Луј Давид, уметник револуције

Био је жељан промена у сваком делићу живота и стваралаштва и зато с групом истомишљеника устаје против строгих правила која владају у уметности

вака епоха има личности које је обележавају. Оне дух времена у коме живе осликавају кроз уметност, политику и јавно деловање. Једна од најзнаменитијих уметничких и политичких фигура краја 18. и почетка 19. века, која је обележила дух, тежње и идеале једног нараштаја и једне револуције био је француски сликар Луј Давид, типичан буржуј и јакобинац, рођени револуционар и бунтовник с великим талентом за пропаганду и јавно истицање.
   Његова каријера садржавала је све одлике класе из које је поникао: сујету, жељу за богаћењем и јавним истицањем. Поред несумњиве даровитости, која је померила границе уметничког стваралаштва, он ће ипак остати личност једног времена и једне епохе. Времена револуције и огромне историјске промене коју је донело Наполеоново доба.

Борба за Рим

   Луј Давид рођен је 30. августа у Паризу, у породици богатих занатлија. Отац Морис био је познати париски галантериста, а мајка Марија Женије Бирон била је кћи цењеног париског предузимача Бирона. У духу тадашњих тежњи нове грађанске класе у успону, Давидов отац купује чиновнички положај у надлештву за опорезивање у Босион ан Онжу.   Овим тада уобичајеним грађанским поступком Морис Давид, као и многи припадници његове класе, тежио је да превазиђе сталеж у ком живи и да, што је могуће више, узме учешћа у тадашњим друштвеним збивањима.   Међутим, 2. децембра 1757. он гине у двобоју, чиме млади Луј Давид долази под старатељство својих ујака Жозефа и Дезмонда Бирона.
   Пошто код младог Луја рано откривају дар за цртање, наговарају га да постане архитекта. Да би почео каријеру архитекте, од помоћи му је био и његов кум Седан, тадашњи члан Француске академије и доживотни секретар Академије за архитектуру. Међутим, млади Давид са шеснаест година одлучује да занемари посао архитекте и да се посвети сликарству, у чему добија потпуну сагласност породице. На Седанов наговор посећује Академију светог Луке, једну од најстаријих сликарских установа у Европи, где се слика по живом моделу. Ову школу подржавао је Париски парламент и била је снажна конкуренција нешто млађој сликарској установи, Краљевској академији, основаној 1648. године коју је подржавао двор. Буше, тадашњи највећи сликарски ауторитет у Академији светог Луке, одбија да узме Давида за свог ученика, али га препоручује колеги Вијану у Краљевској академији.
   Након три године основног академског школовања, Давид постаје сликар и сели се у Лувр код кума Седана. Од тог тренутка за њега почиње изузетно тешко раздобље јер се бори за велику римску награду, неку врсту тадашњих постдипломских студија, без које није могао да се добије глас великог сликара. Добитници римске награде одлазили су о трошку Француске академије у Италију, где су се сретали и с античким узорима и с великим делима ренесансе. Пошто неколико година непрестано пропада на конкурсима за римску награду, Давид коначно успева 1774. године да је освоји за дело „Антиох, болестан од љубави према Стратоники”.


 Слика Мараове смрти настала је на основу скице леша овог знаменитог јакобинца коју је Давид направио два сата по убиству 

   У Италији Давид проводи пет година, од 1775. до 1780. Овде израђује композиције „Патрокла”, „Хектора” и пресликава „Тајну вечеру”. Његов боравак у Италији, као и боравак других важних сликара, имао је за циљ да младог уметника упозна са сликарским достигнућима антике и ренесансе. Иако борави у време када је Вилкеманова „Историја уметности старих народа” из 1764. године довела до праве помаме за античким узорима, код Давида и његових колега већ се осећа извесна презасићеност славном прошлошћу. У време школовања носи велико незадовољство строгим правилима која се силом намећу уметницима. У себи осећа дух револуције и слободе коју она доноси и на сваки могући начин покушава да га отелотвори у својим радовима, који ће нешто касније пробити та правила тадашњег академизма уводећи потпуно нов приступ уметничком делу.

