Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива


Многи су маштали да ти прекрасни гласови и тонови долазе из раја, да музику на такав начин могу да тумаче само девојке чија је лепота једнака чаролији коју су шириле око себе. Међутим, често је бивало управо супротно...  
Знак распознавања нађен код остављене бебе: поцепани цртеж руже ветрова.
     

            
   „Музика допире с галерија заштићених оградом од кованог гвожђа, а изводе је искључиво девојке. Најстарија има двадесет година. Нисам у стању да замислим ништа што би могло бити дражесније и дирљивије од ове музике. Оно што ме је највише потресло, биле су управо девојке уклетих судбина које су, упркос тој тужној чињеници, омогућиле тоновима да из њих потеку у сусрет анђелима... Анђела су, уосталом, и саме достојне. Од када сам их чуо, само сам о њима говорио...
Мада мала и неупадљива, Јамајка је у последњих пет векова врло често била средиште свега и свачега. Њену историју упоредо су писали и црнци и белци, а име су јој дали њени први становници. Била је стециште белосветских гусара Кариба, а на њеним планинама одбегли робови основали су своју прву државу. Позната је по растафари вери, реге музици и легендама о краљици од Сабе 

     Усред Карипског мора, између Кубе и Флориде, налази се једно од најпознатијих острва света – Јамајка. Ово омање острво безмало је цело прекривено прашумама. У средишњем делу уздижу се Плаве планине, високе око 2300 метара и готово увек у густој плавичасто-сивој магли. Обале су типично карипске: бели песак и тиркизно море, опојно тропско цвеће и бујна вегетација. Ваља напоменути да овде нема опасних животиња, инсеката или отровних змија. Речју, прави правцати рај на Земљи.
   Нажалост, током последњих 500 година за многе људе, а често и читаве народе, био је прави пакао. Чудновати сплетови околности исписали су веома бурну и изузетно занимљиву историју Јамајке.
Пре него што је сванула зора, Ђурађ и његови људи извели су јуриш на зидине опсађеног града, а кад су стигли до капије она се неочекивано, али по претходно припремљеном договору с Грцима, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор


    Средњовековном Србијом, као и највећим делом тадашње Европе, путовали су бројни витезови, а њихови животи и догодовштине били су узбудљиви и достојни прича. Један од најславнијих витезова био је Стефан Лазаревић за чије се подвиге и ратничку вештину чуло не само на нашем континенту него и много даље. Помало у његовој сенци, али такође познат по храбрости и још по нечему, био је његов савременик и вршњак Ђурађ Бранковић. Иако различити по карактеру, делили су исту судбину ратника, пустолова и владара.
    Безбрижно детињство Стефана Лазаревића нагло је прекинуто 1389. године кад је после погибије оца, кнеза Лазара, у Косовској бици наследио српски престо. Једна од четири његове сестре, Мара, била је удата за Вука Бранковића. Кад је он умро у турском заробљеништву 1397. године, породичним пословима убрзо је почео да управља један од тројице његових синова – Ђурађ. Тако су Лазаревићи и Бранковићи били две најутицајније породице у Србији, тада вазалу моћног Турског царства. На турском престолу седео је искусни султан Бајазит који је настављао освајања у Европи. Међутим, с Далеког истока Турској и Бајазиту приближавала се велика опасност.
    Монголски кан Тамерлан, попут његовог претходника Џингис-кана, створио је највеће царство свог доба, од Кине и Индије до Персије и старе Месопотамије. На његовом освајачком путу нашло се и Турско царство. До одсудне битке дошло је 1402. године код града Ангоре (данашње Анкаре) у Малој Азији која се сматра једном од највећих битака читавог средњег века. Кад су се две огромне војске постројиле једна наспрам друге, на левом крилу турских снага налазио се српски кнез Стефан Лазаревић. Међу више хиљада Срба, под његовом командом био је и одред тешких оклопника Ђурђа Бранковића. Иако млад, Стефан је већ био славан као витез.
Присвајајући Босну и Херцеговину, одбијајући Србију далеко од мора, спречавајући јој уједињење с Црном Гором, Аустрија јој намеће борбу на живот и смрт – говорио је 1908. године Милован Миловановић, министар спољних послова  
                            
Сарајево почетком 20. века

   Сунце се спуштало ка западу, а летњу жегу заменила је пријатна свежина која је у предвечерје раног септембра 1908. године измамила многе познате сенке на шеталиште бечког монденског лечилишта – Маријенбада. Међутим, ни вест да се међу шетачима налази сам енглески краљ није могла да скрене пажњу крупног, отмено обученог господина, на чијем су одсутном, широком лицу, окренутом ка даљини, једна дубока бора на челу и полусклопљене очи указивале на неку дубоку бригу.   Вече је већ заменио мрак, уместо Сунца, појавио се Месец а онда и звезде, али се господин Милован Миловановић, српски министар спољних послова, готово не помери из свог дотадашњег положаја. Вест коју је тог дана сазнао просто га је опсела. Напрегнуто је размишљао о њеним драматичним последицама и о томе шта да ради. Разумео је да ће наредни догађаји довести Србију и Европу у тешку кризу. Да ли ће избити рат? Како реаговати? Да ли Србија може изаћи поштеђена од искушења која су јој се приближавала?


КУПУС С АЉАСКЕ  
        

ТУШЕВИ ИЗ ДРЕВНЕ ГРЧКЕ

Можете ли да ми одговорите ко је измислио тушеве?

ИРЕНА
из Сомбора