„Забавникова” школа живота

Присвајајући Босну и Херцеговину, одбијајући Србију далеко од мора, спречавајући јој уједињење с Црном Гором, Аустрија јој намеће борбу на живот и смрт – говорио је 1908. године Милован Миловановић, министар спољних послова  
                            

Сарајево почетком 20. века

   Сунце се спуштало ка западу, а летњу жегу заменила је пријатна свежина која је у предвечерје раног септембра 1908. године измамила многе познате сенке на шеталиште бечког монденског лечилишта – Маријенбада. Међутим, ни вест да се међу шетачима налази сам енглески краљ није могла да скрене пажњу крупног, отмено обученог господина, на чијем су одсутном, широком лицу, окренутом ка даљини, једна дубока бора на челу и полусклопљене очи указивале на неку дубоку бригу.   Вече је већ заменио мрак, уместо Сунца, појавио се Месец а онда и звезде, али се господин Милован Миловановић, српски министар спољних послова, готово не помери из свог дотадашњег положаја. Вест коју је тог дана сазнао просто га је опсела. Напрегнуто је размишљао о њеним драматичним последицама и о томе шта да ради. Разумео је да ће наредни догађаји довести Србију и Европу у тешку кризу. Да ли ће избити рат? Како реаговати? Да ли Србија може изаћи поштеђена од искушења која су јој се приближавала?
   Миловановић се, наиме, тог дана састао с руским министром иностраних послова Александром Петровичем Извољским. Састанак је уосталом и био прави разлог његовог пута у аустријско лечилиште, а не наводна бољка нити потреба да месеце напорног рада и расправе у српској скупштини замени с неколико недеља мира. Ипак, вест коју је српски краљевски министар добио од свог руског колеге била је поразна: аустроугарска анексија Босне и Херцеговине непосредно је предстојала. У Бечу је све већ било унапред припремљено, а царска Русија није имала ни воље нити могућности да тим поводом било шта озбиљније учини.

Ноћ без сна у Маријенбаду

   Миловановић је себе тешио да се ништа друго није могло ни очекивати. Свуда се, од европских канцеларија до балканских крчми, шапутало о могућности да Аустроугарска монархија, након четврт века окупације, прогласи званично припајање провинције Босне и Херцеговине. Збивања у Турској (држави којој је Босна још припадала), где је тог јула букнула такозвана Младотурска револуција, подстицала су ову одлуку. Русија, супарница Аустрије на Балкану, осећала се слабом: три године раније била је поражена у рату с Јапаном; након тога, избила је и социјална револуција. Извољски је сматрао да је Русији потребна бар деценија предаха и стога није желео да уђе у било какву ратну игру. У Аустроугарској, држави чије је бројне области и народе на окупу држало само име царске породице Хабзбурга – у сенци старог Фрање Јосифа I на власти су били нови, амбициозни људи.
   Царев наследник Франц Фердинанд ковао је сплетке тражећи начин да унесе „нову крв" у посустало тело царевине. Његове намере подржавао је амбициозни министар спољних послова Алојз фон Ерентал, човек крут и бескрупулозан. У једном меморандуму поднетом цару, он је написао да је једини начин да се спречи утицај Србије на Јужне Словене из Хабзбуршке монархије окупљање шире „јужнословенске групе" унутар царства, што је подразумевало и анексију Босне. Тиме би се, по њему, смирили и увек немирни Мађари. Ерентал се залагао за уништење Србије – тог „гнезда револуционара" – и у том смислу и за подршку њеним супарницима на Балкану, попут Бугара и Албанаца. У неким још амбициознијим визијама проширења Хабзбуршке монархије, Србија, па и Бугарска, биле су виђене као земље које би биле припојене царству, чије границе би могле да обухвате већи део Балкана и да досегну до самог Солуна.
   Бечке власти започеле су још од 1906. године тајне припреме за припајање Босне, али им је повод дао сам руски министар Извољски једним несмотреним захтевом. Он је, наиме, покушао да средином 1908. године обезбеди аустријску подршку да се турски мореузи Дарданели и Босфор отворе за пролазак руске флоте из Црног мора. Ерентал је спремно, иако неискрено, дочекао овај предлог како би испословао руски пристанак за припајање Босне. Припајање је било грубо кршење одредби Бечког конгреса из 1878. године, који је гарантовао Турској суверенитет над Босном. Ерентал је знао да аустријски потез значи поремећај европске равнотеже и да га велике силе попут Француске и Енглеске неће лако прихватити, иако је већ обезбедио подршку савезнице Немачке. Ипак, рачунао је да ће кључан бити став Русије.
   Иако је о овим питањима знао много више него други, Миловановић није био обавештен о тајном септембарском састанку Извољског и Ерентала у аустријском замку Бухлау о чему ће све до данас остати противречна сведочанства. Руски министар ће касније тврдити да никакав договор Аустрије и Русије тада није постигнут. Међутим, лукави Аустријанац ће на основу саме чињенице да је састанак одржан доказивати да се Русија прећутно сагласила с предстојећим аустријским подухватом у Босни. Извољски је једноставно насамарен.

