3320 25. 9. 2015.
Супарништво које је покренуло ренесансу
БРУНЕЛЕСКИ ПРОТИВ ГИБЕРТИЈА
Пре шест стотина година у Фиренци се догодило нешто толико јединствено и чудесно да је заувек променило свет
но што се догодило у Фиренци између 1399. и 1452. године, током прве половине 15. века, била је права уметничка револуција, а уметници који су је водили били су Филипо Брунелески и Лоренцо Гиберти. Њихов ученик Донатело корачао је упоредо с њима и ускоро преузео вођство, док им се млађи уметник Мазачо придружио касније и преузео вођство у свом пољу. Заједно, ова четворица уметника поставили су основе за све који су касније дошли за њима.Хорде туриста посећују Фиренцу сваке године и сваки од њих најпре гледа у чуду Брунелескијеву куполу, која сија на плавом тосканском небу и чији изглед сви добро знамо с многобројних репродукција које нас окружују. Осам мермерних ребара ове куполе, осам масивних секција које одвајају црвене плочице урађене у теракоти, надвишених складном мермерном лантерном.
Туристи се обавезно окупљању и испред Баптистеријума, одмах насупрот Дуома, односно базилике Санта Марија дел Фјоре и диве се чувеним Гибертијевим „Рајским вратима”, можда несвесни да су ови панели само сјајне реплике.
Ипак, та врата и надметање уметника за њих родили су ренесансу.
Надметање, што би данас одговарало појму конкурса, било је одлучујућа тачка у историји уметности. Да ли је то био одлучујући Гибертијев тренутак? Тако га је видео сам Лоренцо Гиберти у „Коментарима”, првом самоаналитичком књижевном делу које је написао ликовни уметник у посткласичном свету. Или његовог ривала, Брунелескија, кога је разочарење након овог надметања усмерило ка новим остварењима и још вишим подухватима као архитекте? Тако је виђен и у „Животу Брунелескија”, обимној биографији овог уметника, из 1480. године. Писац је био Антонио ди Тучо Манети, математичар који је као младић познавао Брунелескија као старог човека и који је његов неуспех на овом надметању видео као кључни део каријере који га је усмерио према архитектонским подухватима и устоличио као водећу уметничку снагу ренесансе. За Манетија Брунелески је био човек који је изгубио битку, али је добио рат.
Иако је овај Манетијев став полемичан, биографија коју је написао пуна је чудесних прича које откривају доста тога о Брунелескијевој личности, али и о живости уметничке сцене раног 15. века у Фиренци. Неки детаљи чак су противуречни архивским извештајима. Ипак, како се открива све више докумената из тог доба, чини се да је очито да су Манетијеве приче у сржи, ако не у детаљима, ипак истините. Он Брунелескија неспорно види као свог хероја, али чак је и Вазари, у књизи „Животи уметника”, из 1550. године, скоро 70 година касније, биографију уметника готово у целини преузео од Манетија, подвлачећи божанску даровитост и генијалност, под утицајем, опет, његовог личног хероја из тог времена, Микеланђела.
Легендарно надметање
Говорећи и о Брунелескијевим савременицима, Вазари их је сасвим оправдано видео као генерацију дивова. Како су Фирентинци водили рачуна о тачном бележењу догађаја, на располагању су нам и друге хронике, писма, документи који пружају податке о догађајима из раног 15. века.
И управо је, можда, једна од најзанимљивијих прича необичан однос између Филипа Брунелескија и Лоренца Гибертија. Иако Гиберти није имао Манетија на својој страни, то је био велики уметник, који се изборио сопственим снагама, самопоуздањем, заводљивошћу и памећу, овом завидном комбинацијом квалитета, да постане једна од средишњих фигура тог времена, уздижући се од скромног порекла до угледног места богатог и уваженог грађанина Фиренце.
Прича о овом легендарном надметању почиње при заласку 14. века, у време кад су двојица мајстора били сасвим млади. У лето 1399. године, најпре у Ломбардији и северном делу Тоскане, а потом у августу и у Фиренци, појавио се нови верски покрет, бјанки (Bianchi) или бели, названи тако по белим платненим одеждама које су носили. Проповедали су покајање, суздржавање од земаљских благодети, али су са собом донели и кугу, крећући се од града до града. Процењује се да је до 1400. године од куге умрло око 14.000 житеља Фиренце. Осећајући ударац који јој је средином 14. века задала „црна смрт”, Фиренца је почела и економски да посрће.
