Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

„Забавникова” школа живота


МОДЕРНИ ЧОВЕК РЕНЕСАНСЕ

„Супротно уверењима већине безглавих људи, бити денди није чак ни претерано уживање у одевању и материјалном. За савршеног дендија ове ствари су само симбол племићке надмоћи његовог ума”

ириси скупих парфема мешају се у ваздуху с димом још скупљих цигара. Шуште ручно шивене, недељама унапред наручене хаљине, блеште осмеси, огрлице и наруквице. Ситне борбе на свим фронтовима, чија је фризура најскупља, ко је био на ексклузивнијем летовању, ко боље свира клавир, чији је трач сочнији и коментар заједљивији. Поражени се неопажено повлаче у другу просторију, па се до краја вечери и првобитно окупљени „крем” друштва подели на слојеве неупадљиве неискусном посматрачу.
    Када је већ попијено довољно вина и композиције постепено прелазе у модерније, благо неумесне нумере, низ ходник одјекује бат његових нових, неизлизаних ђонова. Осмех, мало искривљен у страну, беспрекорно држање. Вратар га најављује, лепезе су већ спремне, хладе беле вратове убрзаног пулса, распирују ишчекивање и... забава може да почне.

Даме и господо

    У Холивуду то зову „имати оно нешто”, у Француској „je ne sais quoi” јер, истина, то је тешко описати. Можемо да се одлучимо за комбинацију беспрекорне елеганције без превеликог труда и ненадмашног интелекта и хумора, али, на крају, све се своди на необјашњиви и, најважније, незаобилазан утисак који то изазива у посматрачу. У Енглеској, где је то и настало, такве особе зову се, једноставно, денди.
    Ова појава, иако би могло да се каже да постоји одувек, препозната је и именована у Енглеској и Француској, револуционарних деведесетих година осамнаестог века. Поједностављено, денди је особа која особиту пажњу поклања физичком изгледу, одећи, обући, фризури, држању, али и начину изражавања, нарочитом, готово песничком, језику, бритком хумору и цинизму. Хобији и квалитетно провођење слободног времена су императив, а све то мора да буде пропраћено, наизглед, опуштеношћу.
    Денди не бира друштво, друштво бира њега. Иако углавном потиче из средње класе, племство му широм отвара врата на свим забавама и окупљањима. Зна се да ће његово појављивање привући већину гостију. С дамама је одмерен, благо провокативан, али никада неуместан. Са господом разговара о свим темама подједнако добро.
    Многи су се, поготово у време њеног настанка, бавили овом појавом, али често једнодимензионално. Заведени на погрешне закључке ограничавајући се само на физички изглед. Бодлер је доста писао о томе и покушао да исправи заблуде.
   „Ова бића су једино у стању узгајања идеје лепоте у свом сопственом бићу, задовољавања страсти, осећања и размишљања... Супротно уверењима већине безглавих људи, бити денди није чак ни претерано уживање у одевању и материјалном. За савршеног дендија ове ствари су само симбол племићке надмоћи његовог ума.”

Правилима против промена

    Балзак је у „Трактату о елегантном живљењу” (који је и данас једна од основних смерница свакоме ко жели да постане прави денди) написао да свако доба на себи својствен начин изражава елеганцију. Ти начини су променљиви, у сталном кретању и еволуцији, али ставови којима се воде вечни су и стални. Баш због тога постоји, донекле званичан, код којим се воде дендији. Правила су поређана по важности.

    1. Физичко разликовање од других – не може било ко да буде денди. То је немогуће ако особа није висока, витка и згодна, или ако нема бар једну од ових особина изразито, а друге две у просеку. Једним од савременијих дендија сматра се Фред Астер. Иако не баш леп, а ни висок, за њега се говорило да је „толико танак да се може пљунути кроз њега” па му је зато свако одело стајало као саливено.
    2. Елеганција – у складу с раздобљем, наравно. Дендијева самосталност, сигурност, оригиналност и истанчаност морају да се огледају у његовој одећи. Она мора да буде по последњој моди, али не нужно упадљива. Најважније је да је савршено скројена и одржавана.
    3. Савладавање – код овог правила „стручњаци” се не слажу. Док Барбе д’Оревиј тврди да денди мора да буде одлучан у томе да га ништа емотивно не дотиче, Бодлер каже да, уколико би трпео бол, он само мора да настави да се смеје. Потпуни мир док срце снажно туче. Управљати собом, па онда целим светом.