Милован Миловановић

Толстој о гнезду разбојника

   И Миловановић и Извољски рачунали су да би до припајања могло да дође тек за неколико месеци, вероватно поводом рођендана цара Фрање Јосифа (2. децембра) и да још имају времена да припреме противмере. Преварили су се. Само месец дана након њиховог сусрета, 6. октобра 1908. године објављен је проглас „Фрање Јосифа, императора Аустрије, краља Боемије и апостолског краља Угарске становницима Босне и Херцеговине” којим „проширује суверенитет” куће Хабзбурга над том покрајином како би се „подигао ниво њеног политичког живота” усвајањем новог „устава”. Истовремено, као „уступак”, Аустрија је најавила да се повлачи из Санџака (који је до тада држала под окупацијом). У садејству с Аустријом, Бугарска се дан раније прогласила за независно „царство” (до тада је била аутономна кнежевина у оквиру Турске). И Грци су, користећи међународну „гужву”, истога дана прогласили присаједињење аутономног Крита матици земљи.
По европским канцеларијама започела је драматична дипломатска битка која ће трајати шест месеци (октобар 1908–март 1909), у којој су се велике и мале силе надметале око начина решења босанског питања.   Огорчен, стари гроф Толстој тада је записао: „Гнездо разбојника, које се назива Аустријска империја, рачунало је да ће други пљачкаши, окупирани сопственим проблемима, прећи преко ове узурпације (тј. анексије Босне) и да неће тражити полагање рачуна од оних који су учествовали у разбојништву. Али изгледа да су вође других сличних установа већ започеле дебату, у свом посебном лоповском жаргону, о разним врстама анексија, компензација, конгреса, конференција, декларација, делегација и тако даље...”
   Вест о анексији свуда по Европи изазвала је узбуђење, али нигде толико као у Србији, у којој је „проглас” Фрање Јосифа I доживљен као права национална катастрофа. Босна је сматрана покрајином с већинским српским становништвом, због које су Срби пре само једну генерацију већ ратовали с Турском (1876. године). Скупштина се хитно састала, по улицама су свакодневно биле демонстрације, а новине су објављивале драматичне позиве на отпор, па ако треба и на рат. Стари политичар и историчар, касније председник владе, Стојан Новаковић говорио је:   „Србија је бачена у најтежи положај. Као природном вођи Србства, њена дужност је да брани своју нејаку и злостављану браћу, да високо држи стег части и српског имена.” У ватреном говору пред београдском масом, престолонаследник Ђорђе Карађорђевић узвикнуо је: „Будимо спремни да своја права, ако нам их други не би могли да заштите, бранимо и тражимо гвожђем и оловом, не питајући колики је непријатељ, него где је...” У својим сећањима Милан Стојадиновић (каснији председник владе Краљевине Југославије између два светска рата) записао је: „Ја сам тада био студент права и када је био објављен упис добровољаца био сам међу првима да се пријавим. Почеше вежбе на Топчидерском брду које је онда било ненасељено. Било нас је за један батаљон, око 800 добровољаца. За вежбање добисмо дрвене пушке, јер правих ни редовна војска није имала у довољној мери... Једино војничко обележје био је кожни опасач који смо носили преко нашег цивилног одела...” 
   У бури осећања, чини се да је само једна глава у Београду остала колико-толико хладна: припадала је министру спољних послова Миловану Миловановићу. Он је већ раније од начелника војног Степе Степановића добио поразне податке о војним могућностима и ратним шансама Србије. Располагало се оружјем и муницијом довољним за само 40.000 војника. Србија рат није могла да издржи више од петнаест дана! У тим условима, а без могућности војне подршке Русије, остајао је само један пут: дипломатија и тражење подршке од савезника у Европи.

