Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Вашар таштине


ПРОЖДРЉИВО САМОЉУБЉЕ

Шта то стално и узалудно хранимо, а често је болна мета коју други погађају?

„Ријечи проповједника
Сина Давидова цара у Јерусалиму.
Таштина над таштинама,
вели проповједник,
таштина над таштинама,
све је таштина.”


ако почиње Књига проповедникова, једна од најчешће помињаних књига Старог завета. Између осталог, говори о томе да је таштина снажно искушење за сваког човека. Моћно и опасно, јер се јавља под маском великог броја различитих лица. Вреба нас лукаво, тако што личи на нешто потпуно друго од онога што јесте: понекад на увређеност или тугу, осећање одбачености, на успех или на марљивост чак. Уколико кажемо да је таштина исто што и сујета, или самољубље, онда ће некоме овај израз можда бити јаснији.  
   Шта је то што човек не би учинио к
ако би задовољио сопствену сујету, односно таштине ради? Да ли можда и изнад љубави лебди облак сујете?  Тај се мрачни облак често спушта на наше заљубљене главе, уносећи олују у осећања, показујући прождрљивост, односно страшну, неутаживу глад. Живот изузетно сујетних љубавника претвара се тада у пакао.   Таштима, наиме, није довољно да нешто ваљано ураде или да се тако понашају. Вапију за ласкањима и потврдама сопствене умишљене величине! Шта ако је њихов писмени задатак, изложба или концерт био добар, уколико нема петице у дневнику или текста о њима у новинама који би тај успех обзнанио? У жељи да их сви помињу, сујетни падају све дубље у замку таштине... Траже дивљење и потврђивање. Све више, више и више...

Нико их не подноси

    Таште особе симпатичне су изгледа једино кад се о њима препричавају анегдоте. Обично онда кад их више нема. И тада је њихово понашање свима смешно. Јер, претерано сујетне људе није лако подносити у друштву. Осетљивост самозаљубљених је велика. Њих погађа све што није величање. Такви људи су оличење првог хришћанског смртног греха, чије је име гордост.



    Шта је заправо сујета, односно таштина, и како можемо да је ублажимо, упитали смо доктора Зорана Миливојевића, психотерапеута, иначе редовног сарадника и саветника „Политикиног Забавника”. Укратко, он сматра да је сујета нешто што је повезано с лажима и нема везе с истином:
    „Реч је о лажном поносу, односно преувеличаној слици о себи”, објашњава доктор Миливојевић за „Забавник”. „За неку особу кажемо да је сујетна онда кад пред другима преувеличава своје квалитете, или тврди да има оне особине које други не могу да виде! С тим је повезано и понашање. Сујетна особа у друштву тежи да буде посебно цењена, да се према њој опходе с нарочитом пажњом. Не дозвољавају да их било ко критикује. Наравно, сујетни погрешно сматрају да је прихватање критике знак ниже вредности. Све то чини да их у друштву доживљавају као напорне. Људи их избегавају.”
    Осим избегавања, у дружењу са самољубивим особама постоји и други излаз. Они који су уочили ту њихову особину, ствар решавају на једноставан, мада једнако лажан начин. Ласкају им и на тај начин их „врте око малог прста”.
    „Сујетном особом врло је лако манипулисати”, потврђује Зоран Миливојевић, „јер упућивањем комплимената хранимо сујету таште особе и тако јој угађамо. У таквим случајевима, сујетнима говоримо оно што они иначе сами о себи мисле и тако само потврђујемо преувеличану слику о њиховим вредностима. Иначе, реч сујета означава празнину. Исто значење има и реч таштина.”
    Значење речи сујета људи некада не схватају правилно. И то би могла да буде још једна од замки које наводе на воденицу таштине. Јер, кад кажемо сујета, онда често мислимо на самопоштовање, упозорава доктор Миливојевић:
    „Рецимо, кад неко каже да му је нешто повредило сујету, односно да је погодило његову сујету, он не мисли да има прецењену слику о себи, већ је хтео да саопшти како је неки догађај нарушио његово самопоштовање.”

Претеривање без скромности

    На питање зашто је сујета на листи најгорих грехова, наш познати психотерапеут указује на чињеницу да жеља за успехом у животу подразумева одређену количину таштине, односно сујете. Међутим, све зависи од свести да ли је тај успех био стваран и оправдан.
    „Да би неко добро прошао у животу, био успешан и задовољан, потребно је да има стварну слику о себи, као и о другим људима, а исто тако и о приликама у којима се налази. Као што је лако наслутити, сујетна особа себе преувеличава, а умањује добре особине других. Прецењујући себе, понекад потцењује опасности извесних прилика. И тако страда. У старој Грчкој та врста надмености таштих називана је хибрис (претеривање, надменост, гордост). По правилу, сви митски јунаци који су превршили меру, односно они којима је слава ударила у главу, напослетку су настрадали. Легенде о њима су заправо поучне приче о томе како не треба заборавити на скромност. Како никада не ваља сматрати себе, без обзира на добре особине, већим и вишим од других људи.”
    Лако је то рећи, али је тешко одупрети се таштини. Посебно због тога што ташта особа тежи да буде окружена ласкавцима:
    „Или се, пак”, каже доктор Миливојевић, „с тим комплексом више вредности издваја од других људи, па живи у неком свом свету у коме се и даље осећа као изузетна особа. С једином разликом – мисли да су други људи завидни... Због тога сматра да не стиже заслужена слава.”

Такав сам, какав сам


    На који начин је онда могућно одупрети се деловању сујете у себи?
„Сујета настаје као нека врста самотерапије, као бег од лоше слике о себи. Ако смо тога свесни, лакше јој се одупиремо”, објашњава доктор Миливојевић.
    „Стога је најбоље кад неко себе прихвати без постављања услова.  Онаквог какав јесте. Тада му сујета није ни потребна. Јер, сујетни људи имају два мишљења о себи. Једно је мишљење да нису довољно вредни. Тада се осећају ниже вредним и стиде се градећи лажну слику о себи.  Према тој слици, они су изнад других, имају особине због којих им се други диве и слично.”
    Може ли сујета да буде корисна? Доктор Зоран Миливојевић верује да не може јер представља искривљену слику. Укратко, није добро бити сујетан!
    Да ли слава може да „удари у главу”, па и они који нису били сујетни то постану, уколико учине нешто изузетно, вредно пажње јавности?
    „Кад људи постану славни, тада схвате да друштвена улога јавне личности има цену коју морају стално да плаћају”, каже Зоран Миливојевић.
    „Између осталог, то је губитак приватности. Немогуће је више бити непознат, јер медији прате сваки корак јавне личности. И због тога многима који су постали славни досади читава та гњаважа која иде уз славу. И тада се појави жеља да буду своји или, како је Селинџер то говорио – апсолутно нико.”
    Људи се ипак диве многим сујетним особама. Њихова лажна величина делује...
    „Ташти људи могу да буду занимљиви и привлачни. На први поглед”, каже Миливојевић. „Међутим, после извесног времена, истина излази на видело. Постаје јасно да начин на који се сујетна особа представља заправо није истина. Свакако је најнепријатније кад сујетна особа говори само о себи. Наравно, не слуша друге људе! Тада се у њеном друштву други осећају недовољно цењеним. И одлазе”.




Аутор: 
Мирјана Огњановић
Илустровао: 
Добросав Боб Живковић
број:
njutn1961
Слика корисника njutn1961's
User offline. Last seen 11 years 29 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 13/05/2011
super

super