Нова правила

   Након што је завршио италијанске студије, Давид одлази у Париз, где се жени кћерком предузимача и управника краљевих зграда Перкула, Шарлотом Маргаритом, с којом ће створити бројну породицу. Ова женидба била је типично буржоаска. Ту у почетку није било љубави. Млади и амбициозни сликар жели да прошири и учврсти своје везе у тадашњем француском друштву, у чему му помаже таст, господин Перкул. Он у то време излаже у Салону и почиње рад на најпознатијој предреволуционарној композицији „Хорацији полажу заклетву пред својим оцем”, за чији завршетак одлази у Италију, где је 1875. године завршава.
   Слика „Хорација” изазива у Италији велико занимање, што се ланчано одразило и на француску публику, пред којом је ово дело изложено у Салону крајем 1875. године. У њему је у потпуности изражен дух времена у коме је настало. Сама по себи, она носи ону револуционарну хероику која ће бити особена за касније доба. „Заклетва Хорација” Давиду доноси дугоочекивано друштвено признање и већу могућност изражавања својих идеја у сликарству. То се нарочито осећа у следећој његовој великој композицији „Брут прима тела својих синова”, где, супротно строгим прописима Академије, главну личност композиције ставља у сенку. И сам у некој врсти револуционарног сликарског заноса, он дочекује велику Француску револуцију из 1789. године, када ће се његова права уметничка и друштвена природа највише испољити.
   Слично тадашњим пријатељима, Давид је био типичан јакобинац, следбеник Максимилијана Робеспјера, жељног промена у сваком делићу живота и стваралаштва. Одмах по замаху револуционарне борбе, с групом истомишљеника устаје против строгих правила која владају у уметности и чији су представници Академија светог Луке и Краљевска академија. Децембра 1789. године захтева исправку статута Академије у смислу слободнијег израза. Пошто им краљ одбија захтеве, дисиденти почињу да се окупљају у Давидовој кући.

„Заклетва Хорација” довршена је у Италији 1875. године и на слици су приказана три брата (Хорацији) који се своме оцу заклињу оружјем

Знамен заклетве (горе) Лица жена одсликавају тугу и несрећу која се спрема

   Уз помоћ јакобинског клуба у успону, уметничком животу Француске намећу своја правила, која су у потпуном складу с револуционарним духом новог времена. Средином 1790. године Уставотворна скупштина усваја Давидов предлог по коме сви уметници без изузетка имају дозволу да своје радове излажу у Салону. Скупштина му даје бројне награде које он, надахнут тадашњим политичким узором Робеспјером, одбија или препушта другим неафирмисаним уметницима. Давид у то време уметничку каријеру у потпуности ставља у службу револуције. Свесрдно се залаже за пропагирање револуције кроз уметност. У том смислу, постаје један од главних организатора револуционарних свечаности.