    4. Самопоуздање – док је савладавање у вези с оним што је унутра, самопоуздање је оно што денди показује другима. Повратак смирености из античких времена међу модерне, усковитлане душе.
    5. Самосталност – новчана, али уколико је денди приморан да ради, дух самосталности мора да буде присутан у послу, о чему је често писао Том Вулф, писац чувене књиге „Вашар таштине”. Самосталност мора да зађе у све поре друштвеног живота. У страсти, моралност, амбиције, политику и посао.
    6. Оштроумност – поготово парадоксалан начин говора. Говорити лако и духовито о тешким темама, а озбиљно о лаким. Тај дух најбоље је ухватио Оскар Вајлд у својим ликовима, највише лорду Хенрију из „Слике Доријана Греја.”
    7. Посебно држање – денди је сумњичав, свет га умара, чак му досађује. На друштво увек гледа с дозом цинизма и неодобравања.
    8. Еготизам – слично егоизму, уздизање себе, али највише у говору и писању, блажа је, неувредљива и од људи често обожавана особина дендија. Речима једног од највећих дендија, већ поменутог Вајлда, други људи прилично су ужасни. Једино могуће друштво си сам себи.
    9. Достојанство – увек резервисан, мрачна и узбуркана осећања денди ће задржати за себе. Могао би да се увреди ако му неко каже да је романтичан.
    10. Оштра мерила – одолети свему што би било погодно простој маси.
    11. Ренесансни човек – потпуни џентлмен, добро се облачи, добро игра, добро се мачује, геније за писање љубавних писама, пријатног гласа.
    12. Хировитост – зато што су загонетка умотана у лавиринт, зато што дендизам пише своја правила. Последње правило је бити у могућности да оспориш сва претходна. Јер, на крају, не постоји шифра за дендизам. Да постоји, свако би, далеко било, могао да постане денди.

Кроз векове


    Иако се нагађа да су и Аристотел, Платон и Макијавели могли да буду дендији свог времена, за почетак денди ере узима се излазак у јавност Џорџа Брајана Брамела, познатијег под надимком Џо Брамел.
    Рођен 1778, чекао је свега шеснаест година да после смрти оца наследи мало богатство. Остати с толико новца, а тако мало година, препуштен високом друштву, морао је да има веома добар план да обезбеди себи сигурну будућност. То није успео, али је своје име уписао у историју. Не освојеним ратовима или храброшћу, већ небројеним следбеницима и имитаторима.
    После завршених колеџа, где је већ стекао углед заводника и изврсног џентлмена, придружио се Енглеској краљевској коњици где га је запазио принц од Велса, будући краљ Џорџ IV. Под његовом заштитом, стекао је чин капетана и брзо ушао у најуже кругове високог друштва.
    Запажен због изузетног изгледа, који није нарушио чак ни сломљен нос који је зарадио кад га је једном приликом повредио узрујани коњ, био је омиљен међу женским делом друштва. Мушки део приволео је беспрекорно кројеним оделима, паметним и правовременим опаскама и необичним обредима које је изводио. Сваки дан мењао је одећу, бријао се, купао, прао зубе после сваког оброка и пића. Његова сложено везана кравата увек је привлачила највише пажње, а причало се да је ципеле гланцао шампањцем.
    Покушавао је да иде укорак с људима који су га окруживали, што се убрзо показало кобним. Трошкови улепшавања и коцкања нису исплаћивани, а у међувремену изгубио је и наклоност краља. Завршио је без паре у џепу, луд, коначно потучен серијом срчаних удара у шездесет првој години. Истина, прилично неславан крај, али му је, упркос томе, 2002. године у Лондону подигнут споменик.
    Следили су дендији мало угледнијих животних остварења. Многи су били господа од пера, Џорџ Гордон Бајрон, Бодлер, па због тога неки деле дендизам на интелектуални и визуелни, али једно без другог недостатни су.
    Настављач Брамелове лозе дендија и без поговора један од најпознатијих, био је Оскар Вајлд. Сви скандали који су га пратили, афере и трачеви који иду уз његово име само доприносе његовој титули највећег дендија деветнаестог века. Многи ликови које је створио служили су као смерница младим племићима који су, углавном неуспешно, покушавали да парче пажње која је непрекидно кружила око Вајлда придобију за себе.


