Архива
Шта то стално и узалудно хранимо, а често је болна мета коју други погађају?
„Ријечи проповједника
Сина Давидова цара у Јерусалиму.
Таштина над таштинама,
вели проповједник,
таштина над таштинама,
све је таштина.”
ако почиње Књига проповедникова, једна од најчешће помињаних књига Старог завета. Између осталог, говори о томе да је таштина снажно искушење за сваког човека. Моћно и опасно, јер се јавља под маском великог броја различитих лица. Вреба нас лукаво, тако што личи на нешто потпуно друго од онога што јесте: понекад на увређеност или тугу, осећање одбачености, на успех или на марљивост чак. Уколико кажемо да је таштина исто што и сујета, или самољубље, онда ће некоме овај израз можда бити јаснији.
Шта је то што човек не би учинио како би задовољио сопствену сујету, односно таштине ради? Да ли можда и изнад љубави лебди облак сујете? Тај се мрачни облак често спушта на наше заљубљене главе, уносећи олују у осећања, показујући прождрљивост, односно страшну, неутаживу глад. Живот изузетно сујетних љубавника претвара се тада у пакао. Таштима, наиме, није довољно да нешто ваљано ураде или да се тако понашају. Вапију за ласкањима и потврдама сопствене умишљене величине! Шта ако је њихов писмени задатак, изложба или концерт био добар, уколико нема петице у дневнику или текста о њима у новинама који би тај успех обзнанио? У жељи да их сви помињу, сујетни падају све дубље у замку таштине... Траже дивљење и потврђивање. Све више, више и више...
„Ој, венче, о, венче,
’оће ли ме момче?”,
певају девојке
стављајући себи
венац на главу
громна и страшна аждаја, некада давно, живела је у једном језеру крај града Лида у Палестини. Разуме се, мештани су се ужасавали те језиве становнице језера, јер би аждаја с времена на време излазила из воде и утољавала огромну глад. Прождирала је људе. Легенда каже да је задах ове звери био не само непријатан, већ и смртоносан. Од њега су се људи разболевали и умирали...
„Свети Георгије убива аждаху”, дело италијанског сликара Паола Учела
Ко то мрви стење, плови до Ђердапа, мути воду и пишти из ње, краде витице и злато из реке Пек?
тена, огрнута плаштом мркле ноћи, сјакти вирећи гребеном из реке. Путницима, засталим на „мртвачком мосту”, коме је громада облика лобање на улазу кумовала, наликује образини црномањасте особе. Можда је поноћни пливач, утопљеник или ронилац који, удахнувши пуним плућима, кани да се загњури? Сребрнасте капљице сливају му се низ избрушене „јагодице”, а оглавље, начичкано мноштвом злаћаних бодљи, костреши поврх темена, као креста.
У источној Србији приповедало се да ћуприја тада подрхтава и шкрипуће звуком истрошених рабаџијских кола. Балване јој гризе и изједа Бобучар ил Вирац! Чедо Бобука (вирова), у сећању становништва настањује, и за осведочене гњурце, погибељне вртлоге. У њима таласи врију, клобучају се и пене, баш као у каквом изанђалом котлу. Чини се да подводни извор шикља и раздваја матицу на два издвојена, заковитлана тока. Попут водоскока, избацује громуљице песка, грањорака, грудве скореле глине те свакојаког талога наплавине. Прошарали су их љуспе и седеф шкољки, истоветни као и крљушти неке заснуле немани. Вода клокоће, те је по њој место и названо Клокочевац...
Данас их има свакаквих, од оних кинеске производње по цени од евро и по, до оних извезених дијамантима...
... морска звезда нема мозак
ПРВЕ КОМШИЈЕ
Научници су средином прошлог века обелоданили вест да на Земљиној кугли не постоји ниједно место које је ваздушним путем од другог места удаљено више од 40 часова.
ТРИ ПУТА Ч
Био је жељан промена у сваком делићу живота и стваралаштва и зато с групом истомишљеника устаје против строгих правила која владају у уметности