Поглед из тамнице

   Дана 17. септембра 1792. грађани Париза бирају га за члана Конвента, где 18. октобра исте године бива именован за члана комисије за уметност, а затим и за члана комисије за народну просвету. Један догађај из тог времена трајно ће обележити Давидов друштвени рад у току револуције.  Пред краљево погубљење један фанатик убија члана Конвента Мишела Лепалтијеа. Иако је Лепалтије био обичан члан ове установе (која је бројала 750 људи), Конвент његову смрт жели да искористи у пропагандне сврхе. Овде је Давид приредио величанствену погребну поворку која снажно делује на масе Париза. У том смислу он слика композицију о Лепалтијеовој смрти, која је данас само делимично сачувана, пошто је Лепалтијеова кћи, поборник рестаурације, деценијама касније уништила ово дело. Након пада јакобинаца, Конвент, у чијој сали је слика била изложена, вратио је ову композицију Давиду с образложењем да од смрти неког хероја до његове званичне канонизације мора да прође најмање десет година. (Овај закон остао је до данашњег дана правило како Французи канонизују заслужне грађане.)
   Дана 13. септембра 1793. у свом купатилу убијен је Мара, један од најзнаменитијих јакобинаца. Непуна два сата по убиству, Давид у његовој кући скицира леш по коме ради једну од најуспешнијих слика „Мараову смрт”. Приређивање погребне свечаности, наравно, припало је њему. И овде, као и у случају Лепалтијеа, Давидов пропагандни успех био је потпун. Из овог раздобља у виду скице остало нам је сачувано још једно Давидово дело посвећено младом хероју, добошару Жозефу Бирону.
   Искрени Робеспјеров поборник у јакобинском клубу изјављује да жели са својим узором да заврши живот због чега код тадашњих власти пада у немилост. Давид је заточен у Луксембуршку тврђаву, где слика аутопортрете и један дивни пејзаж „Поглед из Луксембуршке тамнице”, једини пејзаж који је остао сачуван. Након годину дана патњи, 15. октобра 1795. пуштен је на слободу. Његова политичка активност потпуно замире. Повучен из јавног живота, слика једно од својих великих дела „Сабињанке”, које ће знатно померити границе тадашње уметности. Ово дело Давид први пут излаже у Салону 1799. године.
   Париска публика, жељна дела великог уметника, данима је посећивала Салон. Ова изложба имала је и једну новину – први пут у историји за гледање једне слике наплаћивала се улазница. Уз њу, која је коштала један франк, што у то доба није било мало, гледалац је добијао и мали либрето који је објашњавао слику. Од ове изложбе Давид је зарадио 72.000 франака, што је било довољно да купи мало имање у Озен ле Вуланжу департмана Сен Мари. Он овом сликом излази из сенке и поново заузима место у француској уметности које му је оспоравано.

Прогонство

   Нови господар Француске Наполеон Бонапарта покушава да искористи Давидове пропагандне способности у смислу величања сопствене личности. У доба Наполеона Давид је декретом именован за дворског сликара одликованог француском Легијом части. Ово раздобље његовог живота, и поред свих друштвених признања, није било баш најсрећније.  Улога дворског сликара тешко је пала старом револуционару навикнутом на дух слободног стваралаштва.
   С друге стране, између њега и Наполеона често је долазило до несугласица. Владар је враћао слике уз примедбе које нису годиле уметниковој сујети. Нарочито му је тешко падало кад је због промене политичке климе и Наполеоновог расположења морао да брише неке личности с већ готове композиције. Тако, кад се Наполеон развео од Жозефине, тражио је да се њен лик избрише с огромне композиције крунисања, што је било изузетно тежак уметнички задатак. Из овог раздобља најзначајније композиције су већ поменуто „Крунисање Наполеоново” и „Портрет госпође Рекмије”.
   Након Наполеоновог пада и обнове рестаурације, сад већ стари сликар поново се нашао у неприликама. Овог пута морао је да се помири с изгнанством које проводи у Бриселу, где налази своје старе пријатеље из времена револуције: опата Сијеса, Рамела од Ногареа, Камбасереса и друге. Уз помоћ старог друштва из јакобинског клуба, године прогонства нису му тако тешко пале. Он и даље слика да би четири године касније, 1819, успео да оствари последњу, изузетно посећену, изложбу у Улици Ришеље у Паризу. Након тога трајно се враћа у Брисел, где проводи остатак живота. Ту удише онај слободни ваздух, преко потребан старом, сад већ истрошеном уметнику.
   Дана 25. децембра 1825. Луј Давид, великан француске и светске уметности, директни учесник једне велике историјске епохе, у којој је оставио неизбрисив траг, умире у Бриселу у 77. години, након саобраћајне незгоде.