А данас?

    Дошао је и двадесети век. Доба ратова, муњевитих промена на свим пољима. Човек је постао отпоран на шокантно. Више ништа не може довољно да га изненади, заокупи његову пажњу, удовољи његовим презасићеним чулима. Тако је и дендизам дошао у незавидан положај.
Оно што га је до сада одређивало тешко да је и даље применљиво. Стога, критеријуми су зашли дубоко у минус, па се „титула” дендија доста олако качи уз нечије име. Телевизија и штампа и ту су одиграли неизоставну улогу, па су тако многе појаве нашег доба и њихови представници добили етикету дендија и дендизма.
    У уметности то је Салвадор Дали, у шоу-бизнису Енди Ворхол, Фред Астер, Ралф Лорен, чак и неки извођачи хип-хоп сцене.
Очигледно, дендизам, иако увек подгреван занимањем масе и уздизањем у небеса необичног и оног што је отворено сврстава у класу нижу од себе, временом се свело на Ворхолових „15 минута славе”. Написати „Слику Доријана Греја” изједначено је с конзервама супе, натерати читаву Енглеску и Француску да се облаче баш као ви сведено је на масовно произвођене шарене дуксерице. Рећи, попут Томаса Мана: „Колико је мислилачког труда потребно уложити само у склапање поштеног изгледа! Колико времена и пажње одлази на залихе цигарета, сапуна и парфема; толико прилика у којима у тренутку треба донети одлуку, и то два до три пута дневно, коју кравату изабрати! И на крају је све вредно труда. Важно је. Баш је он од свих људи непобитан и недостижан у сваком погледу, од главе до пете”, очигледно никоме више није занимљиво. За разлику од Андре Бенџамина, познатијег као Анде 3000, који саветује: 
   „Мора да се направи спој безвремене одеће. Такав да вам неки од великана, као што су Бо Брамел и војвода од Виндзора, кажу да сте урадили добар посао. Они су растурали”.



Аутор: 
Кристина Јанковић
Илустровао: 
Добросав Боб Живковић
број:
leochen
Слика корисника leochen's
User offline. Last seen 11 years 48 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 25/05/2012
Le geometrie
Le geometrie di?Balenciaga?prendono forma sul tacco che definisce queste décolleté fin troppo lineari se non fosse per la presenza di una ricerca di sapore architettonico nell’elemento di sostegno posteriore e per la stampa optical ad effetto serpente.Da vicino però la stampa rivela la sua vera natura, più simile a pois stilizzati che alla texture tipica del serpente, solo simulato su pelle di vitello. Il tacco catalizza tuttavia l’attenzione Balenciaga Borse, per la sua forma a cono con inserto che ne devia la linea classica.L’altezza è di nove centimetri e mezzo, dunque non eccessiva. Daranno il loro meglio con una mise minimale che lasci risaltare il dettaglio costruttivo, contrastante anche cromaticamente con il resto perché è in acciaio blu accostato ad un tacco retro nero.
lglg (not verified)
Слика корисника lglg's
Manolo Blahnik
On design, multi-level crisscross weave and Manolo Blahnik around the ankle to bind belt is inherited the Rome of Manolo Blahnik Canada sexy enchanting and cool shoes are fashionable, send out the Manolo Blahnik Sandals people cannot be ignored the existence feeling, will be women's independence temperament Cheap Manolo Blahnik Sandals full expression.