Канонаде с говорнице

   У дипломатском послу и преговорима по европским канцеларијама, Милован Миловановић сналазио се као риба у води. Био је без сумње један од најобразованијих српских политичара и дипломата тог времена, за кога ће француски премијер Клемансо неколико година касније рећи да још „није упознао европског политичара таквог калибра”. Рођен 1863. године, дете бившег ађутанта кнеза Михаила и државног саветника Ђорђа Миловановића, одрастао је у имућној грађанској породици која му је омогућила најбоље образовање. Права је уз државну стипендију завршио у Паризу, где је, као један од првих Срба, докторирао добивши највиша признања. По повратку у Србију краткотрајно је предавао на Великој школи, али су његов прави позив постали политика и међународна дипломатија. Написао је неколико текстова о циљевима спољне политике Србије с темом „Балкан балканским народима”, с идејом повезивања Срба, Хрвата и Бугара, који су читани као неко ново „Начертаније”. Веома амбициозан, Миловановић је волео да цитира Наполеонову изреку: „Војник који не рачуна да буде генерал, није добар војник.”
   Прикључио се Радикалној партији у име које је 1893. године био изабран у Народну скупштину. Неколико година био је и српски посланик у Риму (1903–1907). На Хашкој мировној конференцији (јун 1907), где је предводио српску делегацију, показао је своју широку даровитост. Био је изабран за потпредседника једне од четири комисије, а затим је биран за члана новооснованог Сталног изборног суда у Хагу. Било је то први пут у историји мале Србије да њен представник заузме тако угледно место у неком међународном телу. За Миловановића његов биограф је записао да је имао „интелект бритак као челик”, а карактер сложен, сукобљен сам са собом, како је то чест случај код великих људи, посебно политичара, „доброћудан и злобан, помирљив и борбен, оклевало и сумњало – али понекад и тврдоглаво упоран”, он је изнад свега волео славу. У једној својој белешци записао је: „Успех је све, он оправдава све... добар и рђав глас од њега зависе. Ко успе велики је, ко не успе, ништа није ни вредео...”     

Никола Пашић

   Анексиона криза довела је Србију пред избор између два пута која су оличавала њена два водећа политичара тог времена. С једне стране, непомирљиви Никола Пашић, председник Радикалне странке, заступао је мишљење да Србија не сме да попушта у основним питањима од националног интереса, без обзира на цену такве политике. Тражио је снажну подршку у Русији и њеној јавности, и оштро је критиковао Миловановића који је већ почетком кризе настојао да изнађе било какво решење и извуче макар минималне користи за Србију.
   Миловановић је процењивао да је припајање Босне била готова ствар коју Србија више не може да спречи, односно поништи. Немачка је подржала Аустрију, Русија није била спремна да ратује против Немачке, а Енглеска и Француска нису биле расположене да иду даље од протеста. Већ неколико дана након припајања, Миловановић је у име српске владе, уз протесте, затражио „аутономију” за Босну у оквиру Турске, а уз то и добијање „компензације” за Србију. Врсту компензације смислио је још оне бесане септембарске ноћи у Маријенбаду: био би то копнени пролаз уз Дрину, с босанске стране (кроз Полимље и Хум), којим би се Србија физички спојила с Црном Гором и истовремено добила излаз на море. Истовремено, физички би се „затварала” могућност даљег продора Аустроугарске ка југоистоку.
   Миловановићев захтев је, међутим, лоше примљен пре свега у самој српској јавности, јер се самим тим већ прихватао чин анексије. Пашић је грмео са скупштинске говорнице: не треба ни прећутно прихватати нешто што је очигледно кршење међународног права и неправда. „Компензација” може да дође само као крајњи резултат дипломатске борбе, а не као јавни захтев већ у почетку. Пашићев политички колега и саборац Стојан Протић говорио је: „Ситна је политика тражити оно што може да се добије, треба тражити оно на шта се има право.” Међутим, док су српска јавност и Пашић тражили рат, па чак и по цену сигурног пораза, Миловановић је тврдио да Србија не сме сама да се сукоби с Аустријом јер „самоубиство није доказ енергије и снаге, већ болести и клонулости”. Ипак, у чувеном говору пред Народном скупштином, дотад помирљиви и опрезни Миловановић рекао је оно што је тада осећала цела Србија: „Анектујући Босну и Херцеговину, одбијајући Србију далеко од мора, спречавајући наше уједињење с Црном Гором, Аустроугарска намеће Србији и српском народу, у ближој или даљој будућности, борбу на живот и смрт.” Његов говор пропраћен је овацијама.

Дипломатска надмудривања

   Анексиона криза у суштини је имала два јасно одвојена раздобља. У првом је под притиском била Аустроугарска, виђена као земља која је једнострано и без најаве прекршила један међународни споразум и пореметила европске односе. Због тога су Русија и друге силе тражиле да се одржи посебна међународна конференција (слична Берлинском конгресу из 1878) на којој би изнова било расправљено питање Босне, односно „компензације” другим државама. Слабост овог захтева лежала је у чињеници да је Русија унапред, готово јавно, објавила да нема намеру да уђе у рат. Сличан, помирљив став имала је и њена савезница Француска. Захтев Русије око пролаза њене флоте кроз турске мореузе ниједна сила, па ни Аустрија, није подржала. „Комбинација” Извољског да припајање Босне „трампи” за пролаз Босфором наивно је пропала. Аустрија, уз подршку Немачке, месецима није марила за захтеве да се одржи међународна конференција. Ерентал је маневрисао и отезао настојећи да постигне билатерално решење с Турском, у чему је и успео фебруара 1909. године. Аустрија и Отоманско царство постигли су споразум којим се Порта помирила с губитком Босне и Херцеговине уз одређену новчану надокнаду (2,5 милиона фунти). Од тог тренутка, захтев за међународну конференцију више није имао никакве шансе, а Аустрија је, преокренувши ситуацију, сада усмерила притисак и нападе на Србију.
   У циљу добијања подршке и објашњења својих ставова, српска влада упутила је емисаре у све важне европске престонице: Миловановић је путовао у Лондон, Париз и Рим, Пашић с престолонаследником у Петроград, а Стојан Новаковић у Цариград (где је некад био посланик). Претходно, Србија је прихватила, па чак и топло поздравила, независност Бугарске како би сву снагу усмерила само на питање припајања. Неразумевање положаја Србије у западним престоницама у прво време кризе било је толико да је у Лондону требало објашњавати зашто се Србија уопште јавља по овом питању кад није ни била потписница Берлинског уговора, а питање Босне тиче се турског, не њеног суверенитета! Иако Србија на крају није успела да добије подршку за захтеве за компензацију, Миловановић је у великој мери успео да објасни српски положај и придобије, уз Русију, наклоност и других важних држава. Полазећи од различитих ставова и расположења великих сила, он је подесио српске ставове свакој од њих: код Русије је играо на словенску солидарност, код Турске на угроженост вере у Босни, код Француске, Енглеске и Италије српско питање приказивао је као европски проблем, односно као потребу да се постави неопходна брана германском продирању на југоисток.
   Војни кругови у Бечу након решења односа с Турском тражили су рат и „кажњавање” Србије због њене дрскости и подстицања „иредентизма”. Започела је мобилизација. Војни савет у Петрограду усвојио је тајни закључак да ће Русија остати неутрална у случају сукоба Аустрије и Србије (што су Аустријанци одмах дознали). Милутин Миланковић, наш велики научник који је у то доба живео у Бечу, оставио је сведочанство о мобилизацији у аустријској престоници: „Када се провезосмо поред станице, видесмо је закрчену безбројним вагонима натовареним топовима... пројурише у кратким размацима, воз за возом напуњен војницима... видесмо окупљену светину која је махала рукама и одушевљено клицала. Тада сам потпуно јасно осетио да се налазим у непријатељској земљи....”     