Лоренцо Гиберти и победнички рад
Управо у ово тешко време Филипо Брунелески појавио се као уметник. Рођен 1377. године, имао је двадесет две године кад су бјанки донели кугу у Фиренцу. Годину дана пре тога ушао је у златарски еснаф. У то време златари су били група унутар свиларског еснафа, Арте дела сета, као један од седам великих еснафа који су владали Фиренцом. Ипак, златар је имао много мањи положај од трговца свилом. У патријархалном друштву већина мајстора били су или синови мајстора или синови из сиромашнијих породица, као шегрти мајсторима, с надом да ће на тај начин остварити бољи друштвени положај. За разлику од тога, Филипо је био син бележника, што је било цењено занимање, које је комбиновало рад данашњих адвоката с пословима писара. Уз то, Филипов отац, сер Брунелеско ди Липо Лапи, имао је један од највиших положаја у фирентинској управи („сер” је била титула намењена бележницима, док „ди Липо Лапи” означава да је Брунелеско био син човека који се звао Липо, а припадао је породици Лапи, тако да је пуно име Филипа Брунелескија било Филипо ди сер Брунелеско ди Липо Лапи). Зашто се онда Филипо одлучио за позив златара? Манети нуди романтично објашњење, наводећи да је одмалена показивао занимање за цртање и сликање, али указујући и на Филипово самопоуздање, у време кад се о професионалној и приватној будућности младих људи одлучивало без њихове сагласности или мишљења.
Постоји и мишљење да је сер Брунелеско, седећи у градској управи, сматрао да је један од кључних задатака Фиренце изградња катедрале и можда због тога сина упутио у том правцу.
У сваком случају, изградња катедрале, главног здања Фиренце, започета је око 1296. године. Грађевина је замишљена као највећа и највеличанственија катедрала на свету, симбол Фиренце као једног од најбогатијих и највећих градова Европе. Крајем 13. века незавршена катедрала стајала је као подсетник напора града да поврати тај положај након декада тешких удараца, куге, глади, ратовања и економских недаћа. Највећи изазов била је градња куполе, чије решење је још чекало архитекту и инжењера. У 14. веку није постојала јасна улога архитекте већ су архитектонске планове обично правили скулптори, сликари, златари.
У зиму 1399. године Филипо је био у Пистоји, граду северно од Фиренце. Постоји могућност да се ту склонио од куге, али је вероватно тражио и посао и изазов који би му омогућио да прикаже своју даровитост. У Фиренци је, након раног уметничког процвата почетком 14. века, због куге дошло до застоја. Пистоја је, међутим, понудила јединствену могућност младом тосканском златару – сребрни олтар светог Јакова у катедрали Свети Зено. Са 628 сребрних скулптура, овај олтар је чудесан подсетник врхунске готике и својеврсна енциклопедија стилова током три века. Врхунац ових стилова и, вероватно, почетак новог доба и драматични прекид с прошлошћу баш је рад Филипа Брунелескија. Њему се приписују фигуре четири пророка, урађене у високом рељефу, које се издвајају из позадине у облику четворолиста.
Док је Филипо Брунелески истраживао уметност скулптуре у сребру, Гиберти се упутио у Пезаро, на Јадранској обали, где је осликавао просторије дворца лорда Малатесте. И у младости је Лоренцо Гиберти показивао велику амбицију, једино у то време његово име није било Гиберти. То ће се десити много касније, дајући за право његовом новом друштвеном положају. У то време био је познат као Лоренцо ди Бартоло, по златару Бартолу ди Микелеу, с којим је тада живела његова мајка. До краја живота Лоренца је прогањало питање да ли је Бартоло био његов отац или не.
Брунелескијевим губитком у надметању свет је добио ремек-дело ренесансне архитектуре. Куполу цркве Санта Марија дел Фјоре у Фиренци Брунелески је почео да ради у 25. години.
И тако су на самом почетку 15. века, у време куге, верских побуна, ратова и економске кризе, кад се чинило да судбина великог града на реци Арно зависи од фирентинске свиле, највећи уметници генерације били ван града. Тад је трговачки еснаф Калимала објавио конкурс за најзначајнији јавни уметнички пројекат још од прве половине 13. века.
Почетак
У свом „Паклу”, песник Данте, жалећи за градом који никада више неће видети, сећа се осмоугаоне крстионице, „прелепог Светог Ђованија”. И није био усамљен у томе. Генерације Фирентинаца крштене су у цркви Светог Јована Крститеља (Сан Ђовани), познатијој као Баптистеријум. За Дантеа, рођеног 1265. године, то је била недовршена грађевина, с осмостраном куполом, налик малом римском пантеону. До 1301. године, када је Данте протеран из града, купола је била украшена блиставим златним мозаиком с библијским сценама, које је надвисила фигура Христа Пантократора у сцени Страшног суда. Овај велики златни мозаик био је пројекат Калимале, трговачког еснафа, најстаријег и најбогатијег у Фиренци. Од 12. века Калимала је била одговорна за одржавање и украшавање Баптистеријума, установивши модел еснафског патроната и надзора за јавне поруџбине и велике уметничке пројекте. То ће се наставити и током ренесансе. Калимала је установила и блиске везе између еснафа и градске управе.
