Присвајајући Босну и Херцеговину, одбијајући Србију далеко од мора, спречавајући јој уједињење с Црном Гором, Аустрија јој намеће борбу на живот и смрт – говорио је 1908. године Милован Миловановић, министар спољних послова
|
Сарајево почетком 20. века |
Сунце се спуштало ка западу, а летњу жегу заменила је пријатна свежина која је у предвечерје раног септембра 1908. године измамила многе познате сенке на шеталиште бечког монденског лечилишта – Маријенбада. Међутим, ни вест да се међу шетачима налази сам енглески краљ није могла да скрене пажњу крупног, отмено обученог господина, на чијем су одсутном, широком лицу, окренутом ка даљини, једна дубока бора на челу и полусклопљене очи указивале на неку дубоку бригу. Вече је већ заменио мрак, уместо Сунца, појавио се Месец а онда и звезде, али се господин Милован Миловановић, српски министар спољних послова, готово не помери из свог дотадашњег положаја. Вест коју је тог дана сазнао просто га је опсела. Напрегнуто је размишљао о њеним драматичним последицама и о томе шта да ради. Разумео је да ће наредни догађаји довести Србију и Европу у тешку кризу. Да ли ће избити рат? Како реаговати? Да ли Србија може изаћи поштеђена од искушења која су јој се приближавала?