноситији. При сваком новом склопу линија, надао се да је открио поступак стварања. Није тежио опонашању већ моћи да потпуно разложи све ствари, и чинило му се да необичан низ набраних капа разоткрива више од величанствених мермерних кипова великог Донатела.

а тај начин живљаше Птица, а замишљена му глава би закукуљена плаштом; није примећивао ни шта једе ни шта пије него је у свему подсећао на пустињака. Тако на једној ливади, близу некаквог круга од старог камења пободеног у траву, спази он једног дана младу девојку, насмејану, са венцем на глави. Носила је дугу танану хаљину што се бледом врпцом држала око крста, а покрети јој беху гипки попут стабљика које је повијала. Звала се Селвађа и осмехнула се Учелу. Он уочи виткост њеног осмеха. А кад га је погледала, виде све цртице њених трепавица, колутове њених зеница, кривуљу њених капака, истанчане заплете њених коса, и замисли да венац што јој крунисаше чело заузима сијасет положаја. Али Селвађа ништа о томе није знала јер имала је тек тринаест година. Узела је Учела за руку и волела га је. Била је кћи неког бојаџије из Фиренце, и мајка јој је умрла. У кућу је дошла друга жена која је Селвађу тукла.  Учело је одведе код себе.
   Селвађа остаде да по вас дан чучи пред зидом на којем је Учело скицирао свеобухватне облике. Никада није схватила зашто он радије разматра линије праве и повијене него што гледа у нежно лице које се диже ка њему. Увече, када су долазили Брунелески или Манети да вежбају са Учелом, она би иза поноћи заспала подно изукрштаних правих, у кругу сенке испод светиљке. Ујутру се будила пре Учела и уживала је пошто су је окруживале насликане птице и разнобојне животиње. Учело нацрта њене усне, па њене очи, косе њене, и руке, и ухвати све ставове њеног тела; али уопште не уради њен портрет како су то чинили други сликари који су волели неку жену. Јер Птица није познавао радост посвећивања особи; никако се није скрашавао на једном месту: желео је да лебди, у свом лету, над свим местима одједном. Те облици Селвађиних ставова буду бачени у топионицу облика, скупа са свим покретима животиња, обрисима биљака и камења, зрацима светлости, лелујањима земаљских испарења и морских таласа. И чинило се да ће Учело, не сећајући се Селвађе, над топионицом облика остати занавек нагнут.
   У међувремену, у Учеловој кући није било ничег за јело. Селвађа се не усуђиваше да то каже Донателу ни другима. Ћутала је и умрла. Учело представи укоченост њеног тела, спој њених малих мршавих шака, и линију њених јадних склопљених очију. Није знао да је мртва као што није знао ни да ли је живела. Него убаци и те нове облике међу све оне које је прикупио.

тица остари а његове слике више нико није разумевао. На њима се видео само метеж кривуља. Више се не распознаваху ни биљке, ни животиње, ни људи. Годинама је већ радио на свом врхунском делу, које је скривао од погледа. Требало је да оно обухвати сва његова истраживања и буде отеловљење његове замисли. Бејаше то свети Тома неверни који искушава рану Христову. Учело заврши своју слику у осамдесетој години живота. Доведе Донатела па је смерно откри пред њим. И Донатело узвикну:
   „О, Паоло, покриј своју слику!” Птица запиткиваше великог вајара: али овај не хтеде да каже више ништа. Учело по томе разабра да је остварио чудо. Но, Донатело је видео једино збрку линија.
   И неколико година потом нађу Паола Учела мртвог од исцрпљености у његовој болесничкој постељи. Лице му беше зракаста мрежа бора. А очи упрте у одгонетнуту тајну. У чврсто стиснутој шаци држао је округли комадић пергамента прекривен сплетовима што су ишли из средишта до ивице и враћали се са ивице у средиште.
Прича је из збирке
„Измишљени животи”


Аутор: 
Превео Никола Ђорђевић
број: