Крај 19. века варош на Дунаву дочекала је с тридесетак хиљада становника и педесет кафана, ресторана и мањих гостионица. У њима је живот имао своја правила
Чувена гостионица „Код камиле“
ристалице Светозара Милетића, али и други мислећи људи окупљали су се у кафани Бела лађа у Његошевој улици. За време Баховог апсолутизма (1849–1860) полицијски комесари овде су редовно проверавали гостинске књиге, трагајући за дошљацима из Србије који су се дружили с Милетићевим омладинцима. Стални гости кафане и њихови пријатељи, окупљени за штамтишом (дугачки сто за 10–12 особа), потпаљени алкохолом или с превише кафе у себи, водили су бескрајне расправе о политичкој ситуацији, али и културној сцени српског народа.
Овде су стизали и уметници – Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Јаков Игњатовић, Ђура Јакшић... Јован Скерлић, чувени српски књижевни критичар и историчар, рекао је једном приликом да у Белу лађу млади писци из Србије долазе „као на хаџилук”.