Архива
Већ у петој години Алехандро Ходоровски, потоњи славни позоришни и филмски редитељ, пантомимичар, глумац, писац и сценариста стрипова, знао је да је његова једина жеља да изгради своју душу, па је почео да пише песме...
Слика из стрипа о Инкалу
д марта 2006. године, данас осамдесетдвогодишњи Алехандро Ходоровски редовно пише за месечник HL” који издаје угледни италијански дневник „Република”. Ходоровски води занимљиву и необичну рубрику – „Психопошту”. Из броја у број увек налази посебне одговоре, тачније решења за најразличитија питања и невоље због којих му се обраћају читаоци. Да ли је реч о неусклађеним осећањима, неуравнотеженом животу, невољама на послу, несрећној љубави, Ходоровски открива лек, јер је убеђен да је одговор увек скривен негде у нама. Довољан је, дакле, „чаробни” покрет и лек ће се сам ослободити, омогућавајући „пацијенту” да ведро настави животни пут. Или бар радосније.
У ствари, „Психопошта” открива једно од многих занимања или, боље речено, позива чилеанског уметника украјинско-јеврејског порекла. Мед, пепео, старе фотографије, новчићи и разни други предмети чине „реквизите” помоћу којих Алехандро Ходоровски обавља психомагију. За многе поштоваоце широм света духовни учитељ, Алехандро Ходоровски сматра да је људе могуће саветовати путем (неке врсте) чаролије. Кад установи шта је нечија права „бољка”, он особу упућује да учини читав низ сасвим неочекиваних радњи, изазивајући у његовим мислима слике и наводећи саговорника да осећа нешто друго од уобичајеног, односно да схвати да је сам извор бесконачног броја решења и – препун мелема. Савети које је Алехандро Јодоровски објавио у поменутом часопису, сакупљени су и објављени у књизи која управо носи назив „Психопошта”. Књига је објављена у Италији где је постала бестселер.
Пре шест стотина година у Фиренци се догодило нешто толико јединствено и чудесно да је заувек променило свет
но што се догодило у Фиренци између 1399. и 1452. године, током прве половине 15. века, била је права уметничка револуција, а уметници који су је водили били су Филипо Брунелески и Лоренцо Гиберти. Њихов ученик Донатело корачао је упоредо с њима и ускоро преузео вођство, док им се млађи уметник Мазачо придружио касније и преузео вођство у свом пољу. Заједно, ова четворица уметника поставили су основе за све који су касније дошли за њима.
Хорде туриста посећују Фиренцу сваке године и сваки од њих најпре гледа у чуду Брунелескијеву куполу, која сија на плавом тосканском небу и чији изглед сви добро знамо с многобројних репродукција које нас окружују. Осам мермерних ребара ове куполе, осам масивних секција које одвајају црвене плочице урађене у теракоти, надвишених складном мермерном лантерном.
„Супротно уверењима већине безглавих људи, бити денди није чак ни претерано уживање у одевању и материјалном. За савршеног дендија ове ствари су само симбол племићке надмоћи његовог ума”
ириси скупих парфема мешају се у ваздуху с димом још скупљих цигара. Шуште ручно шивене, недељама унапред наручене хаљине, блеште осмеси, огрлице и наруквице. Ситне борбе на свим фронтовима, чија је фризура најскупља, ко је био на ексклузивнијем летовању, ко боље свира клавир, чији је трач сочнији и коментар заједљивији. Поражени се неопажено повлаче у другу просторију, па се до краја вечери и првобитно окупљени „крем” друштва подели на слојеве неупадљиве неискусном посматрачу.
Када је већ попијено довољно вина и композиције постепено прелазе у модерније, благо неумесне нумере, низ ходник одјекује бат његових нових, неизлизаних ђонова. Осмех, мало искривљен у страну, беспрекорно држање. Вратар га најављује, лепезе су већ спремне, хладе беле вратове убрзаног пулса, распирују ишчекивање и... забава може да почне.
Краљ Петар I заруменео се у лицу од изненађења и задовољства видевши маратонце који су маја 1910. године трчали од Обреновца до Београда
„Другог маја 1910. године, после дугих киша, освануо је врло леп дан. Била је недеља. Тог дана изведене су пешачке трке од Обреновца до Београда. Тридесет два километра! Прве маратонске трке у Србији које је приредио Олимпијски клуб Београда. Учествовало је око стотину младих људи, официра, подофицира, грађана и сељака. Награду од хиљаду динара даје лист ’Ново време’.
У Кошутњаку, на малом брегу су ложе, у црвено обојене, па се лепо одвајају од зелене шуме. Велика елипса обележена је где ће тркачи правити последњи круг када стигну.
Свет који данима од кише није могао изаћи, кренуо је на излет овог првог сунчаног пролећног дана. Прекрили су поље у Кошутњаку. Поред пута куда ће тркачи проћи, густи редови стајали су по ивици пута.
Тркачи су отишли лађом до Забрежја и тамо се пресвукли у тркачка одела. На путу су биле станице са лекарима – на Умци и Остружници и јављали су телефоном кад су тркачи пролазили поред њих.
Из „Дневника снова”, рукописа објављеног тек после песникове смрти, више је него очигледно да је Ленка за Лазу Костића била исто што и Беатриче Дантеу и Лаура Петрарки
... одбројавање пред испаљивање ракете од десет уназад потиче из немачког филма „Девојчица на Месецу” из 1928. године. Његов редитељ Фриц Ланг бројање је обрнуо да би повећао напетост
КЊИГОМ ДА ТИ КАЖЕМ
СИЛНЕ МОЛБЕ КМЕТА РАДОВАНОВИЋА
Молим вас да ми одговорите кад је у Београду основана прва општина?
МИЛОШ
Ириг
