3320 25. 9. 2015.
Мода кроз векове
У ХАЉИНИ С ХИЉАДУ ГРАНА
Венчање и избор венчанице нека су врста метафоре за живот жене, сматра чувена америчка модна креаторка Вера Ванг, о чему сведочи и једна београдска изложба 
узика коју свирају на венчањима подсећа ме на музику коју свирају војницима пре него што крену у бој! - написао је немачки романтичарски песник Хајнрих Хајне. Имајући у виду наше обичаје, стварно је тако. Трубачи су били и ту и тамо! Само су битке које су уследиле, ипак, биле суштински различите.Било је то пре отприлике петнаест година. Једном мирном вождовачком улицом промицао је млади пар. Носили су фармерке, мајице и патике и држали су се за руке. Ништа необично, а камоли упадљиво. Али, из једне капије чуо се глас који је одзвањао целом четврти:
„Сине! Па ти ћеш стварно тако на венчање!? Узми макар неки цвет!”
Веома дотерана госпођа потрчала је за поменутим паром, претходно откинувши с грма грану украсног шибља.
Оно „сине” односило се, заправо, на кћерку. Девојка је била одлучна у намери да пред матичара изађе обучена онако како се иначе облачи. Презирала је венчанице и ниподаштавала их. Сматрала их је смешним. Зар је потребно да троши новац и посебно се кинђури за човека који је тако добро познаје и са којим намерава да проживи читав живот? И у добру и у злу? Зато је храбро, у патикама, наставила према општини. Узела је грану из мајчиних руку, слутећи да је већ довољно узнемирила. И тако се венчала.
Србија пред олтаром
Наравно, није једина која се венчала обучена као да не иде на венчање. Чини се да је, ипак, далеко већи број невеста које избор венчанице мучи много пре него што се и заљубе, односно нађу одговарајућег младожењу. Цртежи девојчица често приказују невесте у различитим креацијама. Вера Ванг, позната америчка креаторка, сматра да су венчање и избор венчанице нека врста метафоре живота жене. Тешке речи које наводе на обазривост. Поврх тога, треба имати у виду да живот жене прате различити обичаји којима се у мањој или већој мери, зависно од времена и поднебља, прилагођавала и прилагођава се и даље. Неке се, као што смо видели, и опиру. Али, и то је прича за себе.
 |
 |
| Биндали хаљина с краја 19. века од свиленог сомота украшена металним нитима и шљокицама, ношена у Мушутишту (са изложбе у Музеју примењене уметности) | Свилену венчаницу из чувеног београдског модног салона Берте Алкалај, носила је 1911. године на венчању Даница Палигорић у Нишу |
Обичаји су некада строго налагали да Јапанке на венчању носе свечани кимоно беле боје, док су Индијке носиле сари, углавном у нијансама црвене боје. Шкотланђанке су увек имале бар неки карирани украс... Глобализација и Интернет учинили су да међусобно подражавање
постане готово бесмислено. Па и када је о венчаницама реч. Сви могу да подражавају све, од чувених глумица до будућих краљица.Није нимало чудно што је велику пажњу посетилаца привукла једна изложба, недавно отворена у Музеју примењене уметности у Београду – „Венчане хаљине у Србији у другој половини 19. и почетком 20. века”. Поставку, чији је аутор Драгиња Маскарели, чини десетак хаљина које су невесте и веренице носиле у истој прилици, на венчању, али у различитим градовима Србије. Изузетак чини само једна коју је 1909. године, не у Србији, већ у Паризу носила госпођица Елена Ристић, приликом веридбе за Војислава Тодоровића, коњичког официра. Суботње преподне у Музеју примењене уметности испуниле су углавном жене, тачније, мајке и кћерке (различитог узраста). Као непозван гост, случајно се ту нашао и дечак са пластичним мачем у руци. Он није крио незадовољство што се нашао на овом месту. Мрштио се и недвосмислено показивао како му не пада на памет да размишља о девојкама. О венчаницама понајмање!
Ипак, међу венчаницама од одабраних материјала беле боје (или боје слонове кости) израђених у Венецији, Бечу и Београду (истиче се салон Берте Алкалај), по својој особености издвојила су се два кафтана. Реч је заправо о биндали хаљинама, хаљинама које су за свечане прилике носиле жене у Отоманском царству још од 14. све до краја 19. века. Попут многих турских обичаја, тако је и мода ношења биндали хаљина прешла и на наше даме.
Даница Комадинић, рођена Јанковић,
блистала је у венецијанској венчаници
од тила украшеној везом када се удавала,
1911. године у Београду
Сомотска или од тила?
Биндали, што на турском значи „хиљаду грана”, сомотски је кафтан, дакле горња хаљина извезена металним нитима златне боје. Или самим златом. У тој хаљини невеста, можда, није деловала крхко, нежно и чедно као, на пример, у белој хаљини од тила израђеној у Венецији 1911. године, такође, представљеној на изложби. У боји црног вина, богато украшена златним везом од хиљаду грана, биндали и данас делује као одора достојна праве царице. Та свадбена хаљина од свиленог сомота припадала је Султани Кочмановић из Призрена, удатој у Скопљу за трговца Спиру Исаиловића Тетовца. После свадбе хаљина је, по свој прилици, брижљиво спакована и чувана за кћерку, односно будућу снаху. Преносила се с нараштаја на нараштај, па је дочекала да се појави ове јесени на изложби у Музеју примењене уметности.
 |
| Невеста Соња Екстремад Бојеро, удата Лукић, на венчању у Аликантеу 2010. године |
У сваком случају, добро је видети какви су обичаји некада били и упоредити их са данашњим. Без обзира на то што ће се нека будућа невеста, када јој припреме за венчање коначно досаде, ипак одлучити да се венча у фармеркама.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