Престолонаследник Ђорђе Карађорђевић, 1904. године

   Тамни облаци надвијали су се над Србијом. Почетком марта 1909. године претња ратом висила је у ваздуху. Миловановић ноћима није могао да спава, страхујући да у изненадном нападу аустријске трупе током ноћи не заузму Београд и не похватају целу српску владу на спавању. Побледео и изнурен од брига, личио је на своју сенку. Један пријатељ га је срео и упитао: „Хоћемо ли се извући?” Сетно је одговорио: „Србија хоће, али ја нећу.” Ипак, и поред непосредне опасности влада се није иселила из Београда како не би изазвала општу панику. Ерентал је постајао све насртљивији, док је Немачка претећи затражила да Русија и званично призна припајање Босне и Херцеговине. Под притиском, крајем марта, Русија је попустила и прихватила захтев Немачке. Србија је остала потпуно сама. Аустрија је тражила да се Србија не само сагласи с припајањем Босне, него и да написмено објави да никаква њена права нису повређена, као и да ће у будућности бити лојалан сусед. У том тренутку, избегавши да непосредно преговара с Аустријом, Миловановић је посебном нотом напустио све раније захтеве и објавио да судбину Србије препушта на решавање Европи: „Србија, поуздавајући се у мудрост и правичност сила, предаје им без резерве, као компетентном суду, своју ствар.” Умешала се Енглеска (председник владе Греј) која је посредовала око текста изјаве владе Србије. Кад је примио поруку из Лондона да Србија најзад прихвата изнуђену изјаву, Ерентал је сазвао сараднике и славодобитно саопштио да је битка у потпуности добијена.

Пировање Пирове победе

   Највећа европска криза уочи Првог светског рата била је завршена. Стегнутих зуба, српска влада прихватила је пораз. Београд је туробно ћутао. Миловановић је изјавио: „Што српски пораз буде тежи, биће снажнија мисао о енглеско-руско-српској одмазди!” Није ни био свестан колико су његове речи биле пророчанске.
   За успех у анексионој кризи, барон Ерентал добио је од цара титулу грофа. С друге стране, каријера наивног Извољског била је завршена. Али време ће показати да је Аустрија извојевала Пирову победу. Анексиона криза била је припрема за наступајући општи сукоб који је показао како је наизглед успешна тактичка победа Аустроугарске у стратешком смислу водила ка катастрофи. Припајање Босне и Херцеговине у суштини је изнутра ослабило, уместо да ојача Хабзбуршку царевину. Понижење Русије и изазивање Енглеске, Француске и Италије на крају се осветило Аустрији и Немачкој. С друге стране, криза је учврстила Србију. Поправљени су њени односи с Црном Гором и Бугарском. Повећан је углед Србије код Јужних Словена, као и у међународној заједници – као мале земље која је жртва империјалистичких апетита и која је спремна да се бори за праведну ствар. Српска спољна политика у наредном раздобљу преусмерила се ка југу, остваривши савез с Бугарском, а након тога и балкански савез против Турске. У Србији су ојачале оне националне снаге које су у беспоштедној борби с Аустроугарском царевином виделе једини начин решења српског питања. Створене су „Народна одбрана”, као и тајна организација „Уједињење или смрт” („Црна рука”). Тако је анексиона криза готово право довела до Балканског рата, а након тога до Сарајевског атентата и кобних збивања 1914. године.
   Милован Миловановић, међутим, није доживео ове догађаје. Умро је изненада 1912. године, у четрдесет деветој години, на месту председника владе Србије. Било је то непосредно након његовог највећег дипломатског успеха – склапања српско-бугарског политичког и војног савеза. Европска штампа ожалила је одлазак „највећег Европљанина међу Балканцима”.