У Фиренци је постојало седам „великих” еснафа и 14 „мањих”. Али права економска и политичка моћ била је у рукама четири еснафа који су водили најуносније послове: Калимала (трговци), Лана (произвођачи вуне), Сета (произвођачи свиле) и Камбио (банкари). Ова четири еснафа плаћала су највеће уметничке и грађевинске пројекте за славу града и својих еснафа.
Иако је мозаик био бриљантно остварење, понос Калимале била су бронзана врата, наручена од Андрее Пизана 1330. године, када су Фиренца и њени трговци били на врхунцу моћи, богатства и угледа. Углед је, управо, био кључ пројекта, с јасном намером надметања са сличним вратима која су два века пре тога урађена за катедралу у Пизи. Подељена на 28 панела, Пизанова врата приповедају причу о Јовану Крститељу у 20 горњих панела, с приказима врлина на панелима испод (иако постоји само седам врлина у хришћанској теологији, Пизано је „додао” и осму, те је створио фигуру Скромности). Пизанова врата су тријумф 14. века у Италији.
Трговци су намеравали да израде и јужна врата убрзо након завршетка северних, 1336. године, али уследила је декада коју су обележили глад и куга, пропадање, због чега није било ни могуће ни морално трошити новац на скупе јавне пројекте у време кад се град борио да преживи. Ова борба пренела се и у нови век и одлука да се израде врата у зиму 1400–1401. године остаје историјска реткост. Јер, и у то време Фиренца је била у озбиљним политичким и економским невољама. Одговор изгледа лежи у значају Баптистеријума за житеље Фиренце. Свети Јован је био заштитник града, дан прославе овог свеца најзначајнија градска светковина, а Баптистеријум као место где су крунисани песници, проглашавани магистрати, даван благослов војницима и прослављани они који су се враћали из рата, готово да је био званична црква Фирентинске републике. То је био симбол града који је, по легенди, изграђен на месту римског храма посвећеног Марсу, богу рата.
Баптистеријум је врхунски пример тосканске романичке архитектуре. Међутим, легенда о римском храму уградила је чак и у најпросвећеније хуманисте Фиренце виђење о овом граду као наследнику славе Рима. Због тога је за Калималу Баптистеријум био веза с републиканским идеалима древног Рима. А управо су те идеале, тако драге Фирентинцима, почетком 15. века угрожавали Висконти, који су управљали Миланом. Зато многи истраживачи ову одлуку виде као финансијску и уметничку молитву за спас Фиренце, жртву у име републиканског идеализма.
И тема изабрана за такмичење одсликава ову замисао. Жртвовање Исака била је омиљена тема у средњем веку. Надметање је имало још важније значење као обнова великих уметничких такмичења у древној Грчкој и Риму. Пала Строци и Матео Вилани, хуманисти и учени људи који су били саветници Калимале, били су упознати с писањем Плинија Старијег, који је славио ова такмичења као чин потврде кроз такмичења, која би утврдила положај уметника у друштву. За Плинија уметник је био aemulus, супарник, а успешан уметник онај који победи супарника у такмичењу.
Трајање
Они који су улазили у ово такмичење можда нису читали Плинија, али су схватили значај овог надметања. О његовим детаљима најбоље нас обавештава сам Лоренцо Гиберти у „Коментарима”. Док у Пезару ради као сликар, Гиберти каже: „…Писали су ми пријатељи да управници Храма Сан Ђовани траже веште мајсторе за чији квалитет рада траже доказ. Из целе Италије дошло је много вештих мајстора да се пријаве на ово такмичење. Као пробни рад Комисија и управа Храма тражили су сваком од нас да направи једну причу за ова врата, а прича коју су изабрали је Жртвовање Исака … Ови пробни радови треба да буду изведени током годину дана, а награда ће бити додељена ономе ко победи. Учесници такмичења били су: Филипо Брунелески, Симоне да Коле, Николо д’Арецо, Јакопо дела Кверча из Сијене, Франческо ди Валдамбрино, Николо Ламберти.”
Северна врата цркве Светог Јована Крститеља, познате као Баптистеријум, у Фиренци Лоренцо Гиберти радио је 21 годину.
Занимљиво је да су се пријавила два мајстора из Сијене – Јакопо дела Кверча и Франческо ди Валдамбрино – нарочито имајући у виду односе између два града и чињеницу да је Сијена била под утицајем Висконтија из Милана. Осим географске разноликости пријављених мајстора, забрињавајућа је била њихова младост и недостатак искуства. По обичају средњовековних радионица, велике поруџбине обично су одлазиле старијим мајсторима. Овде је само Николо д’Арецо имао око 50 година. Гиберти је имао двадесет две, а Брунелески је био годину дана старији. С тим да је Брунелески имао и изведен скулпторски рад иза себе, био уведен у еснаф златара, а Гиберти није имао ни то, што сведочи, ипак, о значајној отворености Калимале, која је приредила такмичење у жељи да се упосли најбољи.
Иако нам Лоренцо не говори о начину рада на том панелу, Манети преноси да је Филипо радио брзо, као „под командом уметности”, а када је завршио, више није желео да прича о томе, док је Лоренцо, с друге стране, радио споро и пажљиво, и тражио и слушао савете других мајстора, скулптора, сликара, златара и учених људи. Брунелески је у овом супарништву неспорно имао предност. Син из богате породице, већ потврђен у јавној служби (био је члан два градска савета), члан еснафа, имао је иза себе бриљантан рад из Пистоје. Био је један од најуспешнијих младих људи у Фиренци. Гиберти је, с друге стране, био младић сумњивог порекла, чини се да су га многи сматрали ванбрачним дететом, без политичког залеђа. Уз све то, Лоренцо је био и превише млад, без потребног искуства и друштвеног положаја. С друге стране, Лоренцо је био заводљив младић, док је Филипо често био свађалачки расположен и нестрпљив.
Иако је током годину дана од отварања Конкурса требало да буду завршени пробни радови сваког учесника, тек је на крају 1402. или почетком 1403. године, Комисија од 34 стручњака које је именовала Калимала, донела одлуку. Узрок одлагања је, могуће, била и војна опасност која је претила из Милана, који је у међувремену заузео и Луку и Болоњу. Управо тада, нагла смрт Ђангалеаца Висконтија уклања опасност од Милана, иако ће овај град остати озбиљан непријатељ Фиренце и убудуће.
Крај
Такмичење је освојио Гиберти. Сачувана су само два панела – Гибертија и Брунелескија, док су панели осталих учесника истопљени. Велика је вероватноћа да је такмичење било тако напето и противречно да је и другопласирани панел задржан у циљу могућег објашњења или одбране ове одлуке. Данас су ови панели Гибертија и Брунелескија постављени један поред другог у Музеју Баргело.
Током времена историчари уметности расправљали су о овим панелима, не само због конкурса и начина надметања два уметника, већ и због значаја ових панела у историји светских уметничких достигнућа. Најчешће се Брунелескијев рад види као храбар, експерименталан и драматичан приступ на почетку ренесансе, док је Гибертијев пажљивији, декоративнији и означава високу тачку готичке уметности.
У сваком случају, стручњаци су били суочени с два изузетна и оригинална панела, с чим се до тада нису сусрели, што је превазишло сва њихова очекивања, а оба су створили млади људи из Фиренце.
Превагу је, веома лако, могла да однесе техничка надмоћ Гибертијевог панела, који је већином био изливен у једном комаду, изузев фигуре Исака, Абрахамове руке и дела стене, изливених у мањем делу. Брунелескијев панел био знатно тежи од Гибертијевог, што је изискивало и већи трошак за израду.
Постоје писани трагови који сведоче да се цео град поделио поводом ове одлуке. Једно мора бити истинито, да је то сломило Филипово срце. Толико је овај млади човек унео себе у овај рад да се чини да је био огољен попут његовог Исака на олтару, а онда одбачен. Ипак, за Филипа Брунелескија, који је тада напунио 25 година, овај губитак био је одлучујући тренутак његовог живота. Застао је да сагледа свој дотадашњи пут, али и да крене према судбини и куполи Дуома, односно катедрале Санта Марија дел Фјоре, која ће га поставити за једну од главних личности 15. века у Италији.
Лоренцо Гиберти ће током наредне 21 године радити на „Рајским вратима”, на 28 панела који приказују сцене из Христовог живота. Данас ова врата могу да се виде у Музеју уметничких дела Дуома у Фиренци, док се на самом Баптистеријуму налази реплика, а Музеј Баргело поносно чува два панела Лоренца Гибертија и Филипа Брунелескија из 1401. године, подсећајући на велико супарништво које је покренуло једну од најзначајнијих револуција у области уметности.
Аутор:
Аница Туцаков - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Wed, 06/07/2011 - 18:34
#1
Није присутан
UGG Boots Canada
UGG Boots Canada's originality, credibility, and super-luxurious comfort will make you crazy. Whether UGG Boots in Canada is anti-touch like silk wool classic snow boots, UGG Classic Cardy Boots let everyone comfortable and stylish surprise spring and summer sandals are the Must Have each season a single UGG Cardy Boots. Want to Pay a Low Price? Of Course. UGG Boots Cheap - Cheap